BBC News, AFP

BBC News, AFP

Apsolutni svetski šampion je… ko? Da li je to neko ko je pretrčao sto metara apsolutno maksimalnom brzinom od 300.000 kilometara u sekundi? Ne. Možda čovek koji je ovu razdaljinu prevalio brže od svih ljudi u istoriji čovečanstva? Opet ne. Mi ne znamo kojom brzinom je trčao drevni afrički lovac loveći antilope. Šampion je onaj koji trči brže od svih današnjih učesnika u trci. I zato nemojmo upoređivati V. V. Putina sa Čerčilom ili Aleksandrom Makedonskim. Ali budući da je on taj koji danas suvereno niže jednu pobedu za drugom, Putin je među svojim savremenicima ubedljivo najistaknutiji političar današnjice.

A sada par reči o četrnaestočasovnim pregovorima u Minsku. Rezultati ovih pregovora se mogu dvojako razmatrati: formalno-pravno i krajnje praktično.

Završni dokument pregovora je tako sastavljen da se Rusija nijednom zapetom (a ne rečju) nigde ne navodi kao jedna od SUKOBLJENIH STRANA. Reč „Rusija“ se pojavljuje samo jednom, i to u nekoj sasvim beznačajnoj tački takozvanih dopuna Kompleksu mera za sprovođenje Minskog sporazuma: „…i podrška centralnih organa vlasti u međugraničnoj saradnji određenih pograničnih administrativnih jedinica Donjecke i Luganske oblasti, s pojedinim regionima Ruske Federacije“. O prisustvu ruskih oficira i vojnika ili izvođenju diverzija i obaveštajnih akcija na teritoriji Ukrajine, o ruskom naoružanju, o isporukama ruske municije i vojne opreme, o monstruoznoj antiukrajinskoj propagandi ruskih medija, dakle o svemu tome u završnom dokumentu poslednjih minskih pregovora nema nijedne jedine reči.

Budući da je predsednik Rusije jedan od mnogih političara koji je takođe duboko zabrinut sadašnjim stanjem u Ukrajini i koji je takođe nepokolebljivi privrženik ideja o mirnoj saradnji, dijalogu i uvažavanju tuđeg suvereniteta, i on je zajedno sa liderima Nemačke i Francuske potpisao zajedničku deklaraciju za mirno rešenje sukoba na istoku Ukrajine. Štaviše, Rusija nigde nije obećala da će ona biti ta koja će „platiti ceh“. Iz nekog razloga, obaveze obnove ratom razrušenih delova Ukrajine preuzeli su drugi. U dokumentu piše: „Nemačka i Francuska će u ratom razrušenim oblastima obezbediti tehničku podršku za obnovu bankarskog sistema i isplatu pomoći ugroženom stanovništvu“.

U „Kompleksu mera“ se može pronaći i tačka 8 koja govori o „povlačenju svih stranih oružanih formacija, plaćeničkih jedinica i ratne tehnike sa teritorije Ukrajine, koje će nadgledati posmatrači OEBS-a“. Ali ako ni Merkel, ni Oland, ni Taljavini nisu na teritoriji Ukrajine primetili i u završnim dokumentima fiksirali prisustvo ruske armije i vojne tehnike, teško je pretpostaviti da će ih budno oko „posmatrača OEBS-a“ odjednom ugledati.

Saglasno „slovu dokumenta“, narastajući optimizam javnosti oko oslobađanja Nadije Savčenko je ako ne neobičan (namerno izbegavam da kažem licemeran i lažljiv), a ono sigurno neosnovan. Tačka 6 „Kompleksa mera“ predviđa da se „obezbedi oslobađanje i razmena svih talaca i nezakonito pritvorenih lica“. A kao što znamo, Nadija Savčenko je u moskovski zatvor smeštena po rešenju ruskog suda, s pozivom na članove i paragrafe ruskih zakona, te zato njeno ime nikada neće biti zavedeno u bilo kakav spisak „nezakonito pritvorenih lica“. A što se RATNIH ZAROBLJENIKA tiče, o njima u dokumentu nije napisana nijedna reč. To je i razumljivo, jer u tom dokumentu nema ni rata. Taj se dokument odnosi na nekakav sasvim izdvojen, duboko unutrašnji oružani konflikt unutar same Ukrajine.

I da bi se zaokružila pravna slika ovog dokumenta, ostalo je još samo da se doda da je „Kompleks mera“ potpisan od strane potpuno farsičnih političkih figura: jedan bivši predsednik, danas nezaposleni penzioner Kučma, dva gospodina bez navedenih dužnosti, nekakvi Zaharčenko i Plotnicki i jedna ambasadorka ne zna se čega, gospođa Taljavini. Na čiju adresu se mogu uputiti protestne note ili eventualne primedbe u vezi sa neizvršenjem pojedinih tačaka ovog sporazuma? Gospodinu Kučmi na njegovu daču? Ili gospodinu Zaharčenku u rudnik?

Praktična strana čitavog poduhvata iscrpno je opisana u tački 9 „Kompleksa mera“: „Ponovno uspostavljanje potpune kontrole nad rusko-ukrajinskom državnom granicom vladi Ukrajine će biti omogućeno tek posle sveobuhvatnog sređivanja političke situacije, (sprovođenja lokalnih izbora u svim administrativnim jedinicama Donjecke i Luganske oblasti, a na osnovu ukrajinskih zakona donetih nakon ustavnih reformi) i to do kraja 2015, pod uslovom da su ispunjene sve odredbe iz tačke 11 kojima se regulišu redovne konsultacije i potpuno usaglašavanje s predstavnicima svih regiona Donjecke i Luganske oblasti, a u skladu sa odlukama Trostrane kontakt grupe“, to jest – nikad.

Imajući u vidu navedenu tačku 9 i realne uslove koji danas vladaju na rusko-ukrajinskoj granici, sve ostale tačke i podtačke ovog sporazuma je besmisleno čak i spominjati, a kamoli razmatrati. Svi ti „humanitarni karavani“, tenkovi i svo ostalo oružje i vojna oprema iz zaliha „Voentorga“ (Военторг), kao i taktičko-operativne grupe ruskih „vojnih turista“, nastaviće da prelaze širom otvorenu rusko-ukrajinsku granicu i u Donbasu se, kao i do sada, ništa neće promeniti. Ili tačnije – ništa se neće promeniti dok se s tim na saglasi Putin.

Konačni rezime Minskih pregovora je sledeći: Porošenko je doživeo katastrofalan i ponižavajući poraz, a Putin je ostvario ubedljivu pobedu. Putinu su sada potpuno odrešene ruke. Može da „zamrzne konflikt“ i da ga, kao i do sada, povremeno podgreva vojnim akcijama različitih vrsta. Može da pođe putem obezbeđivanja marionetske „autonomije“ Donbasu i da tako diktira Kijevu uslove buduće „saradnje“. Može da pripremi još par tenkovskih i raketnih ešalona i da, kad dođu prvi sunčani prolećni dani i zemlja se malo prosuši, izvrši neki sasvim novi napad. A može i da izađe iz igre, a da Donbas prepusti na milost i nemilost njegovoj nimalo zavidnoj sudbini, ali da zato s gordim izgledom pobednika izgovori kako je on taj koji „nije dozvolio fašistima da u krvi uguše pravedno pobunjen ruski narod“. Ova varijanta nije nimalo lošija od prethodnih – posebno ako se ima u vidu galopirajuća ekonomska kriza koja razjeda Rusiju.

A da li je postojala nekakva druga alternativa? Na ovom mestu se otvara jedan stari i, otkad je sveta i veka, aktuelan problem: šta da radi žrtva kada postane jasno da je nasilje nad njom neizbežno? Po mom mišljenju, tačan odgovor na ovo pitanje je još pre 25 vekova dala Tora. To je slučaj kada svaka mlada devojka, a isto tako i udata žena, mora da kaže „ne“. Niko od žene ne zahteva niti očekuje da će ona svojom slabašnom rukom umeti da razbije glavu snažnom nasilniku. Ali ona mora odlučno, glasno i jasno da kaže „ne“. I samo glasnim izgovaranjem reči „ne“, ona iz kategorije „preljubnice“ prelazi u kategoriju silovane žrtve, grupu bližnjih koja zaslužuje pomoć i saosećanje.

Ali Porošenko nije rekao „ne“. On je rekao „da Volođa – ali ne tako brzo“. „Dobro“, rekao je Vladimir Vladimirovič i pristao da dejstvuje s dertom i polako. „Do kraja 2015, tek pošto uslovi iz tačke 9 budu ispunjeni“.

Mark Solonin, istoričar, Radio Eho Moskve, 12.02.2015.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 19.02.2015.

TEMA – UKRAJINA