Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

U najvećoj riznici srpskohrvatskog jezika, a to su „Tutori“ (Bore Ćosića) stoji i „ko ima srca da zaustavi progres?“; na to pitanje, koje ide svuda kud ja idem, kao što idu čitavi pasusi i poglavlja te knjige, kao da tek sad imam odgovor: voleo bih da ja to budem, premda mi šanse nisu ništa veće nego što su bile kad je deda Miloša Hrme, glavnog junaka „Strogo kontrolisanih vozova“, stao ped tenkovsku kolonu Vermahta, da i na njoj okuša svoju hipnotizersku praksu i da tenkove zaustavi.

Pogađate, ja bih da zaustavim ne samo iskopavanje litijuma nego bih da raspršim san o čudesnoj i čudatvorećoj materiji koja izbrisaće i poslednje, sve bleđe uspomene na mrsku Jugoslaviju gde je i u ustavima bestidno ponavljano kako je to država radničke klase. Partizanija je bila uvela trojstvo ’radnici, seljaci i poštena inteligencija’, e, sad je ostalo nešto nesrećne i svake sezone iznova izigrane seljačije, radnici su vraćeni, kako gde, u položaj kmetova, berača pamuka ili galiota, a od poštene inteligencije Vlada očekuje da na državinim televizijama svakodnevno blebeće o svenarodnoj dobrobiti koja će proisteći iz milosti dobrostivog „Rio Tinta“. Sam Bog poslal, i jadarit i „Rio Tinto“, možda nas je trajno usrećio baš višeglavi staroslovenski bog Ruđevid, otac rudarstva, blagoslovene privredne grane koja staaru Srbiju već beše uzdigla do escajga zlaćanoga, dok ostala plemena, diljem buduće Evropske unije, kidahu nedopečeno meso i presnu džigericu prljavim rukama i zubima.

Zlatni vek biće ne prosto ponovljen, nego biće višestruko nadmašen, Sasi, spremite se nanovo da budete naši rudari, jer, novca od litijuma biće toliko da će i svaki sebar srpski plivati u raskoši, u blagostanju kakvo svet još nije video, i neće više niko morati da radi, ne samo u rudniku, nego bilo gde. Ko je argatovao argatovao, dolazi epoha neradničke klase, jer je san o litijumu san o uživanju u blagostanju koje ničim nije zasluženo. Niko nema što Srbin imade!

U olimpijskom plemenu, opijenom neizmernom i neobuzdanom krasnorečivošću rodonačelnika kulta, uveliko je prigrljen zamysel da se višestruko unazađena država preporodi jednim jedinim, mudrim i hrabrim potezom, da se na svetlost danju izvuče naše dugo čuvano blago te da se ono u jednom dahu rasproda, makar tom prilikom srećni dobitnici ostali bez vode, bez čistog vazduha, bez obradive zemlje… Vrhovazalka Anuška već je rekla, srećna zbog svoje stalno napredujuće rečitosti (sa kojom um ne može uvek da drži korak), šta bi Nemci uradili, da je neki germanski bog Nemcima dao litijum, kopali bi oko Berlina, tvrdi predsednica našeg najvišeg zakonodavnog tela, tako je, kad bi drugi imali ovo što se nama posrećilo (ali što je mnogostradalni narod zacelo zaslužio, i trebalo bi da je litijum razasut ispod čitave teritorije Srpskog Sveta!), bio bi raskopan i Versaj, i Trg Sv. Marka, šenbruni i druge znamenitosti, od univerzitetskih profesora vlastela već otvoreno i bestidno zahteva da joj drže stranu dok ne presaldumi neprosvetljeno stanovništvo, da se i ono poraduje svetom litijumu, jer će zlata žeženoga ovoga puta, gle, biti za svakoga, ne samo za osobe bliske vladaru. Pa vidimo već na primeru Bora, gde zlatovlasnici ne znaju šta će od tolikog bogatstva i od bogataške dokolice, kineski kapitalisti i proleteri vade rudu, prerađuju je, odnose je, a mi samo plandujemo i trljamo ruke…

&

Ono što smatram opasnijim od zagađenja – koje nam ne gine, ako se predamo bezdušnom „Rio Tintu“ i njegovim neodustajnim saveznicima oličenim u predsedniku Republike i u predsednici Skupštine – jeste zagađivanje razuma i trovanje kolektivnog uma sanjarijom o Dembeliji kakve nije bilo ni u mitologiji, ni u istoriji, a kakva se posrećila i smeši se baš nama; obožavaoci novog mnogoboljeg života, zasnovanom na pukom hemijskom sastavu majke zemlje, kliču bliskoj budućnosti koja, ja mislim, biće posve naopaka, posuvraćena: sve naše propasti, sva naša privredna sunovraćivanja, svi minusi i dugovi proistekli iz korupcije kojoj nema mere ni kraja, sve bi to trebalo da pokrije litijum, i Srbija bi postala središte večnog plandovanja, parazitske raskoši i svenarodne bezbrige! Prodaj litijum, kupi budućnost, kupi makar priručnu večnost! – to je moto vlastele, jer je rasprodaja hemijskog elementa kudikamo jednostavnija nego rušenje železničkih stanica i savamala radi munjevite izgradnje stanova…

Ne sumnjam da će oklopna vozila sa plaćenim ili poplašenim pristašama eksploatatora preći preko mog upozorenja baš kao što su gusenice Hitlerovih tenkova spljeskale Miloševog dedu, da, čuo sam kako Krlo službeno ismeva Bjelu i njegovu majku iz „Boljeg života“ (i mislim sudiju Majića), a zbog njihovog zajedničkog i pogubnog nepoznavanja rudarstva, zbog njihovog zapravo prišipetljaja, pošto doktor prirodno zna mnogo više nego glumci, i čvrsto veruje da će nam „Rio Tinto“ ostaviti vodu sto puta čistiju nego što je bila, vazduh, isto tako, zemljište još i više, biće raj na zemlji… U znak zahvalnosti što smo im prodali/predali litijum, „Rio Tinto“ će besplatno očistiti Begej, toliko da će Zrenjaninke, sa obramicama na lepim ramenima, sa reke uzimati vodu za piće, za nedeljnu supu i za riblju čorbu, jer biće to voda još čistija i od one koja će, gle, biti u gradskom vodovodu i u vodovodima svih sela ove slobodarske opštine, razglednice iz Velikog Bečkereka biće kao brošure Jehovinih svedoka, da, za Krlom će se povesti čitava armija istomišljenika (nepromišljenika), ili plaćenika, u otmenoj varijanti samo Marijanti, ali san o brzom i nezasluženom bogaćenju i o budućnosti kao o prijatnom iznenađenju uporediv je sa pomišlju teškog pijanca ili narkomana da proda bubreg i da jedno vreme poživi kao bubreg u loju.

Peščanik.net, 05.07.2024.

EKOLOGIJA