Foto: Đorđe Karan
Foto: Đorđe Karan

Kakve veze ima Direktiva Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja upućena centrima za socijalni rad, koja se odnosi na „decu koja žive ili rade na ulici“ – sa tretmanom nosača prtljaga na novim dolaznim peronima Beogradske autobuske stanice?

Pored užurbane normativne delatnosti ministarstva nadležnog za rad i socijalnu politiku, ova dva slučaja sa margine obeležila su usporene letnje mesece u Beogradu i drugim gradovima u Srbiji.

Deca koja žive i rade na ulici

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja nedavno se pohvalilo kako je ministar Đorđević, u pauzi pripreme 15 zakona koji će na jesen poboljšati položaj građana i građanki Srbije, ponovio svoj prošlogodišnji nalog centrima za socijalni rad kojim se od njih traži obezbeđivanje „bolje zaštite“ dece koja žive i rade na ulici.

Direktivom se Centar za socijalni rad obavezuje da „u roku od 15 dana od dana dobijanja naloga organizuje sastanak sa Policijskom upravom za grad ili policijskom stanicom u lokalnoj samoupravi na teritoriji svoje nadležnosti i komunalnom policijom (sada milicijom), ukoliko u lokalnoj zajednici ista postoji, u cilju uspostavljanja struktuirane, celovite i kontinuirane saradnje na otkrivanju slučajeva nasilja nad decom, zlostavljanja i zloupotrebe dece koja „žive i rade na ulici“ i bave se prosijačenjem, pranjem vetrobranskih stakala, skupljanjem sekundarnih sirovina iz kontejnera za odnošenje otpada, prodajom cveća u kasnim noćnim satima itd“. Ova „struktuirana, celovita i kontinuirana“ saradnja obavljaće se kroz organizovanje zajedničkih kontinuiranih i periodičnih akcija, obilaska uobičajenih mesta na kojima se deca zlostavljaju i zloupotrebljavaju. Ako ostavimo po strani svu „kontinuiranost“ ove Direktive, posebno je zanimljivo šta se dešava u ovim akcijama u kojima policija i komunalna milicija sarađuju sa centrima za socijalni rad. Sledećom tačkom Direktive propisano je da se u svakom otkrivenom slučaju dete po hitnom postupku oduzima od roditelja ili staratelja. Oduzimanje dece koja žive i rade na ulici jasno pokazuje opredeljenost ministarstva – umesto rešavanja uzroka zbog kojih deca žive i rade na ulici i jačanja korektivnog nadzora nad vršenjem roditeljskog prava u ovim slučajevima, Ministarstvo je odlučilo da ovu decu izmesti iz njihovih porodica i da se pravi da ovaj problem ne postoji.1

Odrasli koji rade na ulici

Sa druge strane, Beogradska autobuska stanica (BAS) proslavila se nedavno preseljenjem dolaznih perona na prostor koji se nalazi iza pokojne Železničke stanice u Beogradu. Od kada su ovi peroni preseljeni na lepše i bolje mesto, odrasli koji rade na ulici na prenošenju prtljaga putnicima koji u Beograd dolaze autobusima, više ne mogu da priđu peronima.

Na ovih petnaestak ljudi, koji su svi odreda registrovani u Agenciji za privredne registre kao nosači prtljaga, a neki od njih imaju i registrovano sedište na adresi dolaznih perona BAS, obezbeđenje ove kompanije svakodnevno vrši pritisak. Pored toga što im je rečeno da ne mogu više da rade, što rukovodstvo BAS odbija da razgovara sa njima, što se kao nekakav nemušti razlog zabrane prilaska peronima navodi da se nosači bave džeparenjem i vršenjem krivičnih dela, zabeleženi su i slučajevi kada u svemu ovome pomaže i policija. Slučajevi privremenog oduzimanja predmeta, koje policijski službenici mogu oduzeti kada je predmet, kako kaže čl. 92. Zakona o policiji, „namenjen za izvršenje krivičnog dela ili prekršaja, potiče ili je nastao kao posledica izvršenja krivičnog dela“ nisu retki. Predmeti koji se oduzimaju su, ni manje ni više – kolica za prenos prtljaga.

Kakve veze ima direktiva Ministarstva sa nosačima prtljaga sa Beogradske autobuske stanice?

Osim što smo utvrdili da se oduzimaju kako deca tako i kolica za prenos prtljaga, šta je još zajedničko ovim epizodama iz života velikog grada?

One nisu nikakvi incidenti u javnom prostoru, već posledica nove politike kriminalizacije siromaštva i guranja onih koji su obespravljeni još dublje na marginu. Pritom, teško je reći da je ovo nekakva nova pojava u Srbiji. Pre bi se moglo reći da je stara politika dodatno unapređena.

Slično kao što je Đilas za vreme svog gradonačelnikovanja deo Roma iseljavao van Beograda („vraćao u mesta prebivališta“, da budemo precizni), kako se ne bi videlo siromaštvo i kvarila slika o metropoli, ministar Đorđević nalaže da se organizuju akcije-racije gde će se deca skupljati sa ulice i hitno oduzimati od roditelja, a direktor Mučibabić zabranjuje da nosači prtljaga smetaju slici novog i lepog beogradskog dolaznog perona.

Ni odluka o zabrani pristupa dolaznim peronima, ni Direktiva ministra Đorđevića ne prolaze osnovnu analizu sa stanovišta njihove pravne valjanosti. Kod odluke BAS je lako, jer tu odluka u formalnom smislu nikad nije ni doneta. Doneto je, po svoj prilici, usmeno naređenje koje se uz pomoć obezbeđenja, nadzornih kamera i policije revnosno sprovodi. Ono ima samo jedan član i jedan stav, koji bi se mogao prevesti kao: „Cigani napolje“.

Da je država ozbiljniji mehanizam od autobuske stanice, pa makar ona bila i prestonička, odavno smo znali. Upravo zbog toga je situacija sa ministrovom Direktivom nešto zamršenija.

Kako navodi ministar Đorđević u prologu svoje Direktive, ona se donosi na osnovu čl. 14. stava 2 Porodičnog zakona, kojim je propisano da „[N]adzor nad stručnim radom organa starateljstva vrši ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu“. Drugi „pravni osnov“ na koji se poziva naš ministar je Pravilnik o načinu vršenja nadzora nad stručnim radom organa starateljstva.

Međutim, pomenuti Pravilnik ne daje nikakvo generalno ovlašćenje našem ministru da daje naloge centrima za socijalni rad kako da postupaju.

Pravilnik jasno propisuje kada, u kojim poslovima i na koji način se vrši nadzor nad stručnim radom organa starateljstva. Nadzor vrši komisija ministarstva ili pojedinac, državni službenik iz ministarstva, i to nad celokupnom delatnošću centra za socijalni rad, delom delatnosti centra ili radom tima stručnjaka, odnosno pojedinaca koji rade u centru za socijalni rad. Pritom, da bi ministarstvo vršilo ovaj nadzor, potrebno je da obavesti centre za socijalni rad o njegovom vršenju, da organizuje uvodni sastanak, neposredno obavi nadzor i da tek nakon toga, ukoliko je potrebno izda usmene naloge radi neodložnog otklanjanja nedostataka u radu centara za socijalni rad. Usmene naloge u ovoj prilici izdaje koordinator komisije za vršenje stručnog nadzora ili pojedinac državni službenik iz ministarstva rada i oni se odnose na „stručne i druge radnje koje je neophodno izvršiti“ onda „kada okolnosti ukazuju na neophodnost neodložnog otklanjanja nedostataka u radu, kako bi se sprečilo nastupanje nenadoknadive štete po ličnost, imovinu, prava i neki drugi važan interes korisnika“.

Iz ovoga je jasno da Pravilnikom nije predviđena situacija u kojoj ministar izdaje nalog na osnovu nekakve potencijalne pravne situacije, odnosno situacije koja je takva da nalog na neki način predstavlja opštu pravnu normu.

Na kraju, poslednje što je zajedničko zabrani prilaska nosača prtljaga dolaznim peronima BAS i Direktivi ministra Đorđevića je to što ne postoji razumno obrazloženje za njihovo donošenje. Ove odluke su neproporcionalne i u svojoj posledici urušavaju prava kako dece koja žive i rade na ulici tako i odraslih koji rade na peronima.

Kod zabrane prilaska dolaznim peronima za nosače prtljaga situacija je jasna. Pod navodnim obrazloženjem da nosači prtljaga „džepare“ putnike i narušavaju ugled stanice i bez i jednog jedinog slučaja u kome je BAS mogao da kaže kada se to dogodilo, donosi se odluka da se nosačima prtljaga zabranjuje pristup peronima. Da li i divlji taksisti narušavaju ugled stanice, do kojeg je tako stalo rukovodstvu BAS, ostaje da se nagađa.

S druge strane, kod dece koja žive i rade na ulici situacija je još jasnija. Ne formiraju se timovi policije, komunalne milicije i socijalnih radnika da se bave dečijim radom uopšte. Da je tako, ovi timovi bi se bavili i radom koji obavljaju deca koja nisu deca ulice – onom koja učestvuju u emisijama gde se takmiče sa svojim talentima, decom koja pomažu svojim roditeljima u obavljanju poljoprivrednih poslova i slično. Umesto dečijim radom, zlostavljanjem i zanemarivanjem dece uopšte, ovi timovi se bave specifičnim vrstama dečijeg rada, onog rada koji obavljaju deca koja žive u dubokom siromaštvu, u porodicama koje su se zatekle u situaciji raspada sistema socijalne zaštite, gde im se nudi stotinak evra mesečne pomoći koja se često dobija tek devet meseci godišnje i koja se odrađuje prinudnim radom.

„Nama se ovo dešava jer smo Romi“, kako je nedavno rekao jedan nosač prtljaga, najbolje je objašnjenje svega ovoga. Nema se tu šta dodati, osim ga možda imenovati rasizmom.

Peščanik.net, 05.08.2019.

________________

  1. Za smernice o tome kako bi države trebalo da se bave problemima dece koja žive i rade na ulici sa stanovišta Konvencije o pravima deteta, pogledati Opšti komentar br. 21. Komiteta za prava deteta.