drvene domine koje se ruše
Naresh Hingorani

Ova Vlada je u stvari već pala. Oborio ju je sam premijer Vučić. Svojom nerazumljivom i nerazumnom odlukom da takoreći po svaku cenu brani ministra policije. Život se možda i surovo poigrao sa mladim N. S. ali politika je takva, surova. To bi A. V. morao najbolje da zna.

Jasno je naime svakome, i najobičnijem, da ne kažemo najglupljem, građaninu, da je ministar policije učinio nešto što nikako ne spada u njegov opis posla. To jest, spada, ali, da se tako izrazimo, sa suprotne strane. To što takvih dela i prekršilaca u Srbiji ima na hiljade, za N. S. nije nikakava olakšavajuća okolnost. Naprotiv. Primeri iz zemlje u koju premijer za nekoliko dana putuje to najbolje pokazuju i možda bi sa nemačkom kancelarkom, uprkos svim ostalim, mnogo važnijim temama koje pred njima stoje, trebalo pre svega o tome da razgovara.

Naravno, ovo ne znači da je Vlada pala formalno i – definitivno. Da li je pala i razbila koleno ili se razbila cela videće se uskoro. Ali, jedno je izvesno: srušen je temelj na kome je ona stajala, isprljano je njeno lepo lice s kojim je došla na vlast – borba protiv korupcije (i organizovanog kriminala?), „moralna čistota“. Sada se pokazalo da u vrhovima vladajuće partije sede kovači lažnog novca i da su njeni prvi pomagači svakojaki belosvetski hohštapleri.

Drugo, možda i važnije, sa stanovišta zemlje Srbije čak i opasnije, zbog toga je Vlada izgubila svoj reformski kapacitet. Naime, za teške mere koje se moraju preduzeti, potrebno je da imate kredibilitet, da vam ljudi veruju, ali i integritet, tj. unutrašnju snagu da od ljudi tražite da prihvate „bolne rezove“.

Sada je, ako ne baš sasvim, u velikoj meri razoreno i jedno i drugo. I jako rastu šanse da umesto uvođenja radikalnih reformi bude nastavljena populistička politika. Neke naznake već ukazuju da se ekonomska filozofija vlade pomera od „radulovićevske“ ka „dinkićevskoj“, tj. sa jačanja tržišnih institucija na širenje državnog voluntarzma. Sve je više glasova da se i ministar finansija Krstić i mlada ekipa stručnjaka oko njega spremaju da dignu sidro, jer slika realnosti koju oni prikazuju u vladi nailazi na odbijanje.

To je, ako se ispostavi da je tako, u suštini suprotno onome što je i sam premijer Vučić obećao u svom ekspozeu poslanicima Skupštine Srbije.

Blog Mijata Lakićevića, 08.06.2014.

Peščanik.net, 08.06.2014.

PLAGIJATI

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)