NDBGD: spomenici Goranu Vesiću i Siniši Malom, foto: Konstantin Novaković
NDBGD: spomenici Goranu Vesiću i Siniši Malom, foto: Konstantin Novaković

Masovni izlivi ljubavi u zemlji melanholije i besa imaju neodoljivu podsticajnu snagu. Pred takvom navalom emocija, Vesić Goran je onomad brzinom tuljana proneo svoje atletsko stopalo i čitavo graciozno telo centralnim ulicama Beograda. Za njim su jurili besni obožavaoci, željni da ga tako nedostižnog dotaknu neposredno pre inicijacije u pisca.

Valjda su pokušali da se lično uvere od kakvog je materijala uistinu napravljen taj tvorac grada koji nestaje; čovečuljak koji se hrani kalemegdanskim stablima, krtica što uporno raskopava i zatrpava trgove; ideolog nacionalnog jarbola, čarobnjak koji je metropolu pretvorio u palanku i obasjao je šarenim vašarskim sijalicama.

To je prvi pisac u istoriji srpske literature koji je slavljen pre nego što je bilo ko pročitao makar jedan njegov red. Jedini je koji je postao znamenit, a da nema dokaza o mazohisti zatečenom sa njegovim delom u rukama. Ima glasina da ta knjiga – naslov nevažan – još nije doživela da je bilo ko dotakne. Umreće netaknuta, poješće je moljci koji se hrane rabljenom hartijom.

Jedini literarni plamen ova knjiga je doživela u susretu sa naprednjačkom lomačom i škrtim plamenom pod kojim je ta sekta tražila gebelse izvan sebe.

Šta je zaista podstaklo stvaraoca da uzme plajvaz u ruke? On se davno pročuo po besmislenim idejama, uporan da ih ostvari po svaku cenu. Uveren je da utopija koju gradi kao opšti košmar ima svoju budućnost. Ne zna ništa od onoga čime se bavi.

Ali, zašto bi on bilo šta uopšte morao da zna? Knjiga koja je postala intelektualni beleg SNS-a je zbirka neodoljivo dosadnih tekstova objavljenih u Politici. Uz napor kojim se savlađuju nepotrebne i neželjene prepreke, pročitao sam jedan takav mučenički podvig pisca koji je jedva dostigao nivo osmoškolca slabog dara. Napisan je (prepisan, skalupljen, zbrljan, zgomilan) geometarsko-knjigovodstvenim stilom, koji čak ne podstiče na pristojno čuđenje: šta je uopšte pisac želeo da kaže?

Šta god da je želeo, nije umeo, niti se to od njega očekivalo. Ali, to nije najvažnije. To što ne zna da radi ono što žustro želi lagano promiče kroz prazninu u kojoj postoji. Pa i pisanje kao bilo šta drugo. On je uporan u svemu što je daleko iznad njegovih limita, pa je bezvrednost onoga što čini postavljena kao nadrealni aksiološki parametar. On jeste izaslanik i maneken tog sistema vrednosti koji nas je doveo do otvorenih socijalnih preloma i kolektivnog nervnog sloma, i u tome nas drži kao zamorčiće čudovišnog eksperimenta.

Dobro, reći će neko od poštovanih potrošača ovog štiva, a zar ga već nismo izgustirali kao pisca.

Ma nismo nimalo, u tome i jeste stvar. Stigao je pouzdani glas da je Vesić Goran postao počasni član Udruženja književnika Srbije. Znači li to da takvo društvo više ne postoji, da je od njega ostala samo nekadašnja Budina kafana, pretvorena u skupu restoransku karikaturu? Malo ko zna kako se zove počasni pisac koji vodi srpske književnike i gde ih uopšte vodi. Moguće je da Udruženje kuburi sa parama, a da pisaca nema, ili su se gadljivo raštrkali po drugim društvima. Novi počasni pisac bi mogao bar da okreči zgradu, koja pamti najvažnije glave srpske književnosti.

Možda moja znatiželja nadmašuje običnu literarnu radoznalost, ali svakako bih želeo da znam: čini li Vesić čast svima, svuda gde se pojavi sa svojim delom ili bez njega? Ili će Udruženje samom dodelom ekskluzivnog članstva V.G. biti počašćeno objavom i saznanjem da je rečeni upravo postao član. I to počasni, što njemu ne daje na značaju, jer je to već nesumnjivo.

Drug član, jebo te, kako bi da je ovde možda rekao Radovan Treći. Uđe u Udruženje usred bela dana. Pojede, popije, bole njega! Ali takav pisac uzdiže Udruženje do visina i ponora režima iz loše literature, koji istinski opstaje u fantastičnoj noveli o važnim budalama. A u njoj oživljavaju nezaboravni junaci Gistava Flobera: Buvar i Pekiše.

Jedan od najboljih satiričnih romana u istoriji književnosti tako se i zove, po imenima svojih tupavih zvezda: Buvar i Pekiše. Jedan od njih nasleđuje velike pare, pa njih dvojica kreću u neverovatne budalaste projekte. I svi naravno propadaju. Ali oni nikada ne odustaju, niti bilo šta uče od prethodne propasti. Uvereni su da svaka ideja mora da uspe samo ako je glupa, mada oni ne mogu da znaju da je takva pa nikada i ne saznaju.

Razlika između literarnih junaka i našeg Buvara i svih pekišea je ipak suštinska: Floberovi likovi troše svoje pare. Njegove budale nisu pisci, niti članovi bilo čega. Oni su samo glupani koji su ušli u literaturu na sasvim drugačiji način od počasnih pisaca u Srbiji.

Oni su fikcija, naši postoje.

Peščanik.net, 20.12.2019.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)