bunker u Albaniji

Beograd–Tirana, 68 godina posle

Bio je ovo izgleda jedan od najtežih dana za srpsku Vladu i njenog premijera Aleksandra Vučića. Naravno, bilo je još ovakvih dana u nedavnoj prošlosti, jedan je bio svakako tokom incidenta s dronom, a drugi nešto ranije, kada se klečalo u Briselu uoči potpisivanja Sporazuma. U svakom slučaju, teret se kod nas oduvek vezivao za albanske teme. Bilo da je reč o politici ili o prevođenju sa albanskog. A ove teme se vraćaju ciklično i sve su teže, jer se po tom pitanju ništa ne rešava.

Naime, čekalo se šezdeset osam godina da neko od albanskih zvaničnika ponovo dođe u Beograd i da se nastavi dijalog o saradnji koji je tada uspostavljen između rukovodstava FNRJ i Albanije. Doduše nakratko, jer se sporazumi o ekonomskoj saradnji, robnoj razmeni i kreditima, potpisani tokom istorijske posete Envera Hodže (23.6-2.7.1946), nisu održali ni dve godine. Sa promenom odnosa unutar same KPA, gde su se neprestano sukobljavale prosovjetska i projugoslovenska struja (konzervativna i reformska), menjao se i ambijent za realizaciju dogovora, sve do krizne 1948, kada je albansko rukovodstvo konačno zauzelo pozicije IB-a. Ne treba, međutim, zaboraviti da je toj Hodžinoj poseti prethodio period najboljih mogućih odnosa između dve države. Jugoslovensko rukovodstvo se tada založilo za prijem Albanije u OUN i potvrđeni su sporazumi o prijateljstvu i saradnji dveju država. Bilo je čak i ideja o federalizaciji. Ali ništa od toga nije opstalo. Projugoslovenska orijentacija koštala je mnoge albanske funkcionere života, a neprijateljstvo prema Titovom režimu negovalo se i nakon Staljinove smrti. Albanija se pod Enverom Hodžom zatvorila od sveta i postala je nešto nalik bunkerima, čije ruševine turisti danas obilaze na njenom primorju. Jugoslavija je, razume se, imala potpuno drugačiji put: destaljinizacije, liberalizacije i prosperiteta, naravno u granicama tadašnjih mogućnosti. I sve to do nekog doba.

Rat i raspad Jugoslavije, uslovili su regresivne procese tako da je kultura beogradske diplomatije, koja se pokazala u punom sjaju prilikom posete albanskog premijera Edija Rame, bila daleko ispod svakog nivoa. Naravno, odavno nema Jugoslavije, ali ostalo je sećanje na veličinu, koje su baštinili gotovo svi lideri Srbije nakon nestanka zajedničke države. Ispostavlja se, sasvim neprimereno formatu njihovih diplomatskih kapaciteta. Tako je premijer Vučić otvoreno demonstrirao svoje ex-radikalsko poimanje diplomatije, u “dijalogu” koji je više podsećao na novu epizodu Teške reči na Pinku, nego na civilizovani diplomatski gest. Od samog dolaska Edija Rame, premijer Vučić je već govorom tela i mimikom pokazivao da radi nešto zbog čega ne može i neće da prikrije svoju averziju. Vrhunac je predstavljala serija replika i pretnji koje je uputio svom albanskom kolegi, spočitavajući mu sve čega god je mogao da se seti, skoro po spisku, onako kako se po srbijanskim selima radi pored plota zavađenih komšija. U tom trenutku, premijer Vučić je pokazao ono svoje lice koje je namenjeno unutrašnjoj politici, kao da je poseta premijera Rame bila samo još jedno “glupo obrazloženje plagijata” s kojim se on obračunava levom nogom. Njegova leksika poticala je iz prepoznatljivog registra komunkacije sa članovima Vlade ili sa lokalnim smetalima iz medija, ili iz OEBS-a. Najednom je nestao onaj premijerski smešak s kojim se odlazilo u pohode kancelarki Merkel, pa čak i detinja zadivljenost s kojom su se, u društvu ravnodušnog predsednika Putina, posmatrale vratolomije Strižija. Za premijera Ramu, ostala je samo namrgođenost i škrgut zuba. Sve u duhu želje za “okretanjem nove stranice u odnosima”. Naravno, sve to ne bi bilo ništa da se cela stvar sa pomenom nezavisnog Kosova, nije podigla na nivo diplomatskog incidenta.

Prateći iz minuta u minut ovaj događaj, mediji koji su se pre mesec dana utrkivali u obračunu sa velikoalbanskim dronom, sada su na sve načine pokušavali da diskredituju i ponize Edija Ramu. Od primitivnog prezentovanja protokolarnog poklona znamenjima države domaćina, do seta zabrana i dozvola kojima je rugulisano kretanje albanskog premijera tokom dvodnevne posete Srbiji. Insistiralo se na tome da li on sme uopšte da govori, o čemu, pred kim, u kakvom prostoru, otvorenom ili zatvorenom, i tako u nedogled. Pazilo se na svaki gest, a pritom se zaboravilo na prevod sa albanskog, prilikom govora premijera Rame. Na sreću, premijer Vučić je imao odličan prijem iz prevodilačke kabine, tako da je u svom maniru obavio deo medijskog posla. U čitavom ovom cirkusu, zakinuti smo za informacije o konkretnom razgovoru dvojice premijera kao i o sporazumima koji su tom prilikom potpisani. Ponešto se moglo čuti na kraju dana, a ticalo se statusa manjina i infrastrukturnih projekata.

Sve u svemu, premijer Vučić je svojom nediplomatskom reakcijom, izazvao dodatni talas antialbanskog raspoloženja u Srbiji. Sudeći po filtriranim komentarima na internetu, stvoren je SNS konsenzus da je najbolje da Edi Rama zauvek ode i više se nikada ne javi. A mi ćemo se za to vreme povući u svoje bunkere, onako kako je Enver Hodža to učinio 1948. Situacija se, međutim, potpuno okrenula za ovih šezdeset osam godina. Tada je prosovjetska struja povukla albansko rukovodstvo unazad. Čini mi se da bi proruska struja danas u srpskoj Vladi mogla da učini nešto slično sa Srbijom. Premijer Vučić nijednim gestom nije pokazao da shvata važnost jučerašnjeg događaja. Verujem da su mu ljudi iz neposrednog okruženja na kraju dana čestitali na držanju, ali to tapšanje po ramenu može stajati preskupo. Niko od njegovih najbližih saradnika – Stefanović, Đurić, Sertić – koji su prisustvovali plenarnoj sednici, nisu dorasli ovom poslu. Ispostaviće se, na štetu svih nas, da je Vučić juče govorio jezikom prošlosti, a Edi Rama jezikom budućnosti. Samo da ne prođe još sedam decenija da bi se to shvatilo.

Peščanik.net, 11.11.2014.

TEMA – KOSOVO

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)