Akropolj 2015, foto: Peščanik
Akropolj 2015, foto: Peščanik

Četrdeset godina posle nastupa tadašnje grčke ministarke za kulturu, Meline Merkuri, koja je od britanske vlade tražila da vrati Grčkoj partenonske skulpture, evo nas opet: britanski premijer Riši Sunak otkazao je sastanak sa grčkim premijerom Kirijakom Micotakisom zbog toga što je ovaj, u intervjuu BBC-ju, pomenuo ponovo ovaj zahtev. Melina Merkuri isticala je značenje partenonskih skulptura za Grke, bilo je tu reči o ponosu, svetlosti, identitetu i sl., ako se dobro sećam svog članka o tome. Slavno doba, kada je Grčka postala članica EZ bez ikakvih zahteva, usklađivanja, u odsustvu pravičnog zakona o manjinama, a sa socijalističkom vladom i dobrom dozom nerešene bliske prošlosti. Grci su se smatrali neposrednim naslednicima Helena, što se nije bitno promenilo, a većina Britanaca, onih pismenijih, smatrala je da Grcima treba da objasne ko su bili Heleni. Kada je bilo posebno potrebno, spominjan je Bajron, pomoć Grcima 1827. i večno savezništvo, britansko filhelenstvo, rođenje i mladost „grčkog“ princa Filipa, Elizabetinog supruga, odbrana Krita (britanski poraz i prvi vazdušni desant Vermahta) itd. Prećutane su interbrigade razočaranih revolucionara iz celog sveta, koji su francusku revoluciju hteli da prenesu u Grčku, Bajronova groza u stihovima pred idejom da se spomenici prenose u Englesku, strašan vojnički flop na Kritu, i posebno uloga Britanaca u uspostavljanju vojne strahovlade posle drugog svetskog rata, kada su sa pravom kolonijalnom krvoločnošću pobili grčke partizane-komuniste.

Što se tiče Tomasa Brusa, erla od Elgina, koji je celu stvar započeo sumnjivom kupovinom od turskih vlasnika, i putem testera, sekira i kanapa preuzeo delove Partenona i preneo ih na svoje imanje, lista njegovih zlodela je podugačka – sem ovog najvećeg: od četiri lađe, u Englesku su stigle tri; ostaje nejasna njegova uloga u krađi gradiva koje je za sobom u Atini, gde je umro od groznice, ostavio klasičar Džon Tredl – taj je opisivao i crtao spomenike, umesto da ih testeriše; kada je Elginu država ponudila novac za spomenike, učinilo mu se premalo, pa ih nije dao; dobio je veliku odštetu na sudu od ljubavnika svoje žene, koga je tužio, a zatim ipak skoro bankrotirao. Uz to, dobio je neku neprijatnu boleštinu, i umro zaboravljen i siromašan u Parizu. Anglo-američki izraz za poludeti (losing one’s marbles) odnosi se na klikere, a ne na Elginove mramore: a baš bi bilo zgodno.

U raspravi koja se rasplamsala sredinom osamdesetih godina prošloga veka, Englezi su pokušali da „ohlade“ emocije Meline Merkuri, i to u nekoliko knjiga. Glavni argumenti bili su da su spomenici, danas u Britanskom muzeju, dostupni publici besplatno i svakog dana u godini; da su za vreme drugog svetskog rata preživeli u bezbednosti podzemne železnice; da je vazduh u Londonu temeljno pročišćen koju deceniju ranije, i da bi vazduh u Atini na skulpturama ostavio kobne tragove i brzo ih uništio. Sve to je tačno, ili bar bilo tačno. Sama sam bila svedok kako su Karijatide („žene iz Orahovice“ u posrbici) sa Erehtejona u dvadesetak godina atinskog smoga izgubile lica i morale biti zamenjene. U međuvremenu, pred kraj milenijuma, veliki zagađivači Atine ugašeni su, vazduh je postao bolji, pravila o posetama spomenicima mnogo stroža (ljudski znoj je jedan od uništavajućih elemenata). I, najvažnije, izgrađen je novi Akropoljski muzej, sa nenadmašnim svetlosnim planiranjem i mestima predviđenim za spomenike koji nedostaju. Melina Merkuri je, sem patetičnosti, imala i nepobedivi argument, vidljiv jedino na terenu: ništa ne može da skulpture okruži bolje od atičke svetlosti – da, baš atičke, na jezičku između dva mora, i posebno u „lavoru“, kako Atinjani zovu dolinu u kojoj se smestio glavni grad Atike i Grčke, Atina. Britansko javno mnjenje takođe je postalo drugačije, otvorenije i ljuće: Sunaka Britanci mrze skoro isto koliko Grci Micotakisa, bogati konzervativci su zadnji po ubedljivosti u politici, ne samo u Engleskoj. Ispad Sunaka je u najnezgodnijem mogućnom trenutku prekinuo višegodišnje diplomatsko pregovaranje o spomenicima, koje bi se sigurno završilo prvo pozajmicom, a zatim i trajnim ostankom čuda na mestu gde je ostvareno. Ućutkane i rasplakane Muze imaće u budućnosti kratak praznik, a onda će se sve nastaviti po starom u svetu izgubljenih klikera. Nadajmo se da slavlju neće prisustvovati ni Micotakis ni Sunak.

Pripadam retkom soju koji se slobodno muvao po Akropolju u noćima punog meseca, i grejao se na belom kamenu, gde god mu je palo na pamet. I onima koji su obožavali Melinu, posebno u ulozi prostitutke koja, posle predstave tragedije u Herodovom Odeonu, daje svoju interpretaciju, o tome da su posle nekih porodičnih neslaganja na kraju svi otišli na more. I koja, u istome filmu, teši uvređenog rebetskog muzičara koji se zatvorio i neće da dalje svira i peva jer mu je neki šašavi profesor pomenuo note, ovim rečima: „Da li ptice znaju note?“ Žil Dasen, rođen u Odesi jevrejskim roditeljima, isteran iz SAD kao komunista, podsmevao se u svom genijalnom filmu Nikad nedeljom (1960) podjednako nadutoj aproprijaciji helenstva kao i utapanju u samoizmišljenoj spontanosti, jer i jedno i drugo je posledica kolonijalizma. Uz to je još dobio i Melinu. Pa ipak, ako ste u stanju da se rasplačete od milošte pred Nikom koja popravlja sandalu, da prepoznate note u ptičjem pevanju i da zaglavite do zore u rebetskom dertu, meraku, sevdahu, inatu, glendiju i ćeifu, opremljeni ste protiv kolonijalizma (bonus – i rasizma i nacionalizma), uključujući i vaš.

Partenon je, dok ste u Akropoljskom muzeju, sve vreme u oku, gledate ga zajedno sa skulpturama, u odrazu na staklu, kud god da se okrenete. Više skulptura izloženih pogledu, više Partenona. To može biti trn u oku samo onima koji bi, kao izvesni Morozini, pucali po njemu, sekli pa kupovali i prodavali kao Elgin, ili krpali njime unutrašnju politiku, kao Sunak i Micotakis. A bilo je i takvih kao Manolis Glezos, koji se 1941, tri dana posle postavljanja zastave sa svastikom na Akropolj, popeo po najstrmijoj steni sa prijateljem (i sa devetnaest godina) i dotičnu zastavu skinuo i pocepao: bila mu je trn u oku.

Peščanik.net, 30.11.2023.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)