Već sam u nekoliko navrata (pa i ovde na Peščaniku) govorio da vlast, načinom sprovođenja popisa i kršenjem Zakona o popisu stanovništva, domaćinstava i stanova 2022, potvrđuje nespremnost i nesposobnost da obavi važan državni posao ali i da, što je ništa manje važno, pothranjuje brojne od ranije prisutne sumnje i dileme.
Prema Zakonu popis je morao biti završen 31. oktobra 2022. godine ali nije. Produžen je, nije baš jasno koliko puta i do kada. Ne zna se ko je odlučio da se popisivanje produži, po kojim kriterijumima i za koliko, a pogotovo na osnovu kojih ovlašćenja. Ko god da je to radio kršio je Zakon, jer on nijednom odredbom ne ovlašćuje bilo kog da odluči da se može odstupiti od njegovih striktnih odredbi.
Nepoštovanje zakona od strane vlasti se principijelno nikad ne može pravdati, a u konkretnom slučaju pogotovo. Radi se o aktivnosti koja se sprovodi u velikim vremenskim intervalima, jednom u deceniji, što ostavlja na raspolaganju više nego dovoljno vremena za planiranje resursa i rokova. Ako uprkos tome vlast nije u stanju da popis sprovede onako kako je to sama utvrdila, to neizbežno upućuje na zaključak da je nesposobna i neodgovorna.
Javnost ne zna kad je to tačno popis zapravo završen, čak ni da li je stvarno završen, pa zato logično ne zna ništa ni o rezultatima popisa. Po Zakonu Republički zavod za statistiku (RZS) je bio dužan da rezultate objavi 30.11. „u roku od 30 dana od dana završetka popisivanja“, ali neizvesnost oko dana završetka popisa učinila je neizvesnim kad rok od 30 dana ističe.
A to neizbežno pothranjuje postojeće sumnje i dileme. Odgovorna vlast bi smatrala svojom obavezom da ih otkloni, naša očigledno ne smatra. Ni direktor Republičkog zavoda za statistiku koji je pre neki dan učinio bar nešto izvesnijim objavljivanje preliminarnih rezultata popisa, izjavom da će biti objavljeni „između 17. i 20. decembra“, nije ih otklonio, već je naprotiv izazvao nove.
On je rekao da se popis trenutno kontroliše „tako što se radi tzv. ponovljeni popis na jednom uzorku“. Rekao je i da će se „na osnovu administrativnih izvora“ raditi i dopuna popisa. Prema onom što su preneli mediji, rekao je doslovno „to se radi na kompjuterima. Zahvaljujući Zakonu o statistici, imamo pravo da koristimo evidencije, poput registra socijalnih osiguranika, centralni i administrativni registar stanovništva, poresku evidenciju, kao i evidenciju Nacionalne službe za zapošljavanje. Te evidencije omogućavaju pravljenje statističkog populacionog registra, te se potom radi na upoređivanju – da li je osoba popisana ili nije. Ako nije popisana, Beograd je karakterističan, ima najveći broj nepopisanih, onda ubacujemo. Digitalizacija pruža mogućnosti, pa radimo i na upoređenju, odnosno identifikovanju osoba. Imamo i fiktivne osobe u popisu koje treba da budu izbačene.“
Nastup direktora bez sumnje otvara bar nekoliko novih pitanja.
Na primer, kako glorifikovanje administrativnih izvora izgleda u kontekstu činjenice da se na zvaničnom veb sajtu popisa među prednostima popisa u odnosu na druge statističke metode prikupljanja individualnih podataka (uzorak, registar i drugo) na prvom mestu navodi to što se podaci prikupljaju direktno, na terenu? Da li je smisao popisa usklađivanje administrativnih baza podataka sa stvarnošću ili obrnuto? Koliko je fiktivnih, koliko nepopisanih ljudi? I ko je za to odgovoran? Koliko će biti brisanih? Koliko ubačenih? Po kom pravnom osnovu? Na osnovu kojih podataka? Da li onih iz naših poslovično pouzdanih registara?
U odsustvu prihvatljivih odgovora na ova pitanja mogli bi reći, ne samo u šali, da su rezultate popisa mogli utvrditi i bez popisa. Ako ništa drugo bar bi građanima, poreskim obveznicima uštedeli nekoliko desetina miliona evra.
Peščanik.net, 10.12.2022.
