Na Svetog Savu će Maja Gojković, Aleksandar Vulin, Goran Vesić i Darija Kisić Tepavčević u ime Aleksandra Vučića „darovati srpskom narodu“ spomenik Stefanu Nemanji. 15. decembra održan je onlajn panel „Izgradnja nacionalnog ponosa: Spomenik Stefanu Nemanji i transformacija gradskih prostora u kontekstu politika sećanja“ u organizaciji Fonda za humanitarno pravo. Govore Branislav Dimitrijević, istoričar umetnosti, Filip Ejdus sa FPN-a, socijalni antropolog iz Skoplja Goran Janev (o projektu „Skopje 2014“) i Jelena Đureinović (FHP). Razgovor moderira Isidora Stakić.

Isidora Stakić: Urbanistički projekti kao što su Beograd na vodi, čiji deo je i spomenik Stefanu Nemanji, ili Skoplje 2014, su projekti koji drastično transformišu gradove, ali isto tako i odslikavaju dominantne politike sećanja. Kroz spomeničke i simboličke aspekte ovih urbanističkih projekata nastoji se uspostaviti kontinuitet nacije ili čak kontinuitet državnosti sa srednjim vekom, odnosno antikom. Ono što je zajedničko jednom i drugom poduhvatu je otklon od Jugoslavije i jugoslovenstva i izgradnja postjugoslovenskih nacionalnih identiteta, zasnovanih na mitologizovanim narativima o dalekoj prošlosti.

U Srbiji je takođe primetna i tendencija da se insistiranjem na srednjem veku kao zlatnom dobu srpske istorije prikriju neki drugi, ne baš slavni istorijski periodi – tu pre svega mislim na 90-e godine prošlog veka i ratove na prostoru bivše Jugoslavije, tokom kojih su počinjeni brojni rani zločini. Branislave, koja je uloga spomenika u izgradnji nacije i nacionalnog identiteta – spomenika uopšte, a onda i koja je uloga ovog konkretnog spomenika koji je i povod za ovaj naš razgovor?

Branislav Dimitrijević: Taj nacionalni falus koji predstavlja spomenik Stefanu Nemanji je, kao i uvek, zapravo zamena za neki nedostatak. Znači, po onoj bazičnoj, psihoanalitičkoj teoriji. Način na koji je taj spomenik nastao, sama komisija koja se u većini sastojala od političara a ne od stručnjaka; čovek koji je zaista bio stručan u toj komisiji, Miodrag Živković, je istupio iz nje i dao jedno vrlo oštro saopštenje. Da ne pominjemo da se o detaljima ugovora, novcu koji je potrošen, apsolutno ništa ne zna. Umetnik i književnik Dejan Atanacković koji se jako angažovao oko ovoga pitanja je dobio i rešenje Poverenika za informacije, je l’ da, da je grad dužan da nas obavesti o svemu tome.

Grad naravno ćuti, i to nije jedino pitanje o kome ćute. Ali da se vratim na ovo prikrivanje: ja mislim da se zaista radi o jednom banalnom prikrivanju toga da Beograd nema železničku stanicu, jer se on nalazi ispred te zgrade bivše Železničke stanice koja je defunkcionalizovana i ne zna se šta će tačno u njoj biti, verovatno taj neki muzej Nemanjića, do svih drugih problema infrastrukturnih. Na isti način kao što se danas vlast ponaša u Skupštini Srbije, tako što drekom, vikom zapravo sakriva to da je nema opoziciju i da je u potpunosti odgovorna za ova zbivanja. Znači, to je ta forma nasilja u kojoj vi neke nedostatke zamenjujete ovim.

Inače, što se tiče samog spomenika – ne tog spomenika, nego celog ovog fenomena, naravno Skoplje je tu taj famozan primer, svi smo ovde mislili da se nama neće dogoditi Skoplje; evo, ipak se dogodilo. Sve je to jedna tema koja je za teoriju kulture passe, zato što smo mi smo sve ovo u teoriji kulture čitali još 90-ih godina. To se već sve nalazi, recimo, u knjizi Frederika Džejmsona, objavljenoj ’91. godine, gde je cela stvar opisana. Ja ću samo da pročitam prvu rečenicu iz ove čuvene Džejmsonove knjige – sad na brzaka prevodim sa engleskog: „Najbezbedniji način da se shvati pojam postmodernog jeste da se on shvati kao pokušaj da se sadašnjost misli istorijski u vremenu koje je zaboravilo da misli istorijski“. I to se vezuje na ono što je predsednik Vučić upravo rekao, da se taj spomenik gradi zbog našeg okretanja istoriji. Zapravo, mi u trenutku kada se istorija briše, Narodnooslobodilačka borba je u potpunosti izbrisana, kada je izjednačen partizanski i ravnogorski pokret, na primer, a onda da ne krenemo sad na 90-e godine i činjenicu da nije ni započelo taj proces shvatanja – ne kažem suočenja, nego razumevanja – šta se to 90-ih godina dogodilo.

Znači, sve su to zapravo stvari koje se maskiraju tim golemim falusom, tim golemim ponosom, za koji ne znamo ni koliko košta ni šta on zapravo tu tačno radi. Iako sam ja istoričar umetnost, od mene se očekuje često da govorim o estetici toga spomenika. Ja mislim da su moje kolege, Nenad Makuljević i mnoge druge kolege već jako puno napisale šta je problem sa estetikom tog spomenika; naravno, pre svega je ta njegova prekomerna veličina u gradskom jezgru. To je sad najveći spomenik u Srbiji; pre njega, najveći spomenik je bio (figuralni spomenik) spomenik Stjepanu Filipoviću u Valjevu, ali on je izmešten negde na brdo Vidrag, znači potpuno daleko od centra grada, znači na jednom mestu koje je primereno takvoj veličini spomenika. U gradovima se ne grade tako veliki spomenici. Znači, da estetsku stranu ostavimo po strani, ovo je pre svega jedan akt nasilja u javnom prostoru, i jedan akt korupcije, gde mi ne znamo koliko je para u taj spomenik uloženo, na koji način je doneta odluka…

Ruski interes je tu očigledno bio najveći. Samo još jedanput da podsetim ljude koji nas slušaju: nije ovo samo fenomen ovoga društva niti ove vlasti; on je započeo u prethodnoj garniture, oni još nisu zidali toliko velike spomenike, ali ja uvek uzimam kao presedan u nasilju nad javnim prostorom u Beogradu odluku koja je doneta za vreme Tadića, da se podigne spomenik diktatoru Gajdaru Alijevu. I od trenutka kad se to dogodilo, naš javni prostor više nije bio naš. On je bio jedna privatna prćija donosilaca političkih odluka, i spomenik Stefana Nemanje je samo šlag na torti.

Filip Ejdus: Ja ne želim da se osvrćem na izuzetno problematične estetske, ekonomske, finansijske i druge aspekte koji su bili ovde pomenuti, već bih hteo da se kritički osvrnem na politiku sećanja i politiku nacionalnog identiteta, koja se nalazi u pozadini ovog spomenika. Prvo nekoliko teorijskih napomena: dakle, svaka nacija je, naravno, zamišljena zajednica, i zasniva se na određenim politikama sećanja, na određenim narativima o tome kako smo nastali u istoriji, kako smo dospeli tu gde jesmo, i kuda želimo da idemo. I svaka nacija se zasniva na nekim master narativima, pričicama koje bi trebalo da budu relativno jednostavne, da svi mogu da ih drže u glavama i da se u odnosu na njih nose, i svaka je na neki način selektivna i predstavlja dogovor oko toga šta želimo da pamtimo, ali i šta želimo da zaboravimo. Ovaj narativ o kolektivnom sećanju i kolektivnom identitetu se zasniva i na fantaziji o tom nekom biografskom kontinuitetu, koji povezuje drevne političke zajednice sa današnjom politikom.

Tu Srbija nije izuzetak, imamo i u susedstvu, evo, Makedonija, Grčka, Italija, ali i Izrael… Svaka nacionalna država počiva na tim nekim uprošćenim politikama sećanja i master narativima. Ti narativi nisu dati sami po sebi. Oni su uvek proizvod određene politike, i spomenici kao što je ovaj svakako igraju važnu ulogu u tom procesu. I konačno, politika sećanja je uvek u funkciji sadašnjih potreba i legitimisanja nekog aktuelnog političkog poretka.

E sad, kad sam izneo ove osnovne teorijske napomene, hteo bih da se kratko osvrnem na to koja je to politika sećanja po mom čitanju ovog spomenika u pozadini ovog rešenja. Prvo, ovim spomenikom se definitivno nastavlja kultivisanje sećanje na srednji vek, koje je bio, kao što znamo, konstitutivno za stvaranje srpske države i u 19. veku. Izgraditelji nacije su se od Prvog i Drugog srpskog ustanka, preko Načertanija i celog 19. veka, pozivali upravo na srednjevekovnu slavu, na Dušanovo carstvo, na Kosovski boj, u zamišljanju tog nekog transgeneracijskog kontinuiteta koji povezuje srpsku naciju odvajkada, pa do sad.

Međutim, ono što je ovde specifično, to su barem tri stvari koje sam ja primetio; prvo, ovde je očigledan napor da se izabere jedna figura iz srednjeg veka koja se ne povezuje sa kosovskim mitom, kao što bi to bio recimo Lazara Hrebljanović ili Obilić, ili sa ekspanzionističkom politikom, kao što bi bio recimo car Dušan, već se bira jedna figura koja nije do sada bila toliko rabljena. Ona je na neki način bolja i podesnija za učitavanja značenja, za razliku od ovih drugih, koje već imaju naslage narativa od kojih su mnogi već iskompromitovani i u domaćoj i u međunarodnoj javnosti. Druga stvar koja, čini mi se, do sada nije bila toliko komentarisana u javnosti jeste da se akcentira taj mit o zlatnom dobu, i ne samo da se akcentira mit o zlatnom dobu, već se on pojačava spajanjem sa osnivačkim mitom.

Kao što znamo iz istorije, je l’ tako, sa nemanjićkom lozom nije nastala srpska država: pre toga su bile druge srpske države, još od 9. veka, možda i ranije, Vlastimirovići i tako dalje, ali se ovde spaja osnivački mit sa mitom o zlatnom dobu, o tih nekoliko zlatnih nemanjićkih vekova, koji počinju sa ustoličenjem Stefana Nemanje 1166. godine i traju sve do smrti Uroša Nejakog, odnosno kraja nemanjićke loze 1371. godine, nakon Maričke bitke. Ovde se govori kako je Stefan Nemanja osnivač srpske države, što naravno istorijski nije tačno. I na kraju, ono što je važno reći, to je da se ovde podvlači i mit o obnovi stare slave. Stefan Nemanja, to je vrlo zanimljiv detalj, stoji na napuklom vizantijskom šlemu.

U 19. veku su se izgraditelji države vrlo često pozivali na to Dušanovo carstvo, i govorili su o tome kako je Dušan bio na ivici da osvoji Carigrad i da Srbi zaposednu Vizantiju. Inače, vizantijski sistem država je bio sizerenski sistem država, ne suveren. To u teoriji međunarodnih odnosa znači da suština sizerenskih sistema država nije u tome da sačuvate svoju nezavisnost i da kroz ravnotežu sila sprečite jednu državu da postane hegemon, nego je suština sizerenskih sistema da vi dospete u sam centar tog sistema, da osvojite jezgro, je l’ tako. Dakle, postojala je ta fantazija da je car Dušan bio nadomak toga da zameni Grke u samom jezgru Vizantijskog carstva, ali zbog spleta istorijskih okolnosti to nije uspeo da uradi, umro je.

Uroš Nejaki je posle bio poražen, i ta ideja srpskog carstva je bila zakopana, sve do 19. veka, kad je postojala ideja da se obnovi neka vrsta slavjanoserbskog carstva i da se obnovi Vizantija. To je ta ideja, translatio imeperii, koja je postojala ne samo kod Srba, već je postojala i kod Grka, i kod Bugara i kod drugih istočnoevropskih naroda. E sad, zašto je ovo važno?

Ja ne znam šta je autor hteo da kaže time što Stefan Nemanja stoji na vizantijskom šlemu; inače, znamo da je Stefan Nemanja bio poražen od Vizantije u bici kod Morave, 1190. godine, i morao je da vrati sve teritorije koje je osvojio pre toga, iskoristivši treći krstaški pohod, i tako dalje, ali je bio priznat od strane Vizantije ne kao suveren – jer suverenost kao savremena ideja nije postojala – već je bio priznat kao relativno nezavisna, ali vazalna država. E sad, šta je tačno autor hteo da kaže ovim, ja ne znam, to ćemo možda jednog dana saznati, ali se očigledno podstiče ta fantazija o tome da je Srbija pobedila Vizantijsko carstvo, i da je te svoje fantazije ostvarila. U prenesenom značenju, ja bih to čitao kao jedan mit o obnovi stare slave i o obnovi tog zlatnog doba koje dolazi.

Ukratko, spomenikom Stefanu Nemanji se forsira mit o zlatnom dobu uz minimizovanje prostora za interpretaciju domaće ili međunarodne javnosti koje bi ovaj spomenik videle kao izraz ekspanzionizma, posebno u svetlu pregovora koji se odvijaju sa Prištinom. Taj spomenik takođe treba da podupre sliku koju sadašnji režim u Srbiji pravi o svojoj vladavini kao o novom zlatnom dobu u kome najbolje stvari tek dolaze, ali i o predsedniku Vučiću kao o obnovitelju srpske veličine i nezavisnosti nakon decenija poniženja i slabosti.

Isidora Stakić: Sad malo da pređemo u Makedoniju. Projekat Skoplje 2014 je urbanistički projekat u okviru kojeg su izgrađena, po podacima koje sam ja pronašla, 34 spomenika i preko 80 skulptura. Sve to zajedno je koštalo više od pola milijarde evra. Ovim projektom je drastično izmenjen izgled Skoplja, ali ne samo to, to nije jedino što se desilo niti je jedino što je nameravano da se desi‚ pa bih vas pitala, Gorane, šta je u stvari cilj projekta Skoplje 2014? Vi u jednom svom tekstu kažete da ovaj projekat nema za cilj očuvanje istorijskog nasleđa, već proizvodnju istorijskog nasleđa; pa bih vas zamolila da nam pojasnite šta to znači.

Goran Janev: Stvar je u tome da smo mi sa projektom Skoplje 2014 izgubili mogućnost gledanja šta se u stvari dešava s gradom, pošto se zadnjih par decenija toliko puno gradi da je totalno narušena mogućnost življenja u gradu. Šta hoću s ovim da kažem? Dok mi pričamo o Skoplju 2014 kao nacionalističkom projektu, nama se dešava nešto što Dejvi Harvi zove akumulacija kapitala sa disaproprijacijom javnog prostora. To se dešava u ovom gradu. Nama je oduzet javni prostor. Opštine nemaju pravo vlasništva nad javnim prostorom, on je u vlasništvu Republike Makedonije, odnosno Republike Severne Makedonije, sad po novom.

Dakle, centralizovana kontrola nad raspodelom parcela za izgradnju dovela je do toga da imamo jednu neverovatnu ofanzivu izgradnje. Prosto se gušimo u zgradama, dok čitavu pažnju posvećujemo projektu Skoplje 2014. Ja mislim da je taj projekat bio jedna velika dimna bomba, pesak u oči. Vi ste rekli da je to urbanistički projekat. To nije urbanistički projekat. Ako su njihovi prstići šestari i Autocad programi, onda je urbanistički program, pošto su oni ovako crtali po mapi, i njima je bilo samo važno da nabodu što više tih tačaka, kao u nekom vudu ritualu, da nas izlude, da dobijemo osećanje nacionalnog ponosa.

Prvo, to je potpuno nezakonit projekat. Makedonija je višenacionalna država, ali imamo takav power sharing mehanizam da smo mi u stvari binacionalna država, vlast je podeljena sa Albancima. Mi u Makedoniji imamo uspostavljeni poredak etnokratije, mi nismo građani, mi smo pre svega definisani kao pripadnici naših etničkih grupa; dakle, mi smo binacionalna država, binacionalni etnokratski projekat, i oni su ustoličili taj etnokratski poredak sa simboličkom materijalizacijom u centru glavnog grada.

Isto tako, dok mi pričamo o Skoplju 2014 sa makedonske strane, zar vas ne čudi tišina sa albanske strane? To je zato što je njima bio dodeljen prostor na ulazu u Staru skopsku čaršiju. Ja sam je kao mali zvao „Turska čaršija“, ali sada je Stara skopska čaršija. I tamo je izgrađen trg Skenderbegu, sa Skenderbegovom kao centralnom figurom, ali tu su i neki mozaici u socrealističkom stilu koji pričaju istoriju albanskog naroda, a ne albanske manjine u Makedoniji. Poređani su neki srednjovekovni grbovi iz albanskih gradova kao što je Valona, tako da je to albanski nacionalni prostor u centru grada.

Zbog toga imamo tišinu i pomirenje sa obe ove strane, odnosno dozvola da se potroši tih pola milijarde sa one strane Vardara, dok se na ovoj strani Vardara teritorija takođe simbolički ograđuje. Inače, sve je ovo protivzakonito. Aleksandar Veliki se zove „Bezimeni ratnik na konju“, zato što bi inače trebalo da to prođe kroz parlamentarni postupak. A, šta su oni radili? Ministarstvo kulture bi davalo dotacije opštini Centar, i onda bi, kao, opština Centar ulepšavala trg.

Dakle, da rezimiram: prvo, mi smo kao građani izgubili prava vladanja nad javnim prostorom; mi smo izgubili shvatanje javnog interesa, što bi se reklo res publica. Mi nismo republika, mi smo etnokratski režim, poredak, i zato je to moguće. Nažalost, prošle su već skoro 4 godine kako su oni svrgnuti s vlasti, a samo je jedan od tih spomenika uklonjen. To je bio neki lik koji je bio poznat kao egzekutor u vreme VMRO-a, često su ga slali da seče glave u ime organizacije, i bio je postavljen ispred sudske palate. To im je bilo previse, pa su njega sklonili, inače drugo sve stoji netaknuto.

Čak postoje neki planovi da se nastavi izgradnja nečeg što liči na klozetsku šolju, da obeleži Majku Terezu. VMRO je samo artikulisala ono što je dugo vremena bilo potpaljivano, neka nostalgija o konačnom oslobođenju, da su Makedonci svoji na svome, pa sad će da grade grad kako hoće. Oni su proglasili socijalistički period internacionalne, moderne arhitekture za bezidentitetski, što u suštini pokazuje njihovo ogromno neznanje. Recimo, zgrada Vlade, koju su oni preobukli u antičku grčku fasadu od gipsa i stiropora, je u stvari bila postmodernistički izraz makedonske tradicionalne kuće, vernakularne makedonske arhitekture.

Oni ne znaju šta je makedonski identitet. Imamo neke snimke kada objašnjavaju ministru transporta u čemu je razlika između baroka i neoklasicizma. Kaže: „ovo sa stubovima je neoklasicizam; ono sa zavrnutim stvarima na prozorima; to ti je barok, ali ne razumeš ti to, nema veze“.

Isidora Stakić: Jelena, da li i ti deliš utisak da ovaj spomenik između ostalog ima funkciju potiskivanja i prikrivanja nekog problema koji nas sve muči?

Jelena Đureinović: Ja bih ovaj spomenik, koji je jedna zaista brutalna intervencija u gradskom prostoru, pre svega uzela kao metaforu za brutalne intervencije u sferi kulture sećanja, koje sadašnja vlast godinama sprovodi. Takođe, s obzirom na to da je inicijativa za ovaj spomenik došla, kao, od Aleksandra Vučića kao građanina, a ne predsednika države, spomenik je i simbol jednog autoritarnog načina odlučivanja i jednog veoma autoritarnog odnosa prema kulturi sećanja, Goran Vesić je rekao, citiram, da je „podizanje spomenika Stefanu Nemanji početak drugačijeg razmišljanja Srba o svojoj istoriji“. On je rekao, citiram sad ponovo: „Srbija se više nikome ne izvinjava. Srbija poštuje druge, ali najviše poštuje sebe“. Mislim da to sumira taj master narativ sadašnje politike sećanja, ne samo o srednjovekovnoj istoriji, i pokazuje i to da, kada je u pitanju spomenik Stefanu Nemanji, da se ne radi samo o tom spomeniku, toj istorijskoj ličnosti i samo o srednjem veku.

Spomenik, naravno, slavi kult vladara, slavi 800 godina srpske državnosti, slavi vezu te državnosti sa Srpskom pravoslavnom crkvom… međutim, on treba da se sagleda i u kontekstu sećanja na skoriju prošlost, i tu mislim na ratove 90-ih, i u kontekstu populizma koji oblikuje zvaničnu politiku sećanja na celokupnu srpsku istoriju. Populizam u politici sećanja se svodi na jedan veoma jednostavan narativ o ponosu, herojstvu, patnji srpskog naroda, i on podilazi svojoj publici, znači srpskom narodu. Meni je ovaj spomenik zaista odličan primer za neki širi kontekst politike sećanja, zato što isto tako kao što se svaki napad na taj spomenik tretira kao napad na srpski identitet, što smo videli u dosta izjava zvaničnika, tako je tretirano i svako ukazivanje na činjenice o ratovima 90-ih.

Spomenik Stefanu Nemanji je primer jedne industrije sećanja, koju sprovode vladajuće političke elite u Srbiji, a koje se svodi na narative o slavnoj prošlosti države, o srpskom herojstvu, o žrtvama i o tom populističkom diskursu o naciji, koja je istovremeno i večni – moram ovde da upotrebim englesku reč – underdog, ali je takođe i snažna kroz celu istoriju, i bori se protiv svih tih izazova. Zbog toga i sagledavam ovaj spomenik u kontekstu sećanja i na ratove 90-ih, posebno rat na Kosovu, ali i zbog toga što neke mnogo važnije stvari ne postoje u spomeničkoj kulturi u Srbiji, dok su se u ovaj spomenik uložila zaista velika sredstva.

Isidora Stakić: Na šta si mislila kada si rekla „važnije i hitnije stvari“?

Jelena Đureinović: Verovatno najvažniji primer su masovne grobnice Albanaca sa Kosova. Nedavno je otkrivena peta, u blizini Raške, i nijedna od njih nije obeležena, niti je ikada postojala bilo kakva zvanična komemoracija na ovim lokacijama.

Branislav Dimitrijević: Da li je ovo nešto što je nametnuto ljudima ili je zapravo nešto što ljudi zapravo i žele da vide? Jedno od osnovnih polazišta mog razmišljanja je čuvena Altiserova definicija ideologije u kojoj je on ispravio Marksa i dao jednu materijalističku definiciju ideologije, koja ukratko glasi: „Ideologija je u materijalnim praksama“. Altiser to ilustruje jednim izrazom Bleza Paskala o religijskom verovanju, gde kaže: vernik nije neko ko veruje, pa se onda moli, nego neko ko se moli i kroz tu molitvu, kroz taj ritual – veruje; ta vera onda dolazi kroz materijalnu praksu.

Otuda ja ne mislim da i u političkim odnosima vi možete da nametnete naciji nekog diktatora koga ta nacija ne želi; na primer, ukoliko bismo recimo Filip Ejdus i ja želeli da nametnemo našu volju naciji, i imali iza sebe Pink i Krstića i ne znam koga još, opet ne bi opet uspeli da to nametnemo zato što postoji kulturno, istorijsko i ekonomsko nasleđe, je l’ da, na osnovu kojeg jedna zajednica oseća određene stvari, koje se smatraju samo po sebi razumljivima – e to je ideologija.

Heroika srpskog srednjega veka i slavljenje srpske srednjevekovne države je jedan od tih korena, te same po sebi razumljivosti. To je jedna od onih stvari koje apsolutno niko ne dovodi u pitanje, pa evo, ni ja ne dovodim u pitanje. Ja sam istoričar umetnosti; za istoriju umetnosti srednjega veka zadužbine Stefana Nemanje su ključne, ali uvek je pitanje da li ćemo to prihvatiti kao ideološku mantru, ili ćemo to iskoristiti da saznamo nekakvu istorijsku istinu, da saznamo nešto o nama samima danas. I vraćam se na početak, zapravo se ovakvim spomenikom nešto prikriva, kao što ja uvek pitam recimo studente: „Pa dobro, ko je krunisao prvog srpskog kralja, čuvenog Stefana Prvovenčanog?“ Niko to ne zna.

Kako to da je car Dušan s takvom lakoćom proleteo kroz Tesaliju i Epir, da isto niko ne zna, ne znaju ljudi da je to bilo vreme najveće kuge, i da je bio maltene brisani prostor. I sad, znači, mi možemo da iskoristimo u našem saznanju te mitove i da kažemo: u, vidite što je ovo interesantno; ali onda da to iskoristimo zaista za određeno istorijsko znanje, ali naravno, to istorijsko znanje bi na neki način destabilizovalo taj nacionalni ponos, a od čega ovde vlada jedna strašna panika, zato što srpsko društvo sebe doživljava kao veoma fragilno. I onda zbog te fragilnosti i tog osećaja da su svi protiv nas, mi razvijamo određenu agresivnost, i to je isto u psihologiji jedan poznat proces – ljudi koji se na neki način osećaju ugroženim, oni moraju agresivnim ponašanjem na neki način to da nadomeste.

Zanimljivo bi bilo imati ispitivanje javnog mnjenja. Ubeđen sam da bi velika većina građana Srbije rekla: da li Srbija treba da ima spomenik Stefanu Nemanji, ne samo da bi 95% ljudi reklo „da“, nego čak i za ovaj konkretan spomenik, da li je dobar, da li je lep – i tu bi velika većina odgovorila potvrdno. I to su ta topla osluškivanja između vođe i nacije. Oni se slušaju. Kad je Milošević otišao na Kosovo, pa mu ovi kažu šta se dešava, a on kaže njima: „Niko ne sme da vas bije“, i vi osetite u tom trenutku da je on konačno shvatio; nije on tamo došao s tom idejom, nego je ta ideja pala na njega, i on je samo kao jedan sposoban političar osetio da to iskoristi.

To isto radi Vučić u tom beskonačnom balansiranju između ekstremnih pozicija, tako da smo istovremeno na putu za Evropsku uniju, istovremeno tamo nećemo… Da ne ulazim u te detalje koji su banalni i politički, ali ja ostajem pri toj nekoj najjednostavnijoj tezi da je prosto jednom veličinom, kao i nasiljem, kao i agresivnošću, prikriva neki nedostatak, prikriva se i neki manjak koji postoji, prikriva se istorija i tako dalje, naročito ova istorija koja nam je jako traumatična, a ona se pre svega odnosi na ulogu Srbije u ratovima 90-ih.

Filip Ejdus: Hteo bih samo da se nadovežem na ono što je i Branislav maločas rekao, zato što mislim da su stvari izuzetno povezane. Dakle upravo zbog te fragilnosti nacionalnog projekta, ali ne samo srpskog nacionalnog projekta nego svakog nacionalnog projekta, zbog toga što se svaka ideja o nacionalnom identitetu zasniva na ovom procesu zamišljanja, selekciji, zaboravljanju, i tako dalje, i stalno je pod pretnjom da se taj nedostatak koji postoji, da sve to što je kolektivno zaboravljeno, nekako izbije na površinu i da sve neravnine i sva fluidnost tog kolektivnog identiteta izađu na videlo. Upravo zbog toga, nacijama su potrebni ontički prostori; ne samo nacijama, svim kolektivnim identitetima.

Oni su, dakle, kako ih ja definišem, prostorne ekstenzije kolektivnog sopstva, koje čine da ti kolektivni identiteti deluju čvršće i stalnije. Dakle, ta fantazija o kolektivnom sopstvu se u stvari ojačava sa konstruisanjem tih ontičkih prostora. E sad, kako je Kosovo zapravo nastalo kao ontički prostor? Ja u svojoj knjizi, osloncem, naravno, na postojeću istoriografiju, to nisu neki spektakularni novi podaci, ali jeste interpretacija možda drugačija, to je da je Kosovo, početkom 19. veka i pre toga, pre svega bilo u domenu legende, nije se vezivalo za teritoriju. Vezivalo se za sećanje na Kosovski boj kroz pesme, kroz kosovski ciklus; kroz generalno sećanje na tu bitku, koja je omogućavala tadašnjem hrišćanskom stanovništvu, koje se sve više osećalo i nacionalno povezano, neku vrstu osećanja zajedničke sudbine.

Međutim, tek u drugoj polovini 19. veka, zbog spleta geopolitičkih okolnosti, ta legenda dobija i svoj teritorijalni aspekt, odnosno dimenziju. Sve do tada, ja se opet oslanjam na Načertanije ali ima i puno drugih dokaza koji govore o tome, tokom čitavog 19. veka Srbija je imala ambiciju da se širi ka Bosni. A inače, to nije bilo samo obeležje Srbije da je želela neku vrstu ekspanzionizma. Tada je, u stvari, bilo normalno, ako želiš da si evropska država, da želiš da se negde širiš, je l’ tako. Nije to bio nekakav srpski sport, već su sve države, čak i one koje su neevropske, koje su želele da uđu u međunarodni sistem, kao što je recimo Japan, i da budu prihvaćene kao jednake, morale da imaju neku svoju Mandžuriju ili neki svoj prostor, gde bi mogle da demonstriraju svoju nadmoć i svoj ekspanzionizam.

Srpski ekspanzionizam je bio usmeren ka Bosni. Međutim, kada je Austrougarska istisnuta iz Centralne Evrope od strane Pruske, nije više mogla da se širi u tom pravcu, i okrenula se ka Bosni i Hercegovini, kao tadašnjoj turskoj, osmanskoj provinciji, i iz tog prostora istisnula kneževinu Srbiju, pa posle i kraljevinu. Tek u tom periodu se tadašnja Srbija zapravo okreće ka staroj Srbiji i ove legende i pesme se teritorijalizuje, i nastaje taj ontički prostor kao fizičko okruženje koje je spojeno sa kolektivnim sopstvom, i koje i dan-danas većina građana Srbije doživljava kao srce Srbije. Često čujemo, gotovo svakodnevno, kako nema Srbije bez Kosova, kako Srbija ne može da preživi i kako neće znati ko je i šta je ukoliko izgubi ovaj, kako ga ja zovem, ontički prostor. Inače, samo još jedna stvar vezana za tu fragilnost: neke nacije su fragilnije od nekih drugih.

Ja bih se ovde oslonio i na Kunderin pojam malih naroda. To su oni narodi, ne koji su mali u nekom demografskom smislu; to mogu da budu u demografskom smislu ogromni narodi, mislim mnogoljudni narodi, je l’ tako, ali su mali u smislu da su stalno egzistencijalno ugroženi, odnosno doživljavaju stalne anksioznosti, strahove i strepnje po pitanju svoje budućnosti, svoje prošlosti… neko im osporava jezik, drugi im osporavaju zajedničku prošlost, neko želi da ih baci u sredozemlje… Dakle, i Srbija u tom smislu takođe pripada tom krugu malih naroda, koji stalno strahuju – zajedno sa Jevrejima i sa mnogim drugim narodima.

Recimo centralnoevropski narodi su, po Kunderi, takođe mali narodi – i zbog toga se možda grčevitije drži za taj ontički prostor, upravo zbog toga što je taj nacionalni projekat tako fragilan i zbog toga što ima toliko osporavanja. E sad, kako je taj ontički prostor uticao na rat tokom 90-ih? Pa svakako je rezultirao u jednom daleko histeričnijem i agresivnijem držanju za tu teritoriju, obeležio je i uslovio je jednu beskompromisnu borbu za očuvanje Kosova u sastavu Srbije, koja je većini spoljnih posmatrača delovala kao potpuno iracionalna, a u stvari je bila motivisana ovom potrebom da se održi biografski kontinuitet i da se održi taj narativ o sebi koji je tako prisno vezan za taj ontički prostor. I kako oblikuje sećanje na rat i istorijsko sećanje? Pa, pre svega ga mitologizuje i izmešta ga iz polja u kome možemo racionalno, kroz neki proces deliberacije i kritički o tome da pričamo.

Ja sam nedavno učestvovao na jednoj debati u kojoj sam otvorio pitanje Kosova, i upravo sam govorio o ovim stvarima, gde mi je zamereno kako sam se ja usudio da dovodim u pitanje i da kritikujem kosovski mit, to je nešto sveto, o tome ne može da se na taj način otvoreno razgovara, zato što se to na neki način nalazi izvan polja političkog. To je pretpolitičko. To je u stvari efekat, ako hoćete da koristite tu drugu terminologiju, te mitologizacije teritorije Kosova, ili doživljavanja Kosova kao srca Srbije, kao ontičkog prostora, ukoliko vam se taj termin koji sam ja razvio u svojoj knjizi dopao.

E, i dok god mi zapravo imamo jedan takav odnos prema Kosovu, mi kao društvo nećemo moći da napravimo kompromis sa kosovskim Albancima oko toga. I završiću sa time: vrlo je zanimljivo jedno istraživanje koje je radio Beogradski centar za bezbednosnu politiku: ono što je zanimljivo nije toliko odbijanje priznanja Kosova, očekivao sam da će biti vrlo mali procenat ljudi koji su spremni da priznaju Kosovo, nego ono što je zanimljivo, to je da je veći procenat ljudi spreman da prizna Kosovo u postojećim granicama, nego da prizna Kosovo ukoliko bi došlo do podele Kosova, što je potpuno nelogično, zato što je podela Kosova nešto što bi u najmokrijim snovima srpski nacionalista trebalo da želi.

To je možda bilo moguće pre 20 godina, danas više nije na stolu, kao, podela Kosova. Ali samo 4% građana je spremno da prizna Kosovo nakon podele, a 8 ili 9 je spremno da prizna u postojećim granicama, što je još jedan dokaz da je došlo do sakralizacije teritorije. U komparativnoj literaturi iz političkih nauka je dobro poznat taj fenomen oko nepodeljivosti sakralizovanih teritorija. Sakralne teritorije se ne dele, dakle, zato što vi, ukoliko podelite recimo grad kao što je Jerusalim, on će biti na neki način oskrnavljen, ukoliko je doživljavan kao sveto mesto. To vam je još jedan pokazatelj da je Kosovo sakralizovano, da je ta teritorija predstavljena, konstruisana i dalje se održava kao ontički prostor, i plašim se, dokle god je tako, da kompromisa sa Albancima i rešenja neće biti, a ta promena diskursa o Kosovu se gotovo i ne nazire.

Isidora Stakić: Gorane, kakav je odnos između makedonskog nacionalizma s jedne strane i arhitekture s druge strane? Vi kažete da Skoplje 2014 nije urbanistički projekat, ali na koji način te nove intervencije u gradu utiču na redefinisanje odnosa između etničkih grupa u Severnoj Makedoniji?

Goran Janev: Kad su krenuli da grade Skoplje 2014, odnosno kad su krenuli da grade nešto po gradu, ja sam shvatio šta se tu nazire materijalizacija ovih nacionalnih sentimenta u prostoru. Ono što je bitno, bitan je tajming, recimo, Skoplje 2014 kao zamisao verovatno je počelo da sazreva posle bukureštanskog sastanka NATO-a. Tad je bilo rečeno da Makedonija postaje članica NATO alijanse sa Hrvatskom i Albanijom, ali su Grci u zadnji trenutak izvukli neku kartu sa Francuzima, i mi nismo postali deo toga, i naš mali ljuti diktator, onda je bio još uvek samo mali, mlad nadobudni premijer, tehnokratski ekonomista, je rešio da zaigra na nacionalističku kartu i krenuo je da gradi te spomenike po Skoplju.

Da odgovorim na pitanje oko veze sa arhitekturom: mislim da to nema nikakve veze sa arhitekturom. Ovo nije arhitektura, to što gledamo po Skoplju, prvo 50% toga je montažno. Možda ne znate, to je napravljeno od nekog stiropora i plastike. Oni su bukvalno namontirali neke metalne konstrukcije i preko toga lepili te stvari. Na modernističkim, brutalističkim zgradama, oni su nalepili neke materijale koji liče na mermer, koji se već raspadaju. Znači, nije to arhitektura. Drugo, to je bilo naručivano, odnosno rađeno je po naredbi. Ko se sve nije bunio, ali uvek se nađe neko ko potpiše neki rad, ili odradi neki rad kako diktator naručuje. Uvek se nađe muzičar. Pitanje je publike, ja bih hteo da se okrenem pitanju publike. Mi smo radili u mom institutu neka ispitivanja, ne tako puno, ali ono što smo zadnje uradili 2018, ispalo je da je Aleksandar Makedonski najvažnija istorijska ličnost u Makedoniji za samo 5% od ispitanika. Vodi Tito, sa 13-14%, i za njim je Goce Delčev, sa 13-14%. Dakle, kad smo upoređivali brojke od ranijih perioda, dok su bili na vlasti VMRO u punom zaletu, Aleksandar je stigao do nekih 11%.

Onda je interesantna struktura, uzrast: stariji su Tito i Goce, neka srednja generacija, koja je sazrela u Jugoslaviji, a onda je odrastala u tranziciji, je najviše nacionalistička. Njih najviše boli, verovatno ekonomska nemaština, nesigurnost, nestabilnost države i tako dalje. Njima najviše treba ukorenjivanje, istorijsko i teritorijalno. Stariji nešto znaju, mlađe ne zanima ništa. Ne radi se uvek o tome da populistički lideri koriste sentiment, već ga i stvaraju, i u tome je opasnost kad vi imate ovakav projekat u prostoru, da ne možete biti indiferentni prema tome što je oko vas, prvo sa estetskog nivoa; to bode oči, to štipa kao smrad. To se ne može gledati.

Drugo, nek bude to takvo kakvo jeste, i nacionalističko i seksističko, pošto nema žena na spomenicima i tako dalje, ali onda vaša deca odrastaju u takvom prostoru koji, pošto je javni i svačiji, ispada da je normalizovan, i onda vi edukujete tu decu da prihvate to kao normalnu estetiku, kao normalnu ideologiju.

Da, nacionalizam i arhitektura su jako povezani, ali zato nam je još potrebnija hitna intervencija u smislu otklanjanja tog nacionalističkog otpada iz javnog prostora grada. Vidite, svi totalitarni režimi barataju sa jednom veoma prostom, jednostavnom tehnikom, a to je podela na patriote i izdajice. I o Skoplju 2014 je bilo nemoguće debatovati. Niste mogli, kao istoričar umetnosti, da date svoju procenu o proporcijama, o stilu, o teksturi, pošto ste vi, ako imate bilo kakvu primedbu, automatski izdajica svog naroda, svoje nacije i tako dalje. Ta kognitivna disonanca je veoma jaka, zato što su oni uspeli da nametnu taj diskurs „naši protiv vaših“, „mi protiv svih neprijatelja, i domaćih i spoljašnjih“. Tako da ovi nacionalistički, populistički branioci nacionalnih interesa onda mogu da rade sve što hoće.

Mi moramo da uključimo u debate oko javnog prostora javnu sferu, zato što, na kraju krajeva, javna sfera se razvijala, recimo po Habermasu, u kafeima po Vieni i Londonu, ali to su mesta gde su se ljudi skupljali. Znači, nama je potrebna ta agora, nama je potrebno to mesto diskusije, i mi moramo da verujemo da je moguće promeniti tok stvari.

Isidora Stakić: Jelena, koji su preduslovi za uvođenje narativa odgovornosti u javni diskurs?

Jelena Đureinović: Ovde bih posebno kao primer spomenula apsurdni diskurs Aleksandra Vučića o posvećenosti pomirenju, koji on zastupa dok istovremeno slavi ratne zločince i negira zločine i genocid. Posvećenost pomirenju dok se otkriva peta masovna grobnica na teritoriji Srbije sa telima Albanaca sa Kosova, koju sam već pomenula kratko, od kojih je jedna odmah tu, nedaleko od spomenika Stefanu Nemanji, u Batajnici pored Beograda, a nijedna nije obeležena, nastale su u vreme kada je Vučić bio ministar informisanja.

Aleksandar Vučić jeste ustao za minut ćutanja za albanske žrtve pre nekoliko meseci, ali to se desilo na jednom sastanku zatvorenog tipa, iza zatvorenih vrata, što je neprihvatljivo i nedovoljno, i ja to uopšte ne vidim kao neki pozitivan korak. Istovremeno se na otkrivanje poslednje masovne grobnice na teritoriji Srbije reaguje sa napadima na kosovske institucije da istraže grobnice sa telima Srba na teritoriji Kosova, a porodicama žrtava čija su tela nađena na teritoriji Srbiji se zapravo ne daje nikakvo priznanje, i uopšte se ne priča o tim grobnicama.

Naglasila bih još jednom razlog zbog čega govorim u istom kontekstu o spomeniku Stefanu Nemanji i ratu na Kosovu, iako te dve stvari naizgled zapravo nemaju nikakve veze jedna sa drugom. Jednostavno, uvek kada pričamo o nekom novom spomeniku kojeg je država sagradila, u koji je uložila velika sredstva, koji je dosta prisutan u javnosti, mi moramo istovremeno da pričamo o onim spomenicima kojih nema a treba da ih bude, odnosno o događajima koji uopšte nisu obeleženi u javnoj sferi.

Filip Ejdus: Indikativno je da je spomen-obeležje sa Savskog trga, koje je bilo posvećeno žrtvama ratova u Jugoslaviji, zapravo uklonjeno kako bi mogao da se postavi ovaj spomenik Stefanu Nemanji. Tako da je jedna vrsta memorijalizacije ratova u bivšoj Jugoslaviji bukvalno uklonjena fizički, ili će biti uklonjena, nisam bio dole neko vreme da vidim kako napreduju radovi, ali to je još jedan pokazatelj kako su, eto, i u nekom fizičkom smislu ove dve kulture sećanja povezane, odnosno jedna potiskuje drugu.

Branislav Dimitrijević: Zanimljivost tog spomenika koji Filip pominje, koji je uklonjen, je što on zapravo nikad nije ni zaživeo, jer zajednica nije tačno utvrdila kome se zapravo taj spomenik podiže. Tu je nađeno neko kompromisno rešenje zapravo, da je to spomenik koji se podiže svim žrtvama, znači svakom, bez obzira da li je bio žrtva, zločinac, kojoj naciji pripada i tako dalje, tako da iz raznih razloga to nije bio predmet nekakvog konsenzusa, i ljudi nisu ni znali da takav spomenik zapravo i postoji. On ni vizuelno nije bio tako upečatljiv.

I da podsetim da je recimo jedna umetnička grupa koja se zvala grupa Spomenik, u kojoj su učestvovali Milica Tomić, Nebojša Milikić, Branimir Stojanović – oni su se dugo vremena bavili tim slučajem, na koji način memorijalizovati ratove 90-ih, i oni su pokazali kako je to nemoguće takvim spomenikom, jer takav spomenik zapravo nikad to neće postati. I to je danas zaista jako veliko pitanje: šta je zapravo taj novi tip spomenika, koji to tip spomenika će zameniti te bronzane goleme ljude, uglavnom muškarce.

Peščanik.net, 26.12.2020.

SPOMENIK STEFANU NEMANJI