zadnja strana starog kamiona

Foto: Predrag Trokicić

Rasprava o predlogu da Aleksandar Tijanić, poznati novinar, dobije ulicu u Beogradu utihnula je pre nego što je i počela. U obilju drugih i važnijih tema to možda i nije iznenađujuće, ali opet, čini se da ni ona nije za potcenjivanje, jer zapravo ukazuje na širi politički kontekst i opštije društvene tendencije. Otud mislim da još nije kasno da se o njoj nešto kaže.

U stvari, o tome sam govorio još pre dve i po godine na okruglom stolu „Liberalne komunikacije danas – ekonomija, politika, mediji“, kojeg je 11.2.2016. u ime Fakulteta za medije i komunikaciju organizovao Novica Milić. Na skupu su, možda će nekoga zanimati, učestvovali Ljubomir Madžar, Danica Popović, Vladimir Gligorov, Boris Begović, Ivan Milenković, Milić i ja. Bilo je planirano da se rasprava publikuje u posebnom zborniku, ali knjiga još nije objavljena. Nešto od svog izlaganja sam objavio na mom blogu, ali se i to, nakon što je blog proletos temeljito razoren, izgubilo. Sve sam sačuvao u svom računaru, pa ću nešto od toga ovde ponoviti. Dakle, evo šta sam u radu pod naslovom „Liberalizam u Srbiji danas: medijska (op)scena“ između ostalog napisao:

„Po ubedljivo većinskom, gotovo unisonom mišljenju, glavni problem medija – ako se izuzme onaj ekonomsko-socijalni – jeste tabloidizacija. Svojevrsni varvarizam u koji su zapali mediji u Srbiji svakako jeste nešto jako loše i njegove posledice su teške. Ali, to nije najgore što (nam) se dešava. Taj primitivizam, ma koliko veliki i težak, samo je opsena, pirotehnička magla, dimna zavesa iza koje se krije nešto drugo što strateški i dugoročno predstavlja najveću opasnost za same medije i za građane Srbije.

To je antiliberalna, antizapadna i antizapadnjačka vrednosna orijentacija. I to, naravno, ne u tabloidima, jer oni toliko daleko i ne dosežu, njih ideologija i ne zanima, nego u tzv. mejnstrim uglavnom državnim, ali i privatnim medijima, elektronskim i naročito štampanim. Dakle, onima koji imaju ulogu tzv. opinion makers, koji kreiraju javno mnjenje, tj. još preciznije i važnije, kreiraju stavove i ponašanja tzv. decision makers, donosilaca odluka.

Antizapadnjaštvo ima više formi i odvija se na ’širokom frontu’. Kao prvi primer, na užem, ’esnafskom’ planu, za to može da posluži promocija, odnosno svojevrsna profesionalna i medijska rehabilitacija Aleksandra Tijanića. Reč je, naravno, o odluci da jedna staleška nagrada, i to za novinarsku borbenost (jako ’borbeni’ su, kažu, bili i nemački fašisti za razliku od italijanskih) dobije njegovo ime. Šta god neko mislio o Aleksandru Tijaniću, on će ipak najpoznatiji ostati po tome što je napisao: „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“. Tijanić je, kao što je poznato, bio jedan od najvećih protivnika Đinđićeve vlade, po opštoj oceni najbolje i najliberalnije (iako se za samog Đinđića možda i ne može reći da je bio neki veliki liberal u klasičnom smislu te reči) vlade Srbije u poslednjih 15, a možda i 150 godina. Daleko bi nas odvelo da sada analiziramo zašto je to Tijanić napisao, ali je sigurno da nije bio motivisan profesionalnim načelima. U suštini, iza ove izjave je stajala potreba da se ugradi još jedna kockica u mozaik antievropske politike snaga okupljenih (između ostalog i na dočeku jedne Nove godine) oko čoveka kome je Tijanić bio savetnik, to jest Vojislava Koštunice.

U prilog tome govori i činjenica da priznanje u vidu profesionalne nagrade sa sopstvenim imenom nije pripalo Slavku Ćuruviji koji je zbog svog novinarskog i političkog angažmana ubijen. To bi nesumnjivo bilo i logičnije i pravednije. Ali ne, njemu je valjda dovoljna novinarsko-policijska istražna komisija.“

Ovim rečima bih danas mogao da dodam i sledeće. Jedan mudrac je rekao: „Čovekovu suštinu ne određuju njegove sposobnosti, nego izbori koje pravi“. Aleksandar Tijanić je tri puta, u ključnim trenucima za budućnost Srbije, napravio pogrešan izbor. Prvi put kada je odlučio da bude ministar u vladi Slobodana Miloševića. Drugi put kada je postao prijatelj sa Mirjanom Marković. I treći put kada je sve svoje potencijale stavio u službu borbe protiv Zorana Đinđića, kreirajući atmosferu u kojoj je ubistvo prvog demokratskog premijera Srbije postalo neizbežno.

Ako neko želi da se pobliže upozna sa „likom i delom“ čoveka čije se ime nameće kao novinarski etalon najbolje je da pogleda knjigu-dosije „Slučaj službenika Aleksandra Tijanića“, koju je 2005. izdao YUCOM. Tu je sve zapisano. A ima i slika.

Peščanik.net, 17.11.2018.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)