Stvar počinje da se kvari kada nekadašnji napredni profesor, a danas konzervativni političar, Dragoljub Mićunović – nije ni jedini ni prvi, samo sam se slučajno setila – počne da objašnjava kako svet sada razume srpske muke sa Albancima. Kao da sadašnja očajnička izgubljenost i nasilje albanskih odmetnika unazad opravdavaju sve što je Albancima činjeno, nemojmo se zavaravati, od 1981, kada je šačica beogradskih disidenata digla glas i napisala peticiju da se ne biju deca koja protestuju na Kosovu. Dvadeset godina aparthejda, rasisitičkoga ponižavanja, pseudoistorijskih zahteva koji su po zadrtosti ravni sličnima sa albanske strane, prebrojavanja, zatvaranja, mlaćenja…
Makedonski primer, koji je danas opravdano pod lupom svetske javnosti, izgleda kao srećna utopija kada pored njega posmatramo srpski na Kosovu i grčki, nešto južnije: ne samo da Albanci nikada nisu bili priznati kao nacionalna manjina, premda su od 18. do 19. veka izvesno bili većina u kopnenoj Grčkoj, već se danas Albanci koji dolaze na rad iz Albanije tretiraju kao parije. Nikada neću zaboraviti kako su policajci, na oči mnogobrojnih drugih stranaca, tukli Albance pred novom zgradom policije za strance u Atini, u leto 1992: nisu stajali u savršenome redu, izdvojeni od ostalih, čekajući na vize…
Naravno, žao mi je neslavne propasti albanskoga gandizma, žao mi je albanskih prijatelja koji još uvek veruju da je to jedini način, žao mi je svih žrtava osvete koje su imale nesreću da se u pogrešno vreme i na pogrešnome mestu nađu pri ruci nasilnicima. Užas koji se sada događa kosovskim Srbima – Rome kao da smo još jedanput svi zaboravili – rasprodao se unapred, pre nekih petnaest godina, kada su pjesnici uzeli predujam za smrt i nasilje, i uložili ga u nacionalno pijanstvo. Sada, mamurni, pjesnici uglavnom ćute, jer od te se priče više ne može zarađivati, a o Srbima na Kosovu, prvi put suvo i racionalno, jer od te priče jedino mogu zarađivati, govore političari i vojnici. I šta imaju da poruče vojnici, naročito strani? Najbolje je bratstvo i jedinstvo, međunacionalno razumevanje, vojnici svih naroda i narodnosti, trenirani za zajedničko dejstvo na terenu. Nekome se po jeziku već valja i samoupravljanje, samo što nije izletelo. Koliko god groteskno i paradoksalno, to prevaspitavanje ima dobar efekat u tome što, bar privremeno, začepljuje neka od razjapljenih usta i promuklih grla što su godinama zaurlavala o “Kosmetu” i “Šiptarima”.
No iza toga, površnog utiska o primirivanju, krije se još jedna tehnika kvarenja stvari, i to jedna koju bih nazvala kvarenje hladnjačom: hladnjača je, naime, ona zastrašujuća simbolička slika koja pokriva sva značenja odnosa prema drugima: Hrvatima, Muslimanima, Albancima, pogrešnim Srbima. Sećanje koje je potrpano u hladnjače, pa onda gurnuto u dubine, uvek će se pojavljivati. Kvarenje koje sam pomenula na početku davno je usvojeno kao mentalni postupak: Hrvati su prvi počeli, Muslimani su sami sebe bombardovali, Albanci su ovo što rade sada zapravo radili oduvek, pogrešni Srbi su plaćenici. Hladnjača koja je sada prikazana javnosti, premda se za nju znalo, samo je jedno od zlodela staroga režima – a pitanje je, uostalom, ko je u njoj zapravo bio. Hlađenje, ukratko, nije postupak kojim bi se sećanje moglo sačuvati; naprotiv, pokušaj hlađenja, posebno sa zatvaranjem i potapljanjem, dovodi pouzdano do kvarenja osetljive materije sećanja.
Stvarna hladnjača iz Dunava mogla je biti puna Kineza i Kurda u pokušaju prodora u Evropu za velike pare, ali se čak ni tada status sećanja ne bi promenio: hladnjača je nađena “na prostorima” opterećenim petnaestogodišnjom cenzurom, skrivanjem, stotinama zamišljenih hladnjača potopljenih u lažima, bezobzirnosti, i ne na kraju, u ćutanju očevidaca, znalaca, krivaca. Možda stvari ne bi bile tako traumatično pokvarene da su se dešavale brže. Primera radi, pogledajmo Arijela Šarona: čovek se pojavi na mestu gde sigurno provocira, izazove oružani sukob, na talasu novih strasti pobedi na izborima, zauzme vlast, te trenutno pokušava šta – da smiri sukob! Sve to u jedva osam meseci. Nema simboličnih hladnjača, protivnici su donekle ućutkani brzinom, donekle odsustvom skrivanja sećanja. Vruće sećanje bačeno im je u lice, nešto moraju da progutaju, nešto da ispljunu pre nego što odgovore.
U poređenju sa ovakvim profesionalizmom, domaći mučitelji koji su postupak rastegnuli na petnaest godina, zaslužuju svaku osudu. Upravo zbog toga, pozivanje na milost zaborava nije u osnovi ništa drugo nego povlađivanje mučiteljima. Zloslutnice i zloslutnici – odnedavno je u kategoriju smešten i jedan od najduhovitijih autora savremene srpske esejistike, Petar Luković, čovek koji je sa punom odgovornošću satiričara prestao da zasmejava čim su se desile promene “nabolje” – u toj situaciji rade težak posao zagrevanja prebrzo zamrznutoga sećanja. Trnu ruke, trne jezik, ekran kompjutera se prekriva injem. Jer, zloslutnica i zloslutnika je tako malo, a milostivih tako mnogo: srednjaci-kulturnjaci, drski lažljivci, poštovanja vredne kontinuitetlije, kupljeni-zatupljeni, fini-zbunjeni. Sve se to zgražava nad potrebom da se sećanje otopi i oživi.
Slučaj druge, svetske hladnjače, one od prošloga leta sa pedesetak Kineza namenjenih u Englesku, već je odavno raspleten na sudu. Nije pravljen problem oko toga hoće li optuženome Holanđaninu suditi u Engleskoj, niti gde će izdržavati zatvorsku kaznu. Imao je sreću, dobio je Holandiju. Zemlja se specijalizovala za teške sudske procese, kao što je onaj Gadafijevim agentima, optuženim da su podmetnuli bombu u avion koji je eksplodirao nad Lokerbijem. Posredno su ovakvim procesima pokazali da su idealni teren za međunarodni sud, onaj u Hagu. Zašto onda jedna civilna demokratska vlast okleva da izruči ne samo Miloševića, nego i nekolicinu drugih osumnjičenih? Za mene, Haški sud je ispunio osnovni uslov za suđenje ratnim ili bilo kojim drugim zločincima – nema smrtne kazne! Zašto onda proglašeni legalisti hoće da sude Miloševiću i ostalim građanima Srbije osumnjičenim za ratne zločine, u Srbiji? Da bi ih pobili na kraju? Ili da bi sve zavarali, te pustili osumnjičene da neguju svoj vrt, kao onaj gospodin esesovac što je tek sada, posle godina vrtnarenja u Italiji, konačno uhvaćen i osuđen na doživotni zatvor u Minhenu. Na TV ste mogli videti odsutnog, onemoćaloga starca u invalidskim kolicima – primer šta telu čini zamrznuto sećanje. Nije li umetnička grupa nazvana “Led” za vreme Miloševićeve vladavine upravo zamrzavanjem pokazala šta preti sećanju? U to doba vreme je bilo suspendovano, život zamrznut, ali je sećanje naterano da radi punom parom, do usijanja. Možda je trenutak da se osnuje časopis Sećanje, koji bi vredeo više nego časopis Vreme?
U Francuskoj se poslednjih nekoliko godina dosta istoričara i antropologa bavi problematikom kolektivnoga sećanja. U teoretizaciji kolektivnoga sećanja ponovo je otkriveno delo pionirskog autora ove problematike, Morisa Albvaksa, pariskog profesora, Jevrejina koga su Nemci pokupili pred kraj II svetskoga rata, i ubili u koncentracionom logoru. Albvaks je primer kolektivnoga sećanja nalazio u ponašanju muzičara. Jednostavnije rečeno, kolektivno sećanje može da se uporedi sa dobro uvežbanim simfonijskim orkestrom: svi poznaju sve note, svako svira svoje, celina svaki put zvuči drugačije, ali svi uživaju, muzičari i publika, zajedno. Interakcija, dijalog, dopunjavanje, ljudska toplina kao rezultat – to bi nekako bile glavne osobine kolektivnoga sećanja. Valjda je nebeska pravda to što je ova žrtva kolektivnog usmrćivanja i pokušaja nasilnoga zaborava vraćena u intelektualnu zajednicu zahvaljujući sećanju svojih učenika. Posle čitanja Morisa Albvaksa, domaća situacija sa zamrznutim sećanjem i usamljenim pokušajima njegovog vraćanja podseća na malobrojne prosjake rasute po sivome gradu, koji svaki za sebe izvlače bednu muziku iz nevoljnih instrumenata, uz prezir i podsmevanje škrtih prolaznika.
Šta ako jedino to mogu?
Peščanik.net, 13.06.2001.
DRUGA SRBIJAKOSOVO
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Po uzoru na Blera, Klintona i Pahora… - 21/03/2025
- Sedi piši - 17/03/2025
- Kada svetice krenu da marširaju… - 08/03/2025
