bačena plava trakica na ulici
Foto: Peščanik

Sadašnji ministar vojni više podseća na pouzdanog šefa samousluge. Nema ni tragova militarnog garda u njegovom javnom stavu. Sabran je, siguran u sebe, izgleda kao da ga ništa ne muči.

Možda je sve ovo tačno. Nebojša Stefanović je onaj slabašni ptić iz kokošjeg gnezda, kome je gospodar omogućio da bude sve što jeste. U političkoj čaršiji on je važio za meko tkivo SNS-a. Dečko doveden da bude supstanca kroz koju se lako prolazi, idealni podanik, revnosni čuvar tvorca, učenik i učitelj potpune servilnosti.

Tako je i izgledalo. Neša iz Beograda postao je model odanog dvorskog paža, koji se ni za šta ne pita a radi sve što mu se kaže. Postoji fotografija na kojoj ga Vučić privija na grudi kao dojenče, teši njega i sebe bliskim dodirom. To je vreme u kome Nebojša nije bio nešto drugo, niti neko drugi. Bio je deo Vučića, njegova partijska krv i meso. Pouzdani saborac u zlu i svedok tog zla. Onaj koji će uzleteti ili potonuti u bezdan zajedno sa ludim kapetanom trulog splava.

Izgledalo je da Nebojša može da padne kad god se prohte gospodaru, i da mu sudbinu kroji onaj koji ima milosti samo prema sebi. Neša je davno potpisao sporazum sa nečastivim i svojevoljno sišao u pakao. Ispalo je da je njegov odlazak tamo bio spasonosan, jer je video čega sve ima u srpskoj verziji hada. Služenje Luciferu postalo je opasnije od odupiranja.

No, da li je Nebojša, prateći simboliku svog imena, imao hrabrosti da se otvoreno sukobi sa aždajom? Naravno da nije, jer to bi ga odmah ubilo. Bio je grešan, skoro kao i sam đavo, pa je izračunao kako da ne propadne sam, sve držeći Lucifera za rogove.

Pre nego što je omogućio tati Branku da se iz šefa prodaje u robnim kućama premetne u trgovca oružjem, Nebojša je uhvatio Batu u poslovima sa konopljom i belim prahom. I ko zna sve u čemu. Dve su porodice uzele za sebe najunosnije mafijaške poslove, sve dok gospodar pakla sa užasom nije uočio da mu je Neša pustio rogove, a čvrsto ga drži za jajca. Gukni, majčin sine. Sve znam o tebi, samo me dirni, znaće svi, padaš kao kruška!

Možda dijabolični vladar nije video sve, niti je sve video odmah. Ali tek kad su ga kao ćurana uhvatili kako satima opšti sa dripcima iz polusveta, tek onda nije znao šta znaju oni koji su saznali sve.

Hapšenje Belivuka i njegovih ubica, to je bio neizbežni obračun među prijateljima, posle čega je pronađeno još nekoliki grupa lovaca na važne glave. Zašto su ciljali a nisu potrefili najvažniju, pitanje je za planere udara, inače bliskih vodećoj glavi koja je sve to izmislila, videći sebe kao herojsku žrtvu operetske zavere.

Tabloidi su pokušali da ubrzaju uklanjanje Stefanovića. Samo što nije, tako je tamo pisalo, izdao je Vučića, postavljao mu mikrofone, pitanje je časa kada će otići iz mafijaške elite. Pa on i nije nikakva elita, on je samo Neša zvani Slina.

Zar?

Iznenada, na drugoj strani fronta, tačno na beleg Vučiću, stajao je tvrd orah, Nebojša Stefanović, hladan kao glečer. Stigao je da na najciničniji mogući način potvrdi odanost gospodaru, ali sve je to bilo usiljeno i preko one stvari. Čak ga je izrazito bezobrazno zajebavao, rekavši kako će biti pohapšeni svi koji su kovali zavere protiv Vučića.

Reakcija Tvorca nije bila očekivana. Čak je njegova izjava povodom te javne provokacije bila znak neobičnog podilaženja Nebojši. Rekao je otprilike: ne pada mi na pamet pomisao da je Nebojša Stefanović na bilo koji način učestvovao u zaveri protiv mene. On je ministar odbrane, ja njemu verujem.

Da li je Stefanović nedodirljiv samo zbog toga što zna sve odvratne dvorske tajne? Naravno da nije, bar ne samo zbog toga. On je svoja spasonosna saznanja podelio na više mesta. Pa ako mu se nešto desi… To je već klasični postupak u čuvanju sebe. Postoje ljudi u Vašingtonu, prilično moćni koji čuvaju Nešine tajne, pa i DEA, koja je pohapsila neke porodične prijatelje sa paketima belog praha.

Sve je to urađeno na vreme, za ne daj bože, za svaki slučaj.

Izgledalo je da su Vučić i njegov kamen u cipeli konačno pronašli sklad. Svako radi svoj posao, mrze se kao zveri, ali mora se čuvati bar ono što je ostalo. Niko nije siguran tamo gde jeste, vernost u politici je precenjena ljubavna kategorija. Takvo nešto nikada nije postojalo.

Ali, vladalac ipak nije u stanju da se pomiri sa svojom defanzivom pred Nebojšom, pa je juče poslao Anu Brnabić da objasni suštinu. Ana je otkrila kako je Stefanović sada novi heroj opozicije, iako su ga ranije nazivali Slinom. On nije ništa zgrešio, on je ministar u mojoj vladi, tako je rekla. Ali, nadležni organi će reći svoje, ako imaju šta da kažu.

Znači li sve ovo da je neprijatni nadimak, koji je bez vidljive ljutnje nosio na sebi Nebojša Stefanović, sada dobio drugi predznak. Čak i Ana zna kako su ga zvali, a i kako ga više ne zovu. Ali, Stefanović je dobio javnu opomenu i optužbu da je postao heroj opozicije. I da se tome ne opire, možda mu čak i godi.

Nebojša ostaje jedan od stubova vlasti. Ostaće tamo dok sve ne popada. Niti može da se izmakne, niti da veruje onom sablasnom zagrljaju Vučića. Ne postoje razlozi za poverenje, svaka sumnja u sve je opravdana. Ali, to još ne znači da je kraj blizu. Ova vlast je nakrivo nasađena i napravljena, od početka se održava na dominama, i takva još traje.

Uprkos fizici, logici, političkoj teoriji i zdravom razumu.

Peščanik.net, 03.04.2021.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)