putokaz za Gazimestan

Foto: Konstantin Novaković

Država i etničke manjine – jedan prilog temi

Odnosi između pripadnika različitih naroda na Balkanu opterećeni su, u istorijskoj perspektivi, međusobnim “uzajmljivanjem” u krvi i nepravdi. Ovim, razume se, ne impliciram pretpostavku o nekakvoj metaistorijskoj simetriji, niti stav da je to jedini, pa ni nužno dominantan vid međusobnih odnosa pripadnika balkanskih naroda. Štaviše trpeljivost, suživot pa i saradnja na raznim nivoima zapravo su mnogo prisutnije karakteristike međunacionalnih odnosa, naročito u svakodnevici podneblja sa multietničkim sastavom stanovništva. Ipak, ta istorija ne spada u velike narative o pobedama, porazima, herojstvu i žrtvama, pa se ni ne čini vrednom priče i pričanja, ma koliko to bilo pogrešno i efektivno štetno.

Ipak, činjenica jeste i da su izlivi nacionalističkih i šovenskih predrasuda i na njima zasnovanih koškanja, ratova i zlodela zastupljeni u većoj meri nego što bi to bilo “podnošljivo” i bez bitnog uticaja na razvijanje međusobne saradnje, neophodne za stabilnost i napredak balkanskih društava. Tome naročito doprinosi jedna okolnost, koja je važna za istoriju međunacionalnih odnosa na Balkanu i koja je svakako balkanska differentia specifica u odnosu na druge delove Evrope: iako se pojave međuetničkih netrpeljivosti beleže manje-više svuda u Evropi (da govorimo samo u širem kontekstu ovdašnjeg prostora), njihova upornost i dugotrajnost uticaja na Balkanu sistematski se podržava, podstiče, hrani i potpiruje sa “vrhova” društva, od elita. Poslednji primeri takvog varvarskog shvatanja međunacionalnih odnosa stigli su doista sa samih vrhova političkih struktura: od jednog šefa države i od jednog ministra spoljnih poslova.

Nacionalna politika krojena od strane elita i vlada balkanskih država iskazivala se kroz istoriju mahom kao opaka velikodržavna agenda, u kojoj nije bilo mesta, nekada i u sasvim doslovnom smislu, za etničkog “drugog”. Jedan od karakterističnih primera nemogućnosti dosezanja kompromisa između suprotstavljenih zahteva za realizaciju ekskluzivnih “istorijskih prava” predstavljaju srpsko-albanske suprotnosti, a u njihovom kontekstu naročito mesto zauzima pitanje Kosova. U vezi sa istorijom Kosova i srpsko-albanskih odnosa na tom prostoru postoji gotovo najveća zamisliva nesaglasnost narativa i interpretacija. Osim toga, o tim odnosima ispisane su hiljade stranica raznorazne literature, ali je tek ponešto verodostojno i oslobođeno pristrasnosti. Bilo bi, naravno, nadmeno pretendovati da se u jednom kraćem tekstu ponudi predlog za sveobuhvatno razumevanje srpsko-albanskih odnosa: umesto toga, biće predočen samo jedan prilog, svakako vrlo rečit, razumevanju dinamike tih odnosa.

Naime, na “srpskoj strani” ove balkanske i evropske sage naročito je snažno prisutan stereotip o permanentnom pritisku koji je albanska strana u istorijskom nadmetanju oko Kosova vršila, na razne načine, nad srpskom stranom, koja je, tvrdi se, te pritiske trpela, jače ili slabije odolevajući. Naravno, postojanje takvog pritiska nije nikakav mit: reč je o veoma surovoj realnosti, koja je teške manifestacije imala u pojedinim istorijskim situacijama tokom osmanske vladavine ili tokom Drugog svetskog rata. Međutim, iz istorijskog vidokruga “srpskog stanovišta” gotovo sasvim nestaju masovna proterivanja Albanaca iz Topličkog kraja, krajem 1870-ih godina, zatim ne tako malobrojni primeri teških zlodela prema albanskom stanovništvu tokom Prvog balkanskog rata, kao i čitav niz mera organizovanih od jugoslovenske države u periodu od 1918-1941, čiji je nedvosmisleni cilj bio da se iskoristi povoljniji odnos snaga u tom trenutku i da se represivnom politikom reši “albansko pitanje”.

Jedan od primera nesaglasnosti stvarnosti i interpretacije čini koloplet okolnosti oko kolonizacije, tj. naseljavanja “našeg elementa” (pretežno Srba) na Kosovo i u Makedoniju posle Prvog svetskog rata. Naime, u nameri da utiču na etničku strukturu područja dospelog pod vlast Srbije 1912/1913, vlasti Kraljevine Srbije počele su da pripremaju naseljavanje srpskog stanovništva na Kosovo. Svetski rat onemogućio je ove planove, ali su vlasti potonje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugoslavije već od 1919. počele da organizuju naseljavanje Srba, Crnogoraca (po zvaničnioj ideologiji, pojam “Crnogorac” je tada bio isključivo geografska odrednica porekla), Hrvata i drugog slovenskog stanovništva u ondašnju “Južnu Srbiju”. Čitav proces bio je praćen odlučnim otporom albanskog stanovništva, čija imanja su, ne tako retko (iako ne isključivo) dodeljivana takvim naseljenicima, nekada poverljivim režimskim ljudima i notornim siledžijama.

Istraživanja pokazuju da se najveći broj srpskih kolonista naseljavao na utrine, pusta zemljišta i krčevine, koje je tek trebalo privoditi kulturi. Nepodnošljive ekonomsko-socijalne prilike su mnoge koloniste primoravale da se vrate u krajeve iz kojih su i došli, ali se deo najupornijih ipak zadržao. Ostali su i oni najprivilegovaniji, koji su se na račun lokalnog albanskog stanovništva, pod firmom “osvete Kosova”, bogatili u zemlji i drugim dobrima i čija se “osveta Kosova” svodila na najraznovrsnije zloupotrebe, nasilje i pljačku. Pobune albanskog stanovništva imale su, otuda, dvojaki karakter: 1) apriorno neprihvatanje vlasti jugoslovenske države, koja je, recimo i to, Srbima i svim drugim stanovnicima Kosova koji su bili u položaju kmetova donela oslobođenje od ostataka feudalnih odnosa i sveukupne potčinjenosti, uglavnom od albanskog begovata, kao i 2) otpor diskriminatorskoj politici režima Kraljevine SHS, koji je za albansko stanovništvo predviđao u najboljem slučaju status na razne načine diskriminisane manjine, takoreći – građana “trećeg reda”.

U takvim okolnostima, kada se kompromisu nije težilo, preostajalo je, kako se obema stranama činilo, samo jedno – rešavati sporna pitanja na bazi odnosa snaga. Na jednoj strani – organizovana državna politika, a na drugoj nezadovoljna i u velikoj meri pritisnuta albanska većina na Kosovu, predvođena neprincipijelnim elitom, sklonom kratkoročnim kompromisima sa srpskim političkim liderima, kojima je, manje ili više neskriveno, najprimamljiviji ishod bio – Kosovo bez Albanaca. Zbog toga je naseljavanje srpskog stanovništva bilo praćeno raznovrsnim nastojanjima da se smanji broj Albanaca, ali i drugog nesrpskog stanovništva na Kosovu, ali i drugde gde je tog stanovništva bilo. Razume se, naseljavanje “našeg elementa” podrazumevalo je i naseljavanje Slovenaca i Hrvata, ali je njihovo učešće u kolonizaciji ipak bilo minimalno: ogromna većina naseljenika bili su Srbi.

U novim okolnostima nastalim posle 1918, mutatis mutandis, preslikala se situacija koja je postojala za vreme osmanske vlasti: kao što su politički predstavnici Albanaca, u funkciji aparata osmanske vlasti, bili generator nepovoljnog položaja srpskog stanovništva, tako isto je aparat Kraljevine SHS/Jugoslavije snosio odgovornost za represivnu politiku prema Albancima posle 1918. godine. Kraljevina Jugoslavija je bila sklonija da probleme na Kosovu rešava sistematskim potiskivanjem Albanaca, nego bilo kakvom asertivnom politikom, koja bi makar u perspektivi vodila integraciji albanskog stanovništva, uz puno poštovanje njegovih prava.

U nastavku teksta nalazi se opširniji izvod iz dokumenta koji ilustruje politiku Vlade Kraljevine Jugoslavije u odnosu na neslovensko, muslimansko stanovništvo. U vezi sa ovom temom na Peščaniku je Vladan Jovanović već objavio dva izvora iz septembra 1935. Ovde pak objavljujem nešto duži dokument iz oktobra iste godine. Reč je o zapisniku sa interministerijalne konferencije koja je održana u Ministarstvu inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije, u vezi sa merama za iseljavanje “stanovništva neslovenskog porekla iz Južne Srbije”. Dokument se nalazi u Arhivu Jugoslavije i sačinjen je u više primeraka, koji se nalaze u fondovima raznih ministarstava vlade Kraljevine Jugoslavije. Predložak za ovaj prepis nalazi se u fondu Ministarstva poljoprivrede KJ.1

ZAPISNIK
interministerijalne konferencije, održane po pitanju iseljenja stanovništva neslovenskog porekla iz Južne Srbije 1. oktobra 1935. godine u Ministarstvu inostranih poslova:

Prisutni:

iz Ministarstva inostranih poslova: g. Ilija Milikić, šef IV otseka Političkog odeljenja; g Milivoje Milčić, savetnik,

iz Ministarstva poljoprivrede: g. Vojislav Magovčević, inspektor; g. Đura Tatalović, šef finansijskog otseka,

iz Ministarstva finansija: g. Dušan Trajković, savetnik

Otsutan:

iz Ministarstva unutrašnjih poslova: g. Dušan Tadić, inspektor.

Konferencijom je pretsedavao g. I. Milikić. Zapisnik je vodio g. Jožo Logar, pisar Ministarstva inostranih poslova.

Konferencija je otvorena u 18 časova.

G. ILIJA MILIKIĆ izveštava da je Kraljevski stalni delegat pri Društvu naroda imao razgovor sa turskim Ministrom inostranih poslova g. Ruždi Arasom, o iseljavanju turskog življa iz Rumunije, Bugarske i Jugoslavije u Tursku. Tom prilikom kazao je g. Ruždi Aras da je u svoje doba, u jednom razgovoru sa ondašnjim Ministrom inostranih poslova g. B. Jevtićem, postignut načelni sporazum da se iseljavanje turskog i ostalog muslimanskog neslovenskog /arbanskog/ stanovništva iz Jugoslavije favorizuje od strane naše zemlje. Dalje je g. Ruždi Aras izrazio gotovost da se početkom iduće godine zaključi i formalni sporazum sa nama, i to na sličnoj bazi kao što je zaključen sporazum tursko-rumunski. Turska bi u roku od dve ili tri godine preuzela do 200.000 tih lica sa teritorije Južne Srbije.

Iseljenici bi sobom mogli poneti svoju pokretnu imovinu; nepokretnosti imale bi se proceniti za svaki konkretni slučaj i te sume ne bi naša država ustupila iseljenicima, nego bi otvorila Turskoj jedan kredit za kupovinu robe u Jugoslaviji. Iseljenici, kad dođu u Tursku, dobili bi za odgovarajuće sume zemljište u Turskoj, a turska država bi se služila kreditom u Jugoslaviji za podmirenje svojih privrednih, trgovačkih i državnih potreba /na primer za kupovinu konja/. G. Ruždi Aras je još dodao da Turska treba stanovništva i da je voljna da primi od nas ne samo Turke, nego i stanovništvo koje je srodno po mentalitetu turskom, te će se u Turskoj moći lako asimilirati, kao što je to slučaj sa nekim delovima albanskog stanovništva kod nas. /Pov.Br.22009 T – 23/.

Dalje je primljen izveštaj Centralnog presbiroa o poseti Skoplju turskog novinara g. Jašar Nabia, koji proučuje problem turskih manjina u vezi sa naseljavanjem balkanskih Turaka u Anadoliji. Po njegovom računu u Južnoj Srbiji nema više od 50.000 Turaka, za koje kaže da su manjina bez većeg značaja. G. J. Nabi je izjavio da je turska vlada donela plan, pomoću kojega će se u roku od idućih 15 godina svi balkanski Turci moći preseliti u Tursku. Pored Turaka muslimana, rado će se primiti i Turci pravoslavne vere. Za Bugarsku, Rumuniju i Jugoslaviju dolazi u obzir jedino slobodna emigracija /Pov. Br. 22405 Raz-8/.

Od glavnog đeneralštaba primljen je izveštaj da se iz opštine dojranske seli 21 turska porodica u Tursku, sa 167 članova. Svoja nepokretna imanja ustupaju jednom skopskom trgovcu, s tim da on isplati njihov dugujući porez, pribavi pasoše i plati im podvoz do turske granice. /Pov. Br. 21949 T-23/.

G. ILIJA MILIKIĆ zatim otvara diskusiju po projektu o iseljenju neslovenskog elementa iz Južne Srbije, koji je izradio uži komitet na svojoj sednici od 24. septembra o.g.

Sa svoje strane, g. I. Milikić kaže da se je g. Pomoćnik Ministra, Poslanik V. Martinac složio u načelu sa tekstom projekta užeg komiteta, ali je stavio primedbu povodom stava 2 /prisilno raseljavanje arbanskog pograničnog stanovništva u unutrašnjosti zemlje/. Naime, ma da mi stojimo na gledištu da se konvencije o manjinama ne mogu primenjivati na naše južne krajeve, ipak smo morali davati u nekoliko mahova odgovor Društvu naroda po podnetim tužbama za postupke naših vlasti prema Arbanasima u Južnoj Srbiji. Zato treba da budemo naročito obazrivi i da ovaj naš rad ne izazove strane intervencije. Raseljavanje stanovništva, predviđeno našim zakonima u izvesnim slučajevima, treba da bude plan u budućnosti, a u ovom se ne sme prenagliti.

G. VOJISLAV MAGOVČEVIĆ primećuje da § 9 Zakona o naseljavanju predviđa oduzimanje pojedinih kompleksa u cilju arondacije i komasacije, što bi tu došlo u obzir.

Dalje g. V. Magovčević kaže da je Gospodin Ministar poljoprivrede povodom stava 2 projekta izrazio ideju, da se naš elemenat na okoline Korče preseli u krajeve gde su naseljeni naši Arnauti. To bi bilo u toliko potrebnije, što Bugari razvijaju živu propagandu među Slovenima u Arbaniji, kako bi jednoga dana dokazivali i Bugarsko poreklo stanovnika Južne Srbije. Arbanska vlada pomaže tu propagandu.

G. MILIVOJE MILČIĆ je mišljenja da ne treba računati sa Slovenima u Arbaniji, jer ih ima i suviše malo, a ni oni sami neće da se sele. Preko njih je išla komitska akcija protiv naše države. Ako bi se već preseljavali, njih bi trebalo razbacati u razne srezove. Uostalom, imali smo prilične teškoće sa preseljavanjem Goričana; Glombočanima je Ministarstvo poljoprivrede trebalo podeliti Irfan begovu zemlju. Međutim, ono je tu zemlju podelilo drugima.

G. VOJISLAV MAGOVČEVIĆ odgovara da onda nije bilo kredita za besplatno ustupanje zemlje, a Glombočanima je trebalo i podići kuće i ishraniti ih godinu dana. Ceo prošlogodišnji budžet utrošen je na naseljavanje Vračana.

KONFERENCIJA REŠAVA

da se stav 2 projekta užeg komiteta promeni u toliko, da se odredba o preseljavanju u unutrašnjost predvidi za duži period godina, kao i da se vodi računa o razmeni našeg arnautskog i arbanskog slovenskog življa.

KONFERENCIJA REŠAVA

da se tačka V stava 3 zameni i da glasi: „ … imaju se potraživanja zajmodavcima /potraživačima/ naplatiti iz sume, dobivene otkupom njihovih nepokretnih dobara bilo od države, bilo od privatnih kupaca“.

G. JOVAN SOKOLOVIĆ kaže da je pritiv toga, da se iseljenicima siromašnog stanja obezbedi besplatan podvoz do turske granice, kako to predviđa tač.G stava 3, pošto će se među siromašne uvući i takvi, koji bi mogli platiti podvoz.

G. MILIVOJE MILČIĆ kaže da se je prilokom dosadašnjeg raseljavanja /na pr. sela Drenoglave/ moglo tačno utvrditi, ko je siromašnog stanja, a ko nije; lokalne vlasti su uvek u stanju da to procene.

KONFERENCIJA REŠAVA

da tačka G stava 3 ostane nepromenjena.

G. VOJISLAV MAGOVČEVIĆ kaže da je Gospodin Ministar poljoprivrede, koji će podneti projekt pred Ministarski savet, bio mišljenja da represivne mere, koje predviđa stav 5 projekta užeg komiteta, ne bi trebalo da uđu u rešavanje Ministarskog saveta, nego da treba da ih ovaki Ministar u svome resoru sprovede putem poverljivih naređenja podređenim organima.

G. JOVAN SOKOLOVIĆ kaže da je i g. Šef Glavnog đeneralštaba bio mišljenja da tačka G stava 4 projekta užeg komiteta nije dobro stilozovana, jer se ne može praviti razlika među državljanima u pogledu primanja u državnu službu.

Ipak g. J. SOKOLOVIĆ misli da treba da se i stav 4 projekta pročita na sednici Ministarskog saveta, kako bi se svi Ministri upoznali i primili k znanju sugestije ove konferencije. Na taj način će svaki u svom resoru na najzgodniji način da sprovede ove mere.

KONFERENCIJA REŠAVA

da stav 4 projekta užeg komiteta ostaje nepromenjen, ali da se doda još i stav 5, koji bi predviđao obrazovanje jednog stalnog komiteta stručnih lica, kome bi se dala potrebna ovlašćenja i stavila na raspoloženje potrebna sredstva za raseljavanje neslovenačkog elementa.

Konferencija moli g. V. Magovčevića da po ovome referiše Gospodinu Ministru poljoprivrede, koji će gornje zaključke podneti Ministarskom savetu na usvojenje.

G. JOVAN SOKOLOVIĆ predlaže da g. V. MAGOVČEVIĆ napravi jedan uvod u referat Gospodina Ministra poljoprivrede, u kome bi bile istaknute pobude za usvojenje zaključaka ove konferencije, i u kome bi bili podvučeni i vojni razlozi koji nam, pored nacionalno-političkih, nalažu raseljavanje ne slovenskog elementa van granične zone.

KONFERENCIJA REŠAVA

da se uz referat Gospodina Ministra poljoprivrede, koji će podneti predlog o raseljavanju neslovenskog elementa pred Ministarski savet, napravi jedan uvod, u kome će biti izneti vojno-strategijski i nacionalno-politički razlozi raseljavanja ne slovena.

Konferencija je zaključena u 19,30 časova.

ZAKLjUČAK

interministerijalne konferencije o iseljavanju neslovenskog elementa iz južnih krajeva, održane 1. oktobra 1935. god. u Ministarstvu inostranih poslova.

Pošto je pročitan projekt užeg komiteta od 24. septembra 1935. god., interministerijalna konferencija o iseljavanju neslovenskog elementa iz južnih krajeva, a s obzirom na § 55 Zakona o državljanstvu, donela je sledeći zaključak:

1/ Pitanje iseljenja treba što pre regulisati specijalnom konfencijom između naše države i Turske, kao i između naše države i Arbanije, a na način kako je to pitanje regulisano između Turske i Rumunije.

2/ U slučaju da se sa Arbanijom ne bude mogao zaključiti sporazum o iseljenju Arbanasa u Arbaniju, ili da se Arbanasi – naši podanici ne budu hteli iseljavati u Tursku, treba:

a/ da se postepeno i po planu, u toku dužeg perioda godina, pristupi prema postojećim zakonskim propisima preseljavanju stanovništva arbanskog i turskog porekla iz granične zone u unutrašnjost i naseljavanju iste zone stanovništvom jugoslovenske narodnosti;

b/ nastojati, da se dođe do razmene stanovništva, uzimajući u obzir naš elemenat u okolini Korče i Golog Brda, i Arbanase iz ove zone.

3/ Svima onim licima koja na osnovu § 55 Zakona o državljanstvu dadu izjave, da se odriču našeg podanstva i da će se u određenom roku iseliti iz naše zemlje, učiniti sledeće povlastice:

a/ izdati im besplatne iseljeničke pasoše, prema prilikama kolektivne;

b/ osloboditi ih svih dužnih dažbina /poreza, prireza, vojnice itd./;

v/ u slučaju da lica koja se sele, imaju hipotekarna i privatna dugovanja /menice, obligacije i slične pismene obaveze/, učinjena do 1 septembra 1935 godine, imaju se zajmodavcima /potraživačima/ isplatiti iz sume, dobivene otkupom njihovih nepokretnih dobara;

g/ izdati popust na železnicama od 75% licima, koja su materijalno obezbeđenija ili koja su ranije prodala svoja imanja;

d/ izdati im besplatan podvoz do Soluna ili Svilengrada, ako izjave da svu svoju nepokretnu imovinu ostave našoj državi. Isto se ovo odnisi i na iseljenike siromašnog stanja;

đ/ osloboditi ih svih dažbina za izvoz mrtvog inventara i novca;

e/ osloboditi ih od momenta date izjave za iseljenje: regrutovanja, upućivanja u kadar, služenja kadra, pozivanja na vežbe i uzimanja komore i prevoznih sredstva radi izvođenja vežbi i manevara. Od ovoga se mogu učiniti odstupanja u slučaju, ako se iseljenje ne izvrši za godinu dana od dana date izjave.

4/ Za što uspešnije i brže iseljavanje ovog neslovenskog življa u Tursku, odnosno Arbaniju, konferencija nalazi da bi korisno bilo preduzeti i sledeće mere:

a/ svim sredstvima suzbijati i onemogućavati svaku propagandu koja se među ovim elementom vrši iz Arbanije protiv iseljavanja;

b/ od neslovenskog stanovništva koje dolazi u obzir za iseljenje, zahtevati ispunjenje svih postojećih zakona i propisa, a naročito onih koji se odnose na plaćanje fiskalnih dažbina /porez, prirez, vojnica itd./;

v/ što češće na teritoriji Južne Srbije, a naročito iz graničnih srezova, pozivati na vežbe obveznike operativne i rezervne vojske neslovenskog porekla, bilo radi vežbi i manevara, bilo radi izrade strategiskih puteva ili fortifikaciskih objekata;

g/ načelno ne primati u državnu ili samoupravnu službu lica koja dolaze u obzir za iseljenje, a ona koja su već u državnoj ili samoupravnoj službi, raspoređivati u krajevima gde živi naše nacionalno stanovništvo;

d/ strogo primenjivati princip o obveznom školovanju dece u ovakvim krajevima u našim osnovnim školama;

đ/ strogo primenjivati sve propise o naseljavanju južnih krajeva u pogledu ograničavanja potrebnih kompleksa za naseljavanje, a u prvom redu u pograničnim srezovima;

e/ odmah pristupiti nacionalizovanju imena geografskih objekata /naseljenih mesta, reka, planina itd./ i osobnih prezimena. Ovo se odnosi i na javne natpise, firme, reklame itd.

ž/ ove napred iznete mere prvenstveno i odmah primenjivati počev od granične linije prema Arbaniji ka unutrašnjosti zemlje.

5/ Konferencija je mišljenja da bi sprovođenje ovih mera, kao i celog plana trebalo poveriti jednom stalnom komitetu, obrazovanom od stručnih lica /Ministarstva poljoprivrede, Ministarstva finansija, Ministarstva saobraćaja, Ministarstva vojske i mornarice, Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva inostranih poslova/, kome bi se dala potrebna ovlašćenja i ostavila na raspoloženje potrebna sredstva.

Beograd, 1. oktobar 1935. godine

Peščanik.net, 28.01.2017.

TEMA – KOSOVO

________________

  1. Arhiv Jugoslavije, Ministarstvo poljoprivrede Kraljevine Jugoslavije (67) – 1 – 17.