Molim da već za narednu sednicu, i naročito za nju, ispred skupštinskog zdanja budu najmanje dva video-bima, sa dijagonalom ne kraćom od deset metara, i sa zvučnicima najboljim koji se danas mogu nabaviti, kako bismo zasedanje mogli pratiti kolektivno, neposredno i takoreći na licu mesta: zar tako visoko telo treba da zaostaje za sportskim stadionom u… ne znam – Australiji?!
Onima koji ne mogu da si priušte preskupe ulaznice ili onima koji se prekasno pojave na biletarnici, pa više ne bude karata, taj stadion – ili taj savez, teniski, na primer – omogući da budu nadomak terena, premda sa druge strane zida, ali gde čuju i uživo huk sa tribina, a čuju ga i preko video-bima, ispred kojeg mogu da navijaju, da mezete i da piju osvežavajuće napitke. E, dva Skupštinina video-bima – što je ljudski, a trebalo bi da je i zakonski minimum – omogućila bi da skupštinsku raspru pratimo u prisustvu i u sadejstvu sa drugim građanima. Svako ima televizor, imaju i Australijanci, ali bivajući u kući mi smo razbijena vojska: naše čuđenje, gnev, ogorčenost, neverica, uvređenost – sve ostaje u krugu ukućana i sve se završi škrgutanjem zuba u četiri zida: baš onako kako je ministar policije svojevremeno savetovao neheteroseksualce da uživaju do mile volje, među četiri zida, u svojoj poremećenosti, bila ova urođena, stečena ili hinjena – a ako moj predlog bude usvojen, nas nekoliko hiljada bili bismo od početka do kraja pred Skupštinom, i naše kućevno, kućansko, strogo lokalno, izolovano i neprimećeno negodovanje preraslo bi u huk koji bi čuli i cenj. poslanici, do sale bi možda dopro i naš aplauz ili povici „tako jeeee“… – Da, ali zar ne bi to bio pritisak na izabrane predstavnike!? Naravno da bi bio! Nećemo da provalimo u Skupštinu, ne nosimo šibice, ni benzin za upaljač, nećemo da krademo slike i fotelje, pa da Maja Gojković najlepše godine svoje prelepe karijere troši na traženje izgubljenog narodovog blaga, ali naravno da bismo poslanicima stavili do znanja šta mislimo o onome što unutra govore i o onome što bi da zakuvaju: mi građani smo ne samo vlasni nego smo dužni da pritiskamo sve državne ustanove, ma koliko se ove pozivale na nezavisnost, ili na to da njihova mistična delatnost ne sme nikad biti komentarisana; kamo sreće kad bismo mogli da pritiskamo i građanku Dolovac, zaradi svoju platu, opravdaj svoju višegodišnju preplaćenost, građanko Tabaković, smanji sebi platu, ili tri četvrtine neka ti bude stalno skidano da se kupi šta treba bolnicima, siromašnima, nezaposlenima i bolesnima, morali bi svi, tužilaštvo, čak i policija, koja ima svijetlo oružje, pancire, suzavac i sl. da znaju šta mislimo o njima, o onome što su činili prilikom ili povodom demonstracija (kad je policiji rečeno da hapsi mlade ljude i da ih predaje dežurnom kadiji koji će ih prestraviti optužbom da su nasilno rušili ovako krasan ustavni poredak, kojeg se vladar i njegovi vazali tobože drže).
Ovo je prilika, baš naredna sednica koja biće o litijumu, da, kao što je Beograd sišao na reke, Skupština siđe na svoje stepenice, na pločnike i na kolovoz, a da mi, stanovnici polisa, poput starih Grka na suncem okupanom atinskom trgu, raspravljamo o dobru i zlu, o lepom i ružnom, dok na ekranima gledamo članove eklesije. Pretpostavljam da će ružno unutra prevagnuti, pa ćemo sa ulice vikati gromko „uaaa“, da, i u Americi su nezavisni ne samo sudovi, nego i zatvori, pa protivnici smrtne kazne dođu i iz drugih država, pokazuju i sudu i uslužnoj ustanovi koja ubrizgava smrtonosnu injekciju ili pušta struju u osuđenikovo telo šta oni misle o tome, i pritiskaju državu da sa tom praksom, koja kao ispriku ima zakon, već jednom prestane; tako bismo i mi, najpre time što bi nas moralo biti barem deset hiljada, pokazali Skupštini koliko nam je važno to o čemu se unutra razgovara i odlučuje, i na licu mesta bismo vikali da li nam se njihove zamisli dopadaju i da li na njih pristajemo.
Čak i da su izbori bili normalni, mi nismo pobednike izbora ovlastili da u naredne četiri godine čine što god im se prohte, hoćemo, naprotiv, da ih stalno nadziremo i da ih sa razdaljine od dvadeset ili pedeset metara smesta opominjemo kad god primetimo da su prekardašili, bilo u bezobrazluku, bilo u po zajednicu opasnom neznanju, bilo u pohlepi koja vladajuću klasu i drži u takvom nerazmrsivom klupku.
Naravno da video-bim ne bi bio samo za nas koji smo protiv iskopavanja litijuma, neka dođu i naša braća u Hristu koja bi takođe volela da na velikim ekranima gledaju svoje ljubimce, Anu Brnabić, Jovanova iz, ah, Kikindskog dištrikta, neka im se pridruže tajanstvena bića iz sekte „Kopaćemo“, neka, gradeći da su obične pristalice predsednikove, bodre svoja božanstva i svoje poslodavce, samo, biće oni kao glumac Dragan Jovanović, koji u onoj reklami sedi na pogrešnoj tribini, i koji tek naknadno shvata da ga okružuje silesija protivničkih navijača, ali koji su u većini tolikoj i takvoj da ga zbog njegove zablude i pogrešnog uzvika neće udostojiti nijedne reči, uostalom i ljubitelji tenisa u Australiji ne navijaju svi za istog igrača, pa ipak nisam video da se iko zakrvio sa protivničkim navijačem i da mu je termosom, naočigled nejači i drugih članova porodice, posekao arkadu, tako i ovo pred Skupštinom zamišljam kao nenasilan, zakonit, autentičan i momentalan odgovor građana na ono što se u svečanoj sali događa.
Imate pet dana do zasedanja, naravno da je cena ovoga što zahtevam sitnica naspram onoga čime se država svakodnevno razbacuje, i novac niukoliko ne može biti izgovor da se ovaj zahtev, opravdan i lako izvodljiv, prenebregne tj. iskulira.
Peščanik.net, 02.10.2024.
Muzički blog Ljubomira Živkova
LITIJUM
