Došlo je vreme kada su zasićenost, predvidljivost ponašanja ohlokratije i prenošenje središta razmišljanja u neposrednu budućnost i očajnu trivijalnost politike otvorili ponovo prostor refleksije, sistematizacije prethodnih opažanja i ozbiljne pripreme za naučnu i kulturnu obradu. Ukratko, da je prošlost već prošla, da Muza sedi i lupka prstima po stolu čekajući svoje službenike. Ono što sada poziva na rad i stvaranje izvesno pripada istoriji kao disciplini beleženja prošlosti: jasno je naime šta pripada dijagnozi a šta sudu. Čini mi se da me na to obavezuje već to što sam u izlaganju na konferenciji Crte u Beogradu krajem oktobra 2024. tačno opisala kakva će biti pobuna koja je započela nedelju dana docnije.
U tom smislu, više nema smisla ne imenovati Aleksandra Vučića, koji i sam svodi račune i objašnjava svoju, u detaljima nesumnjivo originalnu verziju ohlokratije. Simbolički, u Velikoj Drenovi objasnio je ne samo svoj stav, dakle i stav države prema pozorištu, pa i filmu, nego je to postavio u prepoznatljiv kontekst, dopunjavajući svoj dosije. Aleksandar Vučić, po svojoj izjavi, „ranije“ je išao svakodnevno u pozorište: laž. Ali prestao je da ide (kao i u bioskop), jer mu se smučilo političko pozorište: takođe laž, ali „mehanička“, zavisna od prethodne. Objašnjenje – ne može biti pozorišta ako on kao političar stupi na scenu; to je politika, i pozorište je suvišno. On zamenjuje pozorište prinudom da sada njega, kao on sam nekada pozorište, gledamo svakodnevno. On bi hteo pozorište koje se ne meša u njegovo izvođenje, dakle vrhunsko pozorište, a ono drugo, dozvoljeno pozorište, neka bude lepo i neka bude mutavo (uz pesmu i igru). On je dakle glavni režiser i glumac države. Režiser režira a glumac glumi, što znači da je svako uveravanje u iskrenost Aleksandra Vučića laž. On sam je šmira, nikakav režiser i loš glumac.
Zato su njegov stav i ponašanje prema pozorištu očekivano zločin prema kulturi, koju je intenzivno uništavao zloupotrebljavajući dva metoda i odgovarajuće institucije: smanjivanje i ukidanje sredstava i nezakonito kadrovanje, oba podložna pravosudnoj obradi. Dovoljno je navesti šta po Narodnom pozorištu radi ljotićevski isprdak Bokan i šta se desilo sa Bitefom.
Na nivou poetike i iz vidika teatrologije, reč je o jasnom nesvesnom opredeljenju za postdramsko pozorište kako ga je formulisao Hans-Tis Leman (Hans-Thies Lehmann) 1999. u istoimenoj knjizi. Postdramsko pozorište usmereno je u stvaranje konteksta i zajedničkog doživljaja za pozorište i publiku, simboličko rušenje četvrtog zida pozorišne kutije, u slobodu u tumačenju teksta, improvizaciju, aktivno uplitanje glumca i režisera, saradnju pozorišnog kolektiva, debatu koja se često prenosi u gledalište, relativizaciju glume/izvođenja… U svojoj ohlokratskoj verziji, Aleksandar Vučić postdramsko pozorište svodi na sebe i svoju pojavnost u ključu Daning-Krugerovog efekta. Za one koji izučavaju pozorište, to je poučan primer šta se može izroditi iz korupcije teorijskog modela, i jasan odgovor šta je najbolji način sprečavanja, upisan u postdramsko pozorište: jednakost i posvećenost poznavatelja u demokratskoj grupi – ansamblu. U osnovi, postdramsko pozorište je politično i kao takvo subverzivno za svaki oblik autoritarnog pritiska. Tako se Aleksandar Vučić gadno nasukao. Navukao se na glamur i erotiku situacije ja govorim šta hoću, koliko hoću i kada hoću, a svi ostali slušaju dok moji insceniraju i na kraju svi aplaudiraju. Sad je vreme zviždanja i izbacivanja kroz službena vrata, porazne kritike je dobio, sledi još samo formalni otkaz.
Dodatni problem je Vučićevo neznanje i usađeni prezir prema kulturi, koju zamenjuje sportom kad god može: tu se pojavi komična slika instantnog isplaćivanja vaterpolo ekipe za razliku od Bitefa. No mnogo ozbiljnije u ovoj predstavi je Vučićevo shvatanje rada, upravljanja i državnog ponašanja: ne samo da je zamerio, nego je i zapretio radnicima Prve petoletke u Trsteniku, najavljujući još jednu scenu iz obdaništa kad po naredbi stignu u Beograd. Zamerio im je što su se opredelili da sami vode posao, a sad eto traže pomoć od države. Zapretio im je da će im „pomoći“ tako što će naći investitora i time ukinuti njihovu samostalnost. Umesto da država podržava samostalnost preduzeća, on je ukida, a rasprodaje državnu imovinu poklanjajući preduzeća u krizi. Nije mu ni do demokratije, ni do nezavisnosti, ni do socijalnog položaja radnika. Napredak kojim se hvali jednostavna je formula prodaje, nebrige za građane i potpuna autoritarnost. Nazdravlje vam žuta voda, građani, napred u oblike ropstva u kojima je neizbežni element korupcija glavnog dilera državnog imetka.
Zašto je tako otvoreno raskrio svoje malverzacije? Zato što ga je uhvatilo i zaludilo pozorište, koje je nastalo i živelo sa demokratijom, i sećanje na nju nije ishlapelo u proteklih 2500 godina.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
