povrće na stolu

Foto: Predrag Trokicić

Zanimljivo je to. Pre oko godinu i po dana, nakon raspisivanja tendera za PKB u januaru 2017, predložio sam da Savić, Ševarlić, Bušatlija, Gulan i svi drugi koji misle da to bure bez dna ne treba prodavati – uplate u budžet Srbije sumu kojom bi se pokrili Pekabeovi gubici. Nije poznato da je iko uplatio i jedan jedini dinar. Ako jeste, neka se javi redakciji, dobiće duplo. Davaoci tuđe krvi, darodavci tuđih para, to su omiljena zanimanja u Srbiji.

Dakle, Poljoprivrednu korporaciju Beograd – čije srednje slovo u akronimu mnogi još uvek „čitaju“ kao kombinat – treba prodati bez odlaganja. Zašto? Jednostavno, zato što će joj u budućnosti gubici samo rasti, a cena padati.

Uopšte, neverovatno je kakvi su sve razlozi protiv privatizacije iznošeni proteklih dana. A najneverovatniji je onaj po kome će kupac navodno dobiti brojne prednosti koje PKB ima: blizinu velikog tržišta, silnu mehanizaciju, kanale za navodnjavanje (neko je rekao i stručnu radnu snagu, ali to ćemo kao neslanu šalu izostaviti) itd. Niko se od tih branitelja PKB-a nije upitao kako je on uprkos svim tim prednostima uspeo da nakarika tolike gubitke. Milan Kovačević kaže 120 miliona evra, Aleksandar Vučić 80 miliona – ne zna čovek kome pre da veruje, izgleda da su obojica u pravu.

Istina je, čini se da 105 miliona evra za takvu grdosiju nije baš neka cena, ali šta ćemo kada je više grdna nego što sija. I kad niko drugi nije hteo ni da se javi, a kamoli da ponudi više.

Verovatno bi se više novca dobilo, kao što sam takođe pre gotovo tri godine pisao, kada bi se PKB prodavao „na parče“. To jest tako što bi se podelio na „logične ekonomske celine“, tj. na povrtarski, ratarski i stočarski deo pa se ti delovi prodavali posebno, tako što bi se pojedine parcele prodavale odvojeno i slično. Tako bi se povećao broj zainteresovanih, što znači i konkurencija na strani kupaca, što bi opet trebalo da dovede do veće cene i veće koristi za prodavca.

Ipak, ni to rešenje nije bez mana. Pre svega, taj proces nije lako izvesti, a verovatno bi izazvao nezadovoljstvo radnika, pa i šire javnosti. Recimo, pre 10-15 godina bilo je pokušaja da se holding Prva petoletka iz Trstenika privatizuje po pojedinim preduzećima, ali je to izazvalo proteste; pa se onda pokušalo sa prodajom u „kompletu“, pa ni to nije valjalo – dok cela firma nije načisto propala. Iskustvo sa „profesionalnim menadžmentom“ (v. Smederevo) nam je još gore.

Drugo, to bi usporilo i „rascepkalo“ proces privatizacije, što bi samo povećalo rizik od korupcije. I treće, s prethodnim povezano, tek bi to bilo plodno tlo za priče da se posao namešta za Kostića (ratarstvo), Matijevića (stočarstvo) i druge srpske latifundiste, da ne kažemo tajkune. Naravno, šteta je što se oni nisu pojavili na ovom tenderu. Prošle godine su, da podsetim, napravili tzv. konzorcijum, ali su odustali jer, kako su sami rekli, kineske i arapske kompanije plaćaju bolje.

Konačno, svako odlaganje prodaje samo bi ojadilo građane Srbije. Pošto bi svi gubici opet pogodili njihov džep. S druge strane, ova vlast neće organizovati pošteniji tender i o tome ne treba imati iluzija. A neka druga vlast, ona koja bi realno mogla da dođe, kao što smo videli ovih dana, tender uopšte ne bi ni organizovala. Što je još veće zlo. Nego bi akronim ostao isti, ali bi puno ime novog preduzeća glasilo: Poljoprivredni kolhoz Beograd.

U takvoj situaciji ni Nestle ni Bungi ni neke druge velike svetske kompanije neće da se izlažu nepotrebnom riziku ulazeći u naš „tamni vilajet“. Kapital je plašljiva zverka. NATO bi tu znatno popravio stvar. Pa čak i EU.

Peščanik.net, 18.09.2018.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika. Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.
Mijat Lakićević

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)