Imala je Sinéad O’Connor (1966 – 2023) boljih pesama od Princove „Nothing Compares 2 U“. Sećam se, te 1990. jedan ovdašnji muzički kritičar napisao je kako je Sinéad morala da zaplače pred kamerama da bi svet počeo da je voli. Spot i pesma bili su nerazdvojni: niz njeno lepo gotovo dečje lice tekle su suze dok se iz zvučnika valjao moćan glas. Kritičar je hteo da kaže da je svu tu ljubav iz 1990. Sinéad već bila zaslužila kada je 1987. izašao njen prvi album „The Lion and the Cobra“. Prvi singl s tog albuma „Troy“ neuporedivo je bolja pesma od „Nothing Compares 2 U“. Ali, umesto „Troy“, „Mandinka“, drugi singl s albuma, bio je u stvari njen prvi veliki hit. Jeste, niz nesporazuma i mimoilaženja već na samom početku karijere.
Uostalom, i na tom drugom albumu, s kog je poletela „Nothing Compares 2 U“, bilo je naravno boljih pesama koje je napisala, komponovala i producirala sama Sinéad. „Three Babies“, recimo. Kao „Troy“, „Three Babies“ je pesma o odnosu između majke i deteta. U prvoj, Sinéad opisuje svoj teški odnos s majkom (ono što volim kod svoje majke jeste to što je mrtva – rekla je jednom prilikom); u potonjoj slika odnos (pun ljubavi) majke prema nerođenim, to jest pobačenim bebama. Kada joj u Berlinu 1990. na čuvenom koncertu „Wall“ Rogera Watersa dodele da peva pesmu „Mother“ s albuma Pink Floyda iz 1979. po kome je koncert nazvan, to će biti gest prepun tragične ironije.
Čitalac će čuti na snimku uzdah publike kada zapeva Sinéad. Možemo samo pretpostaviti kako se osećala dvadesetčetvorogodišnja devojka među starijim i znatno iskusnijim velikanima rocka, preplavljena talasom ljubavi i poštovanja Berlinaca. Ali, šta god da je osećala, ne treba sumnjati da je bila ludo hrabra. Dve godine ranije, s dvadeset i dve godine, stajaće sama s gitarom usred belog dana na bini pred više desetina hiljada gledalaca i otpevaće „Troy“. Drugo su današnje zvezde, Miley Cyrus ili Taylor Swift na primer. Njih dve su praktično industrije popularne muzike s jakim fabričkim pogonima iza sebe. Sinéad je bila i ostala baš to što je bila 1988, na bini u Holandiji – devojka s gitarom, sama pred masom sveta.
Slika s omota njenog prvog albuma slikovito to potvrđuje: lepo lice ispod obrijanog temena izobličeno u gnevnu grimasu. Taj gnev, a ne podrška porodice i saradnika (kao kod Cyrus i Swift) jedino je što je Sinéad imala na raspolaganju da izađe na kraj sa svojim strahovima. (I kada je reč o strahovima, „Troy“ sve govori odmah na početku.) Za razliku od Miley, mala Sinéad nije snimala tinejdžerske serije, nego je krala po dablinskim prodavnicama, kako je govorila, na nagovor majke, da bi na kraju kao tinejdžerka završila u katoličkom popravnom domu, jednom iz lanca perionica zloglasnih po robovskom izrabljivanju i zlostavljanju devojaka i žena („The Magdalene Sisters“ iz 2002. je potresno filmsko svedočanstvo o „štićenicama“ tih popravnih domova).
U tom domu je dobila gitaru i pomislila da bi mogla da peva i živi od pevanja. Mnogo kasnije, ona će reći da nikada sebe nije doživela kao zvezdu, oduvek je želela da bude samo aktivistkinja s gitarom. Njen aktivizam sastojao se u rušenju tabua. A strah od pogleda javnosti potiskivala je svojim pravedničkim gnevom. Za takvu psihičku ekonomiju ilustrativan je njen nedavni prelazak u islam. Pošto je primila islam, rekla je da su joj odvratni beli ljudi. Kasnije je ponudila i objašnjenje: njena izjava bila je reakcija na nepodnošljivu islamofobiju koja se ubrzano širi „belim“ svetom. Ako bismo sad raščlanili ovaj niz videli bismo sledeće – na prvom mestu je identifikacija nepravde; zatim sledi burna reakcija sračunata da provocira do krajnosti; a sve se završava povlačenjem i pokušajem izmirenja.
Samo što prostora za povlačenje nema, a vreme za izmirenje je isteklo. Svojim oštrim reakcijama Sinéad je brisala prostor i ispred i iza sebe, ostajao je samo procep između nje i publike, a vremena je bilo samo da se u taj procep padne. A publika i mediji složno su je gurali u provaliju. Još od 1992, kada je pričala o zlostavljanju dece i korupciji u crkvi, zbog čega je i javno pocepala papinu sliku. Da je to uradila samo deset godina kasnije, bila bi slavljena kao nepokolebljiva pravednica. Ali, buntovnice ne kalkulišu, one odlaze u mrak, kako je to pesnik rekao, urlajući. Ili, kao Sinéad, pevajući. U samo pet godina, od 1987. do 1992. Sinéad je proživela sve što se može preživeti na svetskoj muzičkoj sceni. Od vrtoglavog uspona do strahovitog pada. Sve posle 1992. moglo bi se (krajnje nepravedno) videti kao njen život posle smrti.
Ako se držimo ove grube metafore, u tom zagrobnom životu Sinéad je stigla da 2009. održi koncert i u Beogradu, u Sava Centru. Ako ni zbog čega drugog, onda bi barem zbog tog koncerta na renoviranoj zgradi Sava Centra morala da stoji ploča o kulturnom značaju te zgrade u njenoj prošloj inkarnaciji. Recimo: ovde je držala koncert velika Sinéad O’Connor. Sam taj koncert, međutim, nije bio za dugo pamćenje. Sinéad i njen pratilac na klavijaturama, tako se činilo, davali su sve što su u tom trenutku mogli dati. Iz prvog reda moglo se videti da Sinéad nije bila previše raspoložena da peva. Ali, trudila se. U nekim trenucima izgledalo je kao da se čudi. Nije stvar u tome da nije navikla na nesporazume s publikom, ali prošlo je više od petnaest godina, trebalo bi da je publika, i u Beogradu, već naučila šta treba da očekuje, ako je već došla na koncert.
Iz publike su dobacivali nazive pesama, a Sinéad je pristojno odgovarala da se nekih pesama više ne seća, a da neke ne može da peva. Nije bilo razumevanja s druge strane. Baš onako kako se taj odnos s njom uspostavio širom „belog“ sveta od 1992. nadalje. Iz nekog razloga, Sinéad je ipak verovala da je ljudi i dalje vole. Za razliku od Miley i Taylor, koje hrle da pomažu ljudima, Sinéad je tražila pomoć od onih za koje je verovala da je vole. To je išlo tako daleko da je od svojih ljubitelja ponekad tražila čak i sobu da prespava, kada nije imala gde da ode. Kako to rade sve krhke a buntovne osobe, na odbijanje je odgovarala odbijanjem i naknadnim kajanjem. Jedan veliki nesporazum. Čiji su koreni u 1990. Publika je želela Sinéad iz „Nothing Compares 2 U“, iako to nije bila ona nego Prince. A propustila je da prihvati i voli Sinéad iz „Troy“.
Kao da je to znala, u pesmu iz 1987. Sinéad je stavila proročke stihove: „There is no other Troy / For you to burn“. Bila je samo jedna Sinéad.
Peščanik.net, 27.07.2023.
Srodni link: The Guardian – Šinejd O’Konor (1966 – 2023)
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Dođeš mi, dođem ti - 26/04/2024
- Greška bi nas spasila - 23/04/2024
- Everyone keeps talking about Banjska - 20/04/2024
