Papir zalepljen na zid na kome piše: molim vas ne blokirajte
Foto: Slavica Miletić

Kada vlast stalno laže, više niko ne veruje ni u šta. Građanke i građani koji više nikome i ničemu ne veruju, ne mogu ni da odlučuju. Njima se, svim tim lažima, uskraćuje sposobnost za akciju, naročito sposobnost da misle i rasuđuju. Sa takvim građanima vlast može da radi šta god hoće.

Ovo je skraćena parafraza Hane Arent (The New York Review of Books, 26.10.1978, objavljeno na sajtu Peščanika, 9.2.2017. pod naslovom „O totalitarizmu, lažima…“, prevod V. Kosorić). Citiram je zato što sam uverena da je ova njena misao ne samo primenjiva, već i primenjena ovde i danas. „Zaslugom“ ove vlasti koju oličava Aleksandar Vučić, ali i zaslugom nas, građana ove zemlje.

***

Podržavam bojkot predstojećih izbora.

Verujem da svoja obrazloženja ne zasnivam samo na političkim preferencijama, već i na akademskim radovima, pre svega na dva: Emili En Bolije (Emily Ann Beaulieu) koja je na temi izbornih bojkota („Protesting the Contest: Election Boycott around the World“) doktorirala na Univerzitetu Kalifornije u San Dijegu 2006. godine i na članku Ijana Smita (Ian Smith) sa Državnog univerziteta Džordžije u Atlanti, „Bojkoti izbora i preživljavanje hibridnih režima“ („Election Boycotts and Hybrid Regime Survival“), objavljenom u časopisu Comparative Political Studies, 2014, Vol 47(5), str. 743-765. Ova dva rada smatram pošteno napisanim zato što su pažljivo analizirali kontra-argumente, one protiv bojkota. Takođe, oba obuhvataju pregled bojkota na celom svetu, dakle ne samo nacionalnih, kao što ostali uglavnom čine. Nisam zanemarila upečatljivo predavanje Džejmsa Fierona (James D. Fearon), profesora Univerziteta Stanford, po kome je jedna vrsta bojkota izbora dobila naziv fieronski bojkot, kao izvesna suprotnost gandijevskom bojkotu. Predavanje je imalo izazovan naslov Anarhija je izbor: Međunarodna politika i problem svetske vlade (Anarchy is a Choice: International Politics and the Problem of World Government).

1. Šta je bojkot izbora. To je protest. Niko od ozbiljnih autora ne misli drugačije. Međutim, gotovo svi razmatraju bojkot na relaciji autoritarni režim – opozicione političke stranke. Samo sporadično, uzima se u obzir uloga građana u bojkotu.

2. Kad je već bojkot protest, protiv čega se protestuje? Kratko rečeno, a i o tome postoji akademska saglasnost – protiv nefer, tj. nepoštenog političkog sistema (Bolije, str. 1, 2), nezavisno od toga na kakvom ustavnom i zakonskom osnovu počiva. Bitna je praksa sistema, a ne njegov puki normativni osnov. I. Smit piše da je bojkot izbora protest protiv nepoštenih izbora koji su dokazani ranijom praksom, kao i neslobodnih izbora (str. 746).

Da li u ovoj zemlji, u poslednjim izbornim ciklusima opštih izbora, poslednjim predsedničkim izborima i na nekim, odista egzemplarnim lokalnim izborima (da pomenem samo Lučane), postoji praksa dokazanih izbornih prevara, tj, nepoštenih izbora? Nažalost, ne. Nismo ih dokazali pred sudom. Nismo, kao ni onu izbornu prevaru na lokalnim izborima 1996. godine. Međutim tada smo uspeli da prevaru dokažemo pred jednim važnim međunarodnim kontrolorom izbora – OEBS-om, pred posebnom misijom te organizacije, predvođenom profesorom prava Felipeom Gonsalesom. Na predsedničkim izborima 2017. nismo uspeli ni sa jednim bitnim prigovorom – svi su se rastočili u bermudskom trouglu Republička izborna komisija – Upravni sud – nadmoćna vlast. OEBS je bio daleko.

Ali indicija i dokaza koji nisu bili procesuirani ni pred jednim sudom, zbog stava i očitog straha sudova, to se mora podvući, bilo je mnogo. Podsećam samo na neke primere: državna sekretarka MUP-a u sedištu lokalne izborne komisije; perfidan način izbora biračkih odbora na osnovu predloga poslaničkih grupa i onda kad one idu na izbore u koaliciji sa dominantnom strankom, ili se ostvari pretpostavka da će formirati koaliciju; tzv. peglani listići na predsedničkim izborima, o čemu sam se lično osvedočila, ali me niko nije saslušao ni pred jednim sudom; način brojanja glasova; neregularno predstavljanje svih stranaka na medijima, tj. favorizovanje vladajuće partije, tj. diskriminacija; već gotovo dvadeset godina u Srbiji, uprkos izričnom tekstu izbornog zakona, Skupština nije imenovala nadzorni odbor čiji je zadatak da kontroliše ravnopravnu zastupljenost svih koji na izborima sudeluju.

Da li su izbori u ovoj zemlji slobodni, tj. da li građanin/građanka svoj stav o tome da li će na izbore izaći formuliše svojom voljom, na osnovu koliko toliko trezvenog razmišljanja o političkoj budućnosti? Da li postoje dokazi o suprotnom? Odgovor na oba pitanja je: ne. Ali opet, previše je indicija da bi se radilo o koincidenciji. Podsećam samo na neke primere: uprkos zabrani upotrebe mobilnih telefona, dominantna politička stranka ne samo da očekuje nego i traži da „kapilarni“ glasači kao dokaz svoje lojalnosti fotografišu glasački listić sa zaokruženim poželjnim brojem, uz ličnu kartu, a neki visoko pozicioniranih postavljaju te sramne fotografije na društvene mreže; birači se javno podmićuju tzv. humanitarnom pomoći u obliku osnovnih životnih namirnica; pred biračkim mestima stoje tajanstveni ljudi sa biračkim spiskovima u rukama (ko li ih im je samo dao?) i kontrolišu ko je izišao na glasanje; „bugarski voz“, kao konstanta i simbol neslobode odlučivanja; 100 evra po punoletnoj glavi, uoči predstojećih parlamentarnih i lokalnih izbora; koloritni slučaj otvorene trgovine sela Kukulovce sa autoritarnom vlašću za odluku o učešću na izborima.

Sudski dokazane neslobode izbora nema. Ali, zdravorazumski dokazane ima previše za jedan običan ljudski život.

Da li su se ova dva deficita promenila, možda ublažila, u post-kovidskom dobu? Ne vidim nikakvo poboljšanje, naprotiv. Taj zaključak zasnivam na ovome:

– izborna pravila su promenjena pošto je izborni proces, i to ne samo formalno, već otpočeo;

– za vreme zatvaranja gotovo svega u Srbiji, predsednik Republike je lično vodio besramnu kampanju respiratorima, koju izborna struka eufemistički naziva funkcionerskom kampanjom, a ona je samo to: bestidnost;

– represija prema profesionalnim medijima i proganjanje novinara su pojačani u kovidsko doba, a reprezentativan primer je policijski pritvor novinarke Ane Lalić;

– sudska represija bez presedana, oličena u suđenjima putem skajpa, a bez pravničkog uma, kao i u osudama na zatvorske kazne onih koji nisu ni znali da su obavezani na izolaciju i šta je značaj te izolacije, postala je nedopustivi standard „prava na pošteno suđenje“ i izrugivanja Ustavu.

Pa šta se onda promenilo u naizgled čvrstoj odluci nekih opozicionih stranaka?

Promenila se privlačnost anti-bojkot kampanje koju je započeo sam Aleksandar Vučić. On je snizio cenzus sa 5% na 3%. On je sprovodio respiratorsku kampanju. On nas je uspešno uveravao i uverio da je goli život važniji od života dostojnog življenja. A onda su se pojedine stranke i pokreti, kratko rečeno osokolile – šerpama i sećanjem na staru slavu. I revoltirale vatrenim odgovorom vlasti. Odmeravanje snaga je obavljeno ozbiljnom vatrom na staru šerpu.

3. Da li bojkot može biti efikasan? Ostavljam po strani izvedena pitanja, kao što su: da li je bojkot izbora strategija, taktika ili možda cilj. Da li je dakle, bolje zgrabiti parče – ne vlasti – jer manjinska grupa u ovdašnjoj Skupštini nikad nije vlast nego obična lovina za maje gojković i marijane rističeviće (da pomenem dva osnovna tipa većinskih parlamentarnih grabljivaca), nego parče vidljivosti, koja može biti tako varljiva, može osokoliti bez dovoljnog ili ikakvog osnova?

Odgovor na pitanje efikasnosti bojkota, pokazalo se jasno u radovima troje autora koje sam imenovala, zavisi od tipa bojkota. O tome imamo samo izvesnu, a nekonzistentnu sliku kad se radi o najavljenom bojkotu političkih stranaka. Ta slika ne obuhvata stav, stavove građana. U samo dva dana, dva osnovna tipa bojkota oličila su se u Bošku Obradoviću. Izjavio je da se zalaže za aktivan bojkot, koji se ogledao u verbalnim, a i fizičkim konfrontacijama sa poslanicima i ministrima vladajuće i dominantne političke stranke – Srpske napredne stranke (SNS), a potom potonuo u onaj gandijevski, kako je sam rekao.

Gandijevski otpor ne preti režimu potencijalnim prevratom, nego ima za cilj da delegitimiše režim i da time obezbedi buduću podršku opoziciji. On zato podrazumeva dovoljno publike koja je u stanju da prepozna gubitak legitimiteta vladara.

Fieron je konstruisao model izbora koji podrazumeva koordinaciju sa građanima, takve vrste koja treba da obezbedi verodostojnu pretnju upućenu vladaocu da će, ako ne dela u najboljem interesu građana, biti svrgnut s vlasti. Ideja koordinacije kojom bi se uputila pretnja vladaocu povodom i oko izbora, objašnjava zbog čega veliki delovi opozicije mogu da se odluče na izborni bojkot (Bolije, str. 38) Upravo zato što Fieron u svoj model unosi verodostojnu pretnju zbacivanja vladaoca, ovaj tip bojkota je nazvan fieronskim.

Mi smo oba tipa gledali uživo u samo dva dana. Iz pretnje, on se preobrazio u pokušaj delegitimizacije. Ali od jednog čoveka, u ime jedne političke partije.

Ni za gandijevski, ni za fieronski bojkot osnovni uslovi ovde nisu ispunjeni: za prvi – da postoji dovoljno publike koja će prepoznati delegitimizaciju vladaoca; za drugi – da je upućena verodostojna pretnja zbacivanjem.

Da li to onda nužno znači da je bojkot neefikasna taktika ili strategija, šta ko više voli?

Ne. Jer ovde su do sada prikazani samo kratkoročni efekti bojkota, kao i njegova dejstva sa stanovišta političkih stranaka, a ne građana.

Dugoročno gledano:

„Kada se radi o posledicama po demokratiju, nalazim da bojkot opštih izbora stimuliše političke reforme i ohrabruje učešće međunarodnih posmatrača izbora u budućnosti. Ti zakljućci znače da bojkot izbora ne predstavlja samrtni ropac, već porođajne muke demokratije“ (Bolije, str. xi; nešto razuđenije Smit, str. 750-755). Ove zaključke Bolije formuliše na osnovu analize 66 bojkota opštih izbora u vremenu od 1990-2002. godine. U toku 1990. samo 6% takvih izbora imalo je pojave bojkota, a u posmatranom periodu 13% opštih izbora na svetu je bilo bojkotovano, dok je u periodu od 1996-2001, u tranzicijskim državama, bojkot išao do 18% svih opštih izbora na svetu. Smit je posmatrao bojkote izbora u periodu od 1981. do 2006. godine u tzv. hibridnim režimima, definišući ove najkraće kao autoritarne sa prozirnom maskom formalne parlamentarne demokratije (str. 745, 746).

4. Šta ostaje nama, građanima Srbije? Znamo koje od stranaka bojkotuju, ne znamo za svaku od njih zašto bojkotuje, da li su motivacije za bojkot altruističke ili egocentrične, da li je tip bojkota političkih stranaka gandijevski ili fieronski ili oba naizmenično.

Međutim, mi građani, pored naših političkih uverenja, nužno imamo i emotivne reakcije na dugogodišnje laži vlasti, na poniženja, na licemerje, na olako pravljenje nas svih budalama. I morali bismo da imamo i nekakvo osećanje empatije prema najslabijima, kao i uzajamne solidarnosti. Nepravedno je da mi budemo uplašeni, a politička klasa opuštena i spremna na podsmeh.

Morali bismo, zato, da se zapitamo: šta njoj, toj političkoj klasi, na prvom mestu onoj režimskoj, najviše smeta? Smeta joj najviše dokazana jednopartijnost ili dokazana fingirana višepartijnost. Pa, dokažimo joj! Jer, ta klasa od nas građana očekuje žrtvovanje koje je profesor Nebojša Romčević sažeo u jednu rečenicu: „Zaokruži, pa diši (na respirator)“. Ne, prvo ćemo disati. Pa onda odlučiti da nećemo ništa zaokružiti.

Peščanik.net, 19.06.2020.

BOJKOT IZBORA 2020.

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima. Dobitnica nagrade „Osvajanje slobode“ za 2020. godinu.
Vesna Rakić Vodinelić

Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)