Angela Merkel već neko vreme govori: ako propadne evro, propašće i Evropa. Nemačka kancelarka je u pravu, ali ja bih dodao još jedan detalj: i ako evro uspe da preživi, Evropa i dalje može propasti. Zato što će mere koje su potrebne za rešavanje krize evrozone uništiti onu Evropsku uniju koju poznajemo. Konkretno, one će se najdublje odraziti na države poput Britanije, Švedske i Danske.
Evro je uveden na osnovu dve laži, koje nekritička družina u Briselu nije dovodila u pitanje. Prva je, kao što sada dobro znamo, ona da monetarna unija može opstati bez političke integracije. Druga je izvedena iz prve: da evro i ne-evro članice EU mogu održivo koegzistirati. To je ideja o EU kao „klubu klubova“. Svi delimo isto tržište, ali inače koegzistiramo u okviru fleksibilne i varijabilne geometrije.
Rešavanjem krize evrozone već se stvara dinamika koja tome ne ide u prilog. Prošlonedeljna odluka članica evrozone da zaduže Evropski fond za finansijsku stabilnost gurnuće evrozonu na drugačiji put od ostatka EU. Ova mera je podjednako nedovoljna kao i raniji „sveobuhvatni planovi“ za rešavanje krize. Ali nepoverljiva reakcija globalnih investitora iziskuje dodatne mere. Članicama evrozone biće potrebna Evropska centralna banka kao poslednji zajmodavac. One će sa pojedinačnih preći na kolektivnu odgovornost za garantovanje nacionalnih dugova, što će na kraju dovesti do obveznica evrozone. Da bi rešile postojeće strukturne probleme, moraće da usklade svoje finansijske sektore, poboljšaju tržišta proizvoda i usluga i ujednače pravila na tržištu rada, što je sada zabranjena sfera. Moraće početi da usaglašavaju poresku politiku, pa na kraju možda i da uvedu istovetne poreze za evrozonu.
Moja glavna poenta nije da su interesi evrozone oprečni interesima ne-evrozone. Naravno da jesu. Mnogo je važnije to što će rešavanje krize evrozone zahtevati politiku dijametralno suprotnu politici EU, pre svega onoj u vezi sa jedinstvenim tržištem.
Potrebe tržišne integracije drugačije su za monetarnu uniju u nevolji nego za širi klub zemalja prevashodno zainteresovanih za slobodnu trgovinu. Iz perspektive evrozone, glavni nedostatak jedinstvenog tržišta bila je njegova nemoć da preseče trajnu ekonomsku neravnotežu: umesto jedinstvenog tržišta, evrozoni je potreban ekvivalent ministra ekonomije.
Ista logika važi i za finansijski sektor. Države evrozone nisu dovoljno velike da obezbede uverljivo osiguranje za svoje finansijske sisteme. Vremenom će morati da uvedu jedinstveno osiguranje depozita i bankarski nadzor. To ne proizilazi iz logike jedinstvenog tržišta, već iz potrebe da se očuva makroprudencijalna stabilnost. Nema potrebe da članice van evrozone među sobom uspostavljaju slične strukture, a kamoli da sebe podvrgavaju režimu – i interesima – evrozone.
Treba li onda da očekujemo da se članice van evrozone udruže i zaustave evrozonu i njene razdorne mere? Čuo sam predlog da države van evrozone treba da održavaju svoje skupove, paralelno sa skupovima evrozone. To nije mnogo verovatno. Grupa van evrozone ne samo što je manja – 10 zemalja u odnosu na 17 – već je i manje homogena. Nju čine tri podgrupe: oni koji definitivno neće ući u evrozonu, poput Britanije; oni koji definitivno žele da uđu ali još ne ispunjavaju kriterijume, poput Litvanije; i oni između.
Razume se, evrozona ne može da silom nametne promene evropskih sporazuma drugim članicama. Pravo veta još uvek važi. Ali rešavanje krize evrozone najverovatnije se neće temeljiti na sveobuhvatnoj promeni sporazuma. Jedna od najvažnijih – i u to vreme najnezapaženijih – inovacija Lisabonskog sporazuma bila je mogućnost data grupama članica da ojačaju saradnju u pojedinim sferama. Teoretski, nečlanice mogu da se udruže protiv mera evrozone. U praksi, to se neće dogoditi.
Dok evrozona rešava svoju krizu, mikroekonomska zajednica pretvara se u makroekonomski savez. Za Britaniju, Švedsku, Dansku i druge nečlanice, pitanje više nije da li da uvedu evro ili ne. Sada je pitanje da li da ostanu u organizaciji za koju ih vezuje sve manje zajedničkih interesa.
Wolfgang Münchau, Financial Times, 30.11.2011.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 08.12.2011.
