Negde pred kraj najnovijeg večitog derbija čula su se navijačka skandiranja ljubavi: Vučiću pederu! Ako se neko još seća, to je bio poslednji necenzurisani usklik na javnom servisu, za vreme utakmice sa Albanijom (14. oktobra 2014). Tada je umalo izbio sukob užih razmera zbog drona koji je sleteo u centar igrališta, među loptače, ionako zatrovane fanatičnom međusobnom mržnjom.
Albanski fudbaleri su jedva izbegli linč. Balkanski fudbalski divlji zapad tako je postao ambijent neprekidnog predratnog stanja. U tome ipak nismo sasvim originalni. Salvador i Honduras su zbog lopte istinski odratovali 1969. godine. Rat je bio kratak a fudbal samo povod, ali pucalo se i ginulo.
Za vreme odjave neodigrane utakmice, kod zbunjenog Predraga Strajnića u kadar je ušao izvesni Igor Mikić iz Žarkova i nekoliko puta uzviknuo svoju vrelu parolu tadašnjem premijeru, koja je postala neka vrsta ilustracije odnosa prema stvarnosti. Ma kako bila čista, pouzdana ili skaredna, drugačija poruka se na programu državne televizije inače nije mogla čuti niti videti, osim uz pomoć nasilja ili prevare.
Čuvši u prošlu nedelju iste uzvike, ali u horskoj navijačkoj izvedbi, sudija je prekinuo utakmicu dok ovacije takve vrste nisu utihnule. Tako je i pet godina od prve inicijacije prezime Vučić neodvojivo od čaršijskog poimanja rodne raznolikosti. Tome je doprineo i brat Andrej, koji je tokom jedne gej parade postao žrtvom dosledne žandarmske revnosti, prvoborac znamenite porodice u odbrani erotskih prava i sloboda.
I najčuveniji Vučić je taj poklič vremenom prihvatio kao deo folklornog arhaizma, koji mu je čak dizao popularnost. Ne mogavši da je otkloni, nije bežao od takve etikete, puštajući da na njemu sazri, ili da bar ostane nedoumica o tome kako mu to stoji, što je dodatno provokativno.
Na derbiju je, međutim, rečeni prozni usklik dobio sasvim novu dimenziju i postao razdelnica navijačko-klubaškog rata između dva ekstremno neuspešna fudbalska pogona: Zvezde i Partizana. Vučić je bio Zvezdin navijač-ratnik, neka verzija huligana bez orijentacije, onaj koga istinski fudbalski fajteri nisu shvatali preterano ozbiljno. I to sa dobrim razlozima. Nije, naime, bio borac za prve redove u surovom ritualnom nasilju, i zapažen je tek kad je postao nešto drugo, mnogo gore od onoga što je već jednom pokušao.
Posle svega, dva kluba su iz svoje mentalne kutije izvukla najgore odlike svojih večitih protivnika, i infektivne ispljuvke iz klupske retorike. Uz nepismena saopštenja kojima su negirane skoro sve sportske odlike fudbalske igre. Ta igra, naime, u srpskoj verziji zablude o moći postaje važna tek nakon nje same. Tako je bilo i posle najnovije fudbalske parodije, koja je večna tema za nemušte političke i mafijaške obračune, i kalkulacije ko kome pripada i kome ide najveća količina najvažnijeg izvora ljubavi.
Recimo, Vučiću pripada Zvezda, a i on njoj, kao huligan i predsednik države. Eno ga, još kao mulac slikan je sa nekim Zvezdinim šalom, i tada mahnit u svom navijačkom fanatizmu, ipak nedovoljnom za elitu čopora. Partizan je sam sa svojim bolom zbog nedostatka kapitalne naklonosti, lišen takve emocije još od vremena kad je prestao da bude vojni pogon.
U nepostojanju igre izgleda da je navijačka ljubav prvoga među svima važna kao i pare koje uprkos potresnom fudbalskom neznanju odnekud dolaze, jer od predmetne igre to nije moguće. Odatle se sa prilično pouzdanja može naslutiti da je „Vučiću pederu“ izraz osobene erotsko-korporativne poruke sa Partizanove strane. Ma koliko ta vrsta strasti bila rodno neodrediva, u srpskoj varijanti trećerazredne igre ona je savršeno precizna. Dakle, izraz osobene naklonosti, želje i ljutnje zašto recipročna pažnja druge strane izostaje, ili je neoprostivo mlaka.
Da li izostaje? Prvi ljubitelj sebe i fudbala pokušao je da negira svaku pristrasnost i porekne da je naklonjen jednoj ili drugoj strani. On je dakle predsednik svih dunstera. To znači da bi ovde više puta naveden usklik, kao izraz vrhunske naklonosti, mogao da se smesti i u grla Zvezdine severne armije.
Čaršijske rasprave oko toga ko je gori u komičnoj varijanti ovdašnjeg fudbala doprle su do najvažnijeg navijača još dok je on u Njujorku rešavao sudbinu Kosova. Kosovo je odavno izgubljeno, on to zna, ali još ne sme da kaže. Fudbal možda nije, on to ne zna, ali o tome govori. Pa je otud poručio: „Da ne bih ulazio u te odvratne priče gde državu koriste za veličanje uspeha i pravdanje poraza, po povratku u Beograd lično ću izaći sa kompletnim ciframa. Brdo para smo dali i Partizanu i Zvezdi. Da vidi narod ko je čiji ljubimac i koliki je Vučić peder!“
Dakle, država je rasipala naše pare za prljavo amatersko loptanje. Mada je intimus gospodina predsednika iz navijačke gilde Zvezdan Terzić rekao da Zvezda daje pare državi, a ne država njoj. Ovde se već nastavlja nastrana priča o meceni neznanja i njegovom samovlašću u finansiranju davno propalih stvari.
Ključno je priznanje Vrhovnog da država odvaja brdo para za vađenje trna iz mindže, kako bi to rekle iskusne a delikatne babe. Odakle brdo para i ko je ovlastio bivšeg huligana da ulaže ni u šta, ilustrujući tako svoju neporecivu pravednost?
Pa, evo, da ponovo citiram poruku iz Njujorka: da vidi narod ko je čiji ljubimac i koliki je Vučić peder.
Nije peder, ulaže na sigurno, uveren je u koruptivni, biseksualni promiskuitet obe strane. Ljubav se svuda plaća, svi su samo njegovi ljubimci. To je valjda želeo da kaže i to je jedino što narod nije mogao da vidi.
To je već početak opscene vladarske poeme, njegova uobičajena, agresivna apologija veličine sopstvene zamisli. Ali fudbalska igra je ovde ionako nevažna, pa je zbog toga i nema.
Na svim stadionima su njegove paravojske i on na to baca pare. Ne želi raskol među njima, niti sam sa sobom, šta god da mu poručuju: Aco Srbine ili Vučiću pederu, svejedno je.
Peščanik.net, 25.09.2019.
NOGOMET / FUDBAL- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)
- Biro za izgubljene - 19/04/2024
- Jedan dan sa Dadom Vujasinović - 12/04/2024
- Šapićev hod po grobovima - 05/04/2024
