Alan Craig

Srbiju je kao meteor udarila vest da je Končita Vurst, predstavnica Austrije, pobedila na pesmi Evrovizije. Pobedila je bradata žena, kažu naši mediji. U zvaničnim izveštajima i komentarima na portalima i društvenim mrežama nazivana je skotom, nakazom, frikom i cirkuskom atrakcijom, najavom smaka sveta. Većina je bila zgrožena. Pitali su se šta je „to“, kako da to objasne svojoj deci, pozivali se na pravoslavlje i prirodu, najavljivali propast Evropske unije. Pozivali su se na pravila lepog, jer je opšte poznato da su Srbi velike estete.

Nije prvi put da su dlake uznemirile Evropu i Srbiju – slično se desilo i sa Lorin, pobednicom Evrovizije iz 2012. godine, koja je izjavila „da ne vidi razlog zbog kog bi žene stalno morale da briju svoje pazuhe“. Lorin je tada proglašena šašavom (ali ipak simpatičnom!) feministkinjom, dok je situacija sa Končitom Vurst nešto složenija.

Končita je rođena kao muškarac, ali se već nekoliko godina oblači i nastupa kao žena. I pored prerušavanja, kao svoj zaštitni znak zadržala je mušku bradu, čime je uzburkala domaće i strane duhove, koji su možda i navikli da viđaju „obične“ trans osobe na estradi, ali ne i „ovo“. Jer „ovo“ je bilo nešto drugačije i novo.

Pre nego što krenemo dalje, trebalo bi reći istinu koja se izgleda krije od miliona Srba – sve žene imaju dlake na telu. Čak i na licu. Ovo je možda šokantna vest, ali je u potpunosti proverena. To što se žene ovim svetom kreću ćosave nije zasluga prirode, nego očekivanja sredine da ženske noge budu glatke, obrve počupane a pazušne jame uredno lišene dlaka.

Velika većina žena se povinuje ovom diktatu, jer možda svetu i mogu da objasne zašto su obrazovane, rade ili postižu još mnogo toga što je donedavno bilo nezamislivo za jednu ženu, ali im je nemoguće da objasne kako su sebi dozvolile – dlake. Opsesija time kako žensko telo treba da izgleda doseže i do unutrašnjosti pora, čak i bukvalno. Zato je Končitin „prekršaj“ krupan: ona je odlučila da bude žena u javnosti i kao takva ni ona, kao nijedna od nas, ne sme biti dlakava – to se ne prašta.

To naravno nije jedini njen greh. Ona se oblači i nastupa kao žena, a rođena je kao muškarac. Da se „preobuče“ u žensko, kaže, navela ju je činjenica da je od rođenja izložena diskriminaciji. Obećala je i da svoj „estradni“ lik neće promeniti sve dok tema za raspravu bude to koga smemo da volimo. Ona dakle ne govori samo o sebi.

Čini se da zgrožena srpska javnost (i ne samo ta javnost) još jednom nije prošla proveru ljudskosti. Još uvek se ne shvata da je svako slobodan da bude šta želi i izgleda kako želi, sve dok time ne povređuje druge. Tu ne pomaže čak ni najsebičniji argument – svako od nas u nekom trenutku i u nekom okruženju biće različit od većine, ali zbog toga ne smemo biti izloženi podsmehu i uskraćivanju prava. Ako ni zbog čega drugog, onda zato moramo zaštititi one koji su sada u takvoj situaciji. Međutim, u našem društvu diskriminacija je postala pravilo.

Pojava Končite Vurst provetrila je domove u Srbiji, gde važi pravilo da je najbolje disati ustajali vazduh, samo da je domaći. Prozore ne otvarati! Končita je ipak ovog vikenda napravila dobru promaju – a to kod dobrog dela domaće populacije, uz nezaposlenost i smrt, izaziva najveći strah. Končita je dakle uradila ono što za šta nas od malena uče da se ne sme: stopila je rodne identitete muškarca i žene. Pomešala je njihove pojavne oblike. Time je jasno pokazala da ti identiteti nemaju mnogo veze sa njenim polom i tako učinila za mnoge neoprostiv prekršaj. Stoga prestaje da bude bitno kako ona peva i da li joj je pesma dobra.

Teško ćete osobe poput Končite sresti na ulici. U nekom smislu, ona je izmišljen, kreiran lik (kao što je to uostalom svaki identitet). U svom poigravanju muško-ženskim identitetom, ona kao da je sišla s filmskog platna. Transformacije muškaraca u žene i žena u muškarce već smo videli u izuzetno popularnim i danas već klasičnim filmovima Neki to vole vruće i Viktor Viktorija. Postoje i slične baletske priče, recimo La fille mal gardee. Treba ovde podsetiti i na junak(inj)e filma Želimira Žilnika Marble Ass. O toj temi, konačno, ozbiljno progovara i Pedro Almodovar u više svojih filmova: reklo bi se čak da je Končita sebe oblikovala upravo prema Almodovarovim modelima: tamnoputa, visoka, vitka, prenaglašene gestikulacije. I ona sama je stereotip: tanak struk, glamurozna haljina, prenaglašena šminka. Ali, uz sve to ona ima i ono čime se obično diče muškarci: jaku crnu bradu.

Buka koja se podigla oko Končite daje joj za pravo: igra rodnim identitetima koju ona igra i dalje je, nažalost, važna i ima ozbiljne posledice. Pevačica nam je još jednom pokazala šta to znači biti zarobljen u „svojoj“ koži, to jest u nametnutom, na silu dodeljenom identitetu. Ali pomešavši stereotipe o muškarcima i ženama, koje inače savršeno realizuje, Končita se oslobađa i iznova nas podseća na završnu repliku iz Neki to vole vruće da – niko nije savršen.

Peščanik.net, 13.05.2014.

Srodni linkovi:

Alan Pejković – Conchitofobija

Svetlana Slapšak – Gospodin sa bradom

Goran Miletić – Zašto ih Končita nervira

Dejan Ilić – Eurosong – karneval istosti

TEMA – PARADA PONOSA +