Napukla (neo)radikalska vlast

Znamo da je njihovo vjeruju kontrola svakog santimetra, ma i milimetra političkog i celokupnog društvenog prostora, ali sada se stvar promenila. Desile su se bar dve važne stvari koje su napravile prilično velike rupčage u njihovoj manijačkoj vlasti. To su subotnji protesti koji svake nedelje okupljaju masu građana, koja neprestano raste. I pored fingiranja da ih se to ne tiče i komotne poruke „samo neka šetaju do mile volje“, kako reče Predsednik, izgleda da on ipak nije očekivao da će protesti rasti geometrijskom progresijom od subote do subote. Nedodirljivi Vrhovni se ipak uznemirio. Po starom običaju udario je po mrskim političarima s kojima nikada, ni u snu ne bi razgovarao, ali je kao lukava maca izdvojio građane kao „dobre“ koje bi on ipak da sasluša. Da čuje šta im fali.

Da je čarapa počela da se para, a samopouzdanje uzdrmano, dobrano potvrđuju napadi na susede, zapravo na HRT (Hrvatska radio televizija) i reportera te kuće Dragana Nikolića. Iznervirala se ovdašnja vlast zato što je reporter HRT-a procenio da je na protestu poslednje subote šetalo 40.000 duša. Sve što je novinar izgovorio bilo je korektno, ali od Nebojše Stefanovića, mog omiljenog ministra policije, trenutno zaduženog da prebrojava protestante, dobio je teške udarce. Ministar je prvo konstatovao da je izveštavanje Hrvatske radio televizije sa protesta opozicije u Beogradu predstavljalo „huškanje na nasilje na našim ulicama“. Ni to mu nije bilo dosta, pa je, kako to već biva, morao da stigne i do Jasenovca: „HRT-u je bilo važno da kaže da izveštava iz grotla građanskih protesta; samo što nisu pozvali na rušenje vlasti u Srbiji. Takav način izveštavanja je sve samo ne profesionalan; kad se setite da je na HRT-u promovisana knjiga Radni logor Jasenovac, onda je sve jasno“. Pa ipak ono što je on izgovorio u svojstvu glavnog protestantskog brojila nije ništa prema zverima iz Informera koje su bukvalno rastrgle „pokatoličenog Srbina“. Toliko gneva prema hrvatskom novinaru zbog onog broja protestanata i „grotla građanskog protesta“ navelo je našu Medijsku koaliciju da kolegu iz Hrvatske uzme u zaštitu.

Protesti drmaju vlast ne zato što su toliko opasni, već zato što su novoradikali po svojoj radikalskoj prirodi prazna kanta. Oni se i sami čude kako im lako ide. Jedan drugi događaj je za njih mnogo opasniji, jer pokazuje samu suštinu zločinačkog karaktera vlasti u kojoj su radikali učestvovali (uključujući i sadašnjeg predsednika Vučića), a koja je likvidirala Ćuruviju. U završnoj reči Tužilaštva na suđenju optuženima za ubistvo Ćuruvije, Milenko Mandić je konstatovao da je „državni vrh odlučio da se ubije Slavko Ćuruvija, a porota je bila cela vlada“ (podvlačenje moje). Mandić je rekao „da je reč o političkom ubistvu kojem je prethodio sukob Ćuruvije sa tadašnjim predsednikom Slobodanom Miloševićem i njegovom suprugom Mirjanom Marković, ali i donošenje Zakona o javnom informisanju, na osnovu koga je konfiskovana imovina novina čiji je bio vlasnik“.

Tužilac Mandić je izneo detalje o tome kako je državni vrh rešio da Ćuruviju likvidira. „Država i tadašnja vlast su ga nadzirale, pratile svaku njegovu komunikaciju, svaki korak. U svakom trenutku su znali da li je kod kuće, s kim je razgovarao na ulici, da li je svoju ženu uhvatio za ruku. Na kraju su mu uzele život“, rekao je Mandić. Rekao je i to da je tadašnja vlast „kroz medije stvarala ambijent da se Ćuruvija predstavi kao izdajnik koji poziva na bombardovanje Srbije“.

U ovoj hrabroj optužbi ključna je ova rečenica: „Ćuruvija nije imao neprijatelja osim vlasti“. Kad se shvati ova rečenica mora da vas prođe jeza. On je bio najistaknutija tačka odbrane opozicije, rekao je tužilac Mandić. Pripadnici državne bezbednosti koji su izvršili likvidaciju postupali su kao organizovana kriminalna grupa, koja je osim Ćuruvije nameravala da ubije i druge koji su se suprotstavljali tadašnjoj vlasti.

Vučić se prevario kada je insistirao da se iznova pokrene istraga o ubistvu Slavka Ćuruvije. Sada, gledajući unazad, teško je shvatiti zašto je to tražio. Da li se nadao da tužilaštvo za vreme njegovog vakta neće smeti da iznese istinu koja i njega indirektno pogađa. Bio je član vlade i „porote tog ubistva“ kao ministar informisanja koji je morao nešto znati o medijskog atmosferi koja se stvarala oko Ćuruvije.

Radikali jesu bili na ratištima, ali ovaj zločin je politički. Velika senka političkog zločina koji se dogodio usred Beograda pala je na sve radikale koji su tada bili u vlasti Slobodana Miloševića. Javnost je znala da ga je likvidirao vladajući bračni par, ali sada je priču formalizovalo tužilaštvo. Nismo se odmakli od tog doba. Za nekoliko nedelja biće godinu dana od kada je izvršeno još jedno političko ubistvo. Ubistvo Olivera Ivanovića. O tome sam dva puta pisala prilično oprezno, ali su implikacija bile jasne. Pisali su i drugi. A izgleda da će tek da se piše. I da se sudi.

Peščanik.net, 26.12.2018.

PROTESTI 2018/19.