„Nije ti ovo intenzivna nega“ – rečeno je našem vladaru kad se samouvereno zaputio i takoreći zakoračio na svetkovinu Trampove partije. Čovek naviknut da ulazi gde god mu se prohte i da domaćini svaki put budu ushićeni što se kraj tolikih obaveza setio i njih, naleteo je na savesnog portira i ostao je s onu stranu zabave, daleko od slavnih i bogatih ljudi gde je mislio da ga čeka jedan od boljih stolova. Čuo sam da se mesto na ovoj bogataškoj večeri plaća milion dolara, i presekao sam se: da li se to daje unapred, ili tek kad uđeš daješ dve koverte, jednu za ulaznicu, drugu za domaćinovu stranku i za troškove pripremanja obroka i pića? Jer, ako smo platili, a nismo bili pušteni, zna se šta su prava potrošača – money back. To me je vratilo na događaj iz prošlog veka, kad su moji rođaci u sada Severnoj Makedoniji kupili poklon za svadbu, a ispostavilo se da nisu ušli u najuži krug, pa je tada sedmogodišnji Ljupčo, razočaran i kivan, prvi izrekao šta misli: „Nema svadba – nema poklon.“
Ali čim me je minuo prvi štrec zbog novca (kao da je to prvi naš milion utraćen kako ne treba), moj gnev se usmerio na Džareda Kušnera (nije u srodstvu sa onim Kušnerom, lekarom bez granica, ali jeste zet bez granica, jer je dobio plac i pravo da sravni sa zemljicom čarnom dva zdanja Generalštaba i da zida šta mu bude drago), pa zar smo ti, dragi zete, zato poklonili nešto što nigde drugde ne bi smeo ni da poželiš, da li si dao sve od sebe da odobrovoljiš punca, ako ovaj sam nije pokazivao radost zbog nagoveštenog dolaska vladara Istočne Srbije (Zapadnom vlada car Dodik I)? Rado bih na Džareda primenio Ljupčov slogan, nema ulaska na gozbu bogova, nema zidanja u Nemanjinoj, otkumos! Imao bih, da mi je engleski bolji, štošta da kažem i sinu američkog predsednika, koji je dvaput bio dvoren u Beogradu, a sada je imao pametnija posla nego da uvede našeg poglavicu tamo gde ga je njegova želja da pomogne američkom narodu neodoljivo vukla, kraj svega što ga već pola godine muči u domaji (dobro, možda je baš zbog muka u Srbiji smislio da zablista u blizini Trampovoj)…
Bilo kako bilo, ja bih obojici ladoleža, da ne kažem baš izdajnika, zabranio ulazak u Srbiju na trideset godina: ako smo tolike Hrvatice i Hrvate proterali, zašto da prema ovoj dvojici i dalje budemo gostoljubivi, kad su nam ovim nečinjenjem naneli štetu veću nego Severina, proterana novinarka i proterana doktorka zajedno. Uostalom, ako je sam predsednik Republike nepoželjan u ne znam sad već ni koliko naših gradova, zašto titulu persona non grata ne bi poneli jedan običan zet i jedan isto tako običan sin, koji zbog pukog srodstva sa američkim predsednikom može da se viđa sa našim predsednikom. Pa da li se Žarko Broz ikada sastao sa Nehruom, Kenedijem ili Nikitom Sergejevičem?
A sada, kao što je red, o najvećem bogatstvu, zdravlju, koje je našem vladaru bilo narušeno na Floridi, zemlji uragana i krokodila. Meni bi zacelo pozlilo da sam svojim novim avionom i u društvu omiljenih trudbenika medija odleteo čak tamo, pa da tamo izvisim, meni je i bez toga bilo pozlilo, u kampu balkanske muzike, pa me je hitna pomoć odvezla u univerzitetsku bolnicu; priznajem da povratak u Srbiju te noći nije bio moj prvi izbor, predao sam se medicini domaćina, ali ja nisam imao svoj avion, pa je moje tupo prepuštanje sudbini razumljivo. Uostalom, nisu sva pozlića, zovimo ih za sada tako, istovetna: možda je predsedniku pozlilo taman toliko da mrsku Floridu otmeno i demonstrativno napusti, i da zatraži second opinion na VMA, ali pokrenuo je, predsednik, lavinu nagađanja: pravi se bolestan, jer se plaši i da ide u Moskvu, a plaši se, možda i više, da ne ide u Moskvu i sl. Lično verujem svakome ko kaže da mu nije dobro, to je kao prezumpcija nevinosti, samo primenjena na zdravlje: svako je bolestan dok ovlašćena lekarska komisija, kakvu je imala na primer JNA, ne dokaže suprotno, i dok tobožnjem bolesniku u karton ne bude udaren crveni pečat: SIMULANT.
Za mene je znači istina da mom vladaru u tuđini nije bilo dobro, ali da bi svaka sumnja (drugih) bila razvejana, predlažem da ga koliko danas pregleda tim ruskih lekara, koji bi i samom pacijentu i Vladimiru Vladimiroviču kazali kako stvari stoje: ako ruski tim jednoglasno bude rekao da pacijentu još uvek nije dobro, i prepiše mu kućnu negu, u Moskvi ne bi dobio minus; ako kažu da pacijent mora mirovati, a potonji, uz nos konzilijumu, ipak ode na paradu, to će biti razlog da mu komandant parade pred svim maršalima kaže: „Molodec!“
Ako smo zvali Federal’nuiu sluzhbu bezopasnosti, FSB, kako ga kod nas svi prisno, familijarno zovu, ako smo zvali ruske naučnike zbog gluposti zvane zvučni top, zašto ne zovemo ruske lekare sada kad našem vlasniku nisu sve koze na broju? Da onda neko stručan i nepristrasan uporedi izveštaj američkog lekara (koji nije zahtevao hospitalizaciju), sa izveštajem Siniše Malog, koji je delovao drugarski zabrinut, pa da se te dve otpusne liste uporede sa dijagnozom ruske ekspedicije, kojoj bi, kao i FSB-u, istina bila na prvom mestu.
P.S. Uostalom, zašto mi ne bismo imali paradu povodom Dana pobede? I mi smo se borili protiv fašizma. Nije potrebna nikakva priprema, nikakva koreografija, ne bismo imali nikakav izdatak, nikakve brazde od tenkovskih gusenica ne bi ostale na asfaltu: samo bi žitelji Ćacilenda i Novog Ćacilenda džumle prodefilovali pešice Bulevarom do Vuka ili do Đerma: to su elitne jedince naše države.
Peščanik.net, 06.05.2025.
Muzički blog Ljubomira Živkova
NADSTREŠNICA
