Kada se vlast obračunava sa neistomišljenicima ad hominem, to je samo pokazatelj da ona ne ume ili ne želi da reši sistemski problem hroničnog odsustva pravne države. Pravna država je veliko civilizacijsko postignuće koje se gradilo vekovima. Za ovo postignuće je ključna volja, ali i zrelost.
U periodu nakon Miloševića pravna država nije uspostavljena. To je direktna odgovornost današnjih opozicionih stranaka koje su tada bile na vlasti. Nije postojala politička volja i vršenje vlasti se zasnivalo na trulim kompromisima sa prethodnim establišmentom koji danas čini koalicionu vlast. Važan faktor za uspostavljanje pravne države je sazrevanje koje podrazumeva da se današnja opozicija suoči sa greškama koje je onomad počinila i predloži rešenja kako da se današnje slabosti sistema prevaziđu. Vređanje nije patent ove vlasti. Ono je doduše dignuto na viši nivo, ali je ovaj diskurs uspostavljen i pre 2012. Ponuda tadašnje vlasti se svodila na to da se izabere manje zlo, po principu kakvi god da smo bolji smo od njih. To nije politički izbor već valjanje u blatu, mada je bolja solucija od današnjeg valjanja u živom blatu.
Ali to nije dovoljno. To je gubitnička kombinacija, baš kao što je to danas ujedinjenje opozicije koja se svodi na njegovu smenu. Svako njegovo pominjanje u javnosti mu daje na snazi. To je njegova igra u kojoj, kako sada stvari stoje, opozicija teško da ima šanse. Vladajuća koalicija ima podršku 25-30% biračkog tela. To nije većina, već glasna manjina koja dobija moćan eho kroz okupirane medije. Zbog toga je ključan fokus na građane koji ne izlaze na izbore, jer veruju da su promene personalne, a ne sistemske prirode. Ovaj fokus zahteva depersonalizaciju, borbu protiv vrednosnog sistema koji vlast zastupa i konkretne predloge rešenja za bolje sutra. Umesto predloga rešenja, opozicija ga pominje do iznemoglosti i tako u krug. Ad hominem odgovori opozicije na ad hominem prozivke vlasti govore da opozicija nije sazrela, čime direktno doprinosi daljem bujanju pretpolitičkog doba, kako oni vole da ga nazivaju.
Potpredsednica Vlade je u svom nedavnom obraćanju optužila opozicionare da su pljačkaši, što jeste uvreda ako to nije tačno. Za klevetu se ide na sud, pa šta bude.
Za jednog od lidera Saveza za Srbiju ponuda potpredsednice Vlade da neko od nezadovoljnih građana razgovara sa premijerkom Anom Brnabić ili sa njom „predstavlja uvredu za građane“. Zašto bi to bila uvreda za građane? Jedino ako ponuda nije iskrena. I nije, zato što je ona u tom istom obraćanju otresla o pod sve građane-neistomišljenike, čime je prethodno data ponuda obesmišljena. Umesto da se fokusira na nipodaštavanje građana, ovaj lider se fokusirao na uvrede upućene opoziciji to jest njemu, pri čemu je zaboravio da ta opozicija značajnim delom upravo predstavlja građane-neistomišljenike.
U toj nedoličnoj razmeni se, nažalost, ceo sistemski problem još jednom sveo na ad hominem nivo: „Očigledno da se Zorana Mihajlović prepoznala u rečima (predsednika Srbije) Aleksandra Vučića da pojedinci u Srpskoj naprednoj stranci (SNS) prave kontakte sa opozicijom…“ Za nju „i pored više puta iznetih želja“, kao ni za ostale članove SNS-a „neće postojati mogućnost promene dresa koji su nosili prethodnih godina“.
Da li to znači da postoje kontakti potpredsednice Vlade sa opozicijom? Ako postoje, zašto o njima građani nisu obavešteni? Koja je priroda tih kontakata? Zašto je onda uvreda za građane da sa njom komuniciraju, a nije za opoziciju? Da li to znači da opozicija neće primiti isključivo preletače iz vladajuće stranke, a da su poželjni oni iz redova njenih koalicionih partnera?
Opozicija je na tankom ledu. Do kraja je ogoljena realnost da će Građanin za svoju slobodu morati da se izbori sam. Ostaje još samo da se vidi na koji način.
Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Peščanik.net, 12.01.2019.
PROTESTI 2018/19.