Dobro veče. Ovo je emisija Lični stav, moje ime je Tatjana Felgengauer, a večeras je sa nama u studiju politikolog Stanislav Belkovski. Predlažem da naš razgovor počnemo temom imigracije. Pre neki dan su u Moskvi podigli čitav koncentracioni logor, a Federalna migraciona služba preti da će se takvi logori uskoro pojaviti u celoj Rusiji. Šta je to? Mnogi to povezuju sa budućim izborima za gradonačelnika Moskve i dodaju da je vlast veoma uspešno osedlala ovu temu.

Mada „mnogi“ obično greše, ovo je onaj redak i radostan slučaj kada su mnogi u pravu. Da, naravno, to je povezano sa izborima. Hoće da nam pokažu da se bivši i sadašnji vršilac dužnosti gradonačenika Moskve Sergej Sobjanin, mnogo uspešnije bori sa imigracijom od svih onih koji tek nameravaju da se u predstojećoj predizbornoj trci bore sa njim. Istina, ispada da su svi imigranti uglavnom Vijetnamci, to jest ona nacionalna grupa imigranata sa kojom vlast, što se kriminala tiče ima najmanje problema. A oni imigranti u čijim redovima kriminal više ili manje caruje, oni su iz nekog razloga ostali van ograde ovog novoosnovanog koncentracionog logora. I to su zapravo izdaci koje po prećutno utvrđenoj i od strane pravosudnih organa potvrđenoj tarifi, plaća naš političko-ekonomski sistem.

Znači, 9. septembra će svi ti ljudi biti pušteni?

Mislim da će ih pustiti i ranije. Mislim da je za prijemne ispite u svim moskovskim glumačkim školama već uveden konkurs za ulogu vijetnamskog imigranta. Sećate li se starog vica o Hruščovu kada je prvi put posetio Kinu. „Vidi ti Čivute! Šta ste svi stisli te svoje sitne okice?“, uzviknuo je on ugledavši Kineze. Izgleda da nas nešto slično ovome tek čeka. Uostalom, sve to više liči na farsu, i to prilično lošu. Vlast još nije doživela ništa što bi makar i zaličilo na tragediju, a već se postarala da organizuje farsu. Izborna kampanja za gradonačelnika Moskve nije praktično ni započeta, a logika starog dobrog Hegela je već izneverena.

Budući da je prvi potegao problem imigranata, da li to Sergej Sobjanin već sad vidi Alekseja Navaljnog kao svog glavnog konkurenta na budućim izborima?

Taj će problem svim kandidatima biti prvi na dnevnom redu. Za Moskvu je to objektivno veoma veliki problem. Jer, ako niste znali, imigranti su ti koji vrše masovni pritisak na rođene Moskovljane i bezočno im otimaju radna mesta.

A Dmitrij Anatoljevič Medvedev (to je onaj što je nekada bio predsednik Ruske Federacije, a sada se nalazi, ako se ne varam, na radnom mestu predsednika vlade te iste Federacije, molim vas ispravite me ako negde grešim), dakle taj Medvedev je jednom prilikom, dok su tekle pripreme za proslavu jubileja 1.150 godina ruske državnosti koja je nakon njegovog odlaska sa mesta predsednika RF zauvek otkazana, elem on je tada Nikiti Sergejeviču Mihalkovu rekao jednu prokleto tačnu stvar: „Svi bi da budu pravnici, ekonomisti, predsednici, premijeri i tako dalje, a niko neće da radi kao čistač ulica ili, na primer, vozač trolejbusa“. Neće ljudi da rade – dodajem ja. Evo na primer, ja sam Moskovljanin i neću da radim kao čistač ulica. Sasvim otvoreno sebe mogu da ponudim kao živi dokaz pomenutog bazičnog trenda ekonomskog razvoja naše prestonice. I zato se svi tako ljuto bore protiv imigracije, a rekvizitarni Vijetnamci su ubedljivi dokaz tome da je gradonačelnik Sergej Sobjanin u tom poslu daleko najuspešniji. U čitavom ovom poduhvatu, jedino što još nedostaje je Gasprom. Svakom koncentracionom logoru je neophodan gas, a u isto vreme, naš nacionalni ponos, naše nacionalno blago bi živopisno upotpunilo sliku ovog humanitarnog projekta. Tek u kooperaciji sa Gaspromom ovaj poduhvat bi postao stvarno pun pogodak.

Neposredan povod za svu ovu antimigracionu akciju bio je zapravo konflikt između ruskog građanina (Dagestanac) i moskovske policije, pa to sve zajedno izgleda dosta ružno. Kakve veze sa tim imaju Vijetnamci?

Ružno jeste, ali budući da ni ruski građanin ni moskovska policija ne spadaju u socijalnu grupu „imigranti“, po glavi su dobili Vijetnamci. Šta ćete? Tako se desilo.

Jedan slušalac pita: „Da li vi delite bojazan gospodina Limonova da će se ovi novi logori za prosejavanje imigranata, ubuduće koristiti i za borbu vlasti s opozicijom?

Ne, ne delim. Ovi će logori postojati samo do izbora i posle toga će nestati. A opozicionari će uvek postojati, i Edvard Veniaminovič Limonov je živi materjalni dokaz ove tvrdnje.

A sada par reči o samoj kampanji. Svi kandidati govore o susretima sa biračima. Čak je i Sergej Sobjanin, u jednom od poslednjih brojeva lista Vedemosti, to isto i za sebe obećao. Sa gledišta politologije i primene političke tehnologije, po čemu se ova kampanja razlikuje od dosadašnjih i koliko vam je zanimljiva?

Svojim izjavama i ponašanjem svi kandidati šalju svoje poruke javnosti. Većina njih nam govori da učestvuje na ovim izborima samo zato što su ih ljubazno zamolili. Kremlj je zamolio sve krupnije parlamentarne stranke da u svojstvu kandidata, to jest učesnika u kampanji, iz svojih redova kandiduju lica druga po značaju u svojoj partijskoj hijerarhiji. A oni, ne samo da na ove izbore izlaze bez ikakve šanse na pobedu: oni čak ne računaju ni na iole dostojno mesto nakon objavljivanja rezultata, i što je posebno zanimljivo, oni to ni od sebe, pa ni od svojih birača uopšte ne kriju.

Onda tu ostaju još dva kandidata. Sergej Sobjanin koji govori da će ionako postati gradonačelnik, i da zato nema smisla ne glasati za njega. I to je u neku ruku tačno, zar ne? Sergej hoće da mu ovim izborima bude podaren poklon na koji on već odavno računa. I ništa drugo.

I na kraju Aleksej Navaljni. To je kandidat koji sebe pozicionira u svojstvu učesnika svete misije spasavanja Rusije od Vladimira Putina. Njegov suparnik nije Sobjanin. Njegov suparnik je sušto zlo. A sušto zlo je s tačke gledišta kandidata Navaljnog, predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin. I zato je logika njegove kampanje prilično jasna. Ako ste na strani dobra a ne zla, vi morate glasati za Navaljnog. Da, Sunce nije uvek čisto i na njemu se tu i tamo ponekad pojavi neka fleka, ali vi ga zbog toga ne smete ugasiti. Jer ako ugasite Sunce, ugasićete i fotosintezu, a zajedno sa njom i opstanak svih bioloških vrsta na planeti, pa samim tim i čoveka, kao jedinu razumnu vrstu na Zemlji.

Jedan od naših slušalaca se pobunio. On kaže da Sergej Mitrohin nije drugo, već prvo lice partije Jabloka.

Ne bih da se upuštam u formalnosti. Sergej Mitrohin je formalno prvi čovek partije Jabloka, ali njen faktički lider je Grigorij Javlinski. I da se kojim slučajem on kandidovao, to bi izbornoj kampanji dodalo izvesnu živost. Intelektualci prestonice bi se setili svoje mladosti i onih zlatnih vremena kada je Javljinski bio jedan od ključnih političara u zemlji. To bi ih možda probudilo i nateralo da se podignu iz kolektivnog groba u koji su se sami zakopali.

Hteli ste da kažete da je živost to što nedostaje ovoj kampanji?

Nije baš tako. Zahvaljujući čudesnom oslobođenju iz tamnice našeg apostola Alekseja Anatoljeviča Navaljnog, ne može se reći da u ovoj kampanji nema živosti.

Čas je Sunce, čas apostol… Meni izgleda da vi njega zaista obožavate?

Ma ne. Nije u tome stvar. Ja prosto rekonstruišem događaje i tražim logiku koja potvrđuje princip Belkovskog kojeg sam još odavno formulisao i koji glasi: na određenom stadijumu svoje degradacije vlast uvek donosi odluke koje protivreče njenim životno važnim interesima. A priča s Navaljnim to u potpunosti potvrđuje.

Prvo su ga strpali u zatvor što je protivrečilo interesima vlasti, a sutradan su ga pustili što je takođe protivrečilo njenim interesima. I sada vlast ne zna šta bi s njim. Navaljnog bi kao trebalo pobediti, ali to zahteva primenu one tehnologije zbog koje su ga i pustili. Prilično šizofrena situacija, kao u onom starom sovjetskom filmu Omladinci u svemiru. Kada su junaci filma robotima postavili pitanje „A je nestalo – B je propalo, šta je ostalo na vrhu cevi?“, jadnim robotima je krenuo dim iz ušiju i oni su prosto pregoreli. Meni se čini da se u poslednje vreme nešto slično događa i sa predstavnicima naše vlasti.

Naš slušalac Sergej pita: „Šta bi bio vaš zahtev kandidatu koji učestvuje na izborima za gradonačelnika Moskve?“

Da govori istinu, samo istinu i ništa drugo sem istine. Jer sve ostalo oni već i tako rade. Jedino što ne rade je da govore istinu.

Zar političari ikada govore istinu?

Pa, kako bih vam rekao, ponekad se i to događa. Čak sam i sam bio svedok te, priznajem, zaista retke pojave. Ali meni se čini da je ovog trenutka tražnja za iskrenošću u našem društvu izuzetno porasla. Pobedu na ovim izborima bi trebalo da odnese onaj koji bi umeo da odgovori na ovu, za naše društvo novu tražnju, kondidat koji javnosti ne bi nagoveštavao to kako on ne može da govori istinu jer bi to oslabilo njegove perspektive u ukupnom biračkom telu. Oslabilo – pa šta! Onima koji se toga plaše, bolje bi bilo da se uopšte ne bave politikom.

Hajde da malo porazgovaramo i o Vladimiru Putinu. Mi sve vreme govorimo samo o Sobjaninu i Navaljnom, a do 8. i 9. septembra nam predstoji vreme tokom kojeg ćemo se o njima još kako narazgovarati. Da li ste gledali razgovor Putina sa omladinom na jezeru Seliger?

Da, gledao sam.

To je izgledalo zaista nestvarno. Kao politolog i politički konsultant, kako vi ocenjujete situaciju u kojoj predsednik, stojeći na otvorenoj sceni, razgovara sa čovekom koji je obučen u kostim krastavca?

Mislim da je to izvanredno. Jer znate, i sam predsednik je izgledao kao krastavac. I on sam se danas nalazi u nekom čudnom međustanju, u nečemu što je između astralnog i anabioznog. On čitavim svojim stavom i ponašanjem auditorijumu otvoreno pokazuje kako mu je otprilike sve svejedno, to jest – „hladan sam ko krastavac“. U vezi s tim se nameće pitanje o zdravstvenom stanju Vladimira Putina. U pojedinim trenucima on odaje utisak apsolutne ravnodušnosti, a to je bez svake sumnje pobočni znak neke teže bolesti, a ponekad podseća na čoveka koji je pod sistematskim dejstvom analgetika. Zato njega ništa ne boli.

Sve osnovne, već ranije izrečene Putinove teze bile su ponovljene i na Seligeru. Između ostalog, Putin je rekao da njega može da kritikuje samo neko ko je apsolutno besprekoran, čime je zapravo potvrdio svoju staru maksimu da „posle smrti Mahatme Gandija, on nažalost više nema s kim da razgovara“. Tako nas je još jednom podsetio na tu svoju intimnu paradigmu usamljenosti, tu muku koja ga, evo već godinama muči.

Znači, Putina niko ne može da kritikuje?

Ne. Besprekorni mogu. Sveci mogu.

Ali njih više nema.

Kako nema? Crkva ionako malo-malo pa nekoga kanonizuje. Neka mu ona iščeprka nekog sveca zgodnog za razgovor.

Vi mu znači predlažete spiritističku seansu?

Zašto da ne? Recimo na Seligeru, pomoću nanotehnologija zaostalih iz vremena čudesnog tehnološkog uspona Rusije pod vlašću Dmitrija Medvedeva.

Osim ljudi u kostimima raznog povrća, s njim su se na Seligeru srele i druge zanimljive ličnosti, recimo čovek u skafandru sa ogromnim slovima SSSR na kacigi, pa u čučnju plešući i bećarce pevajući veseljaci. Šta će mu sve to? Zašto je to uopšte potrebno Vladimiru Putinu?

Njemu je to sasvim nepotrebno. Čitavo njegovo ponašanje na sceni govori nam o tome da je on zapravo glavni učesnik nekakvog rituala koji je lično njemu apsolutno tuđ. Prosto je očigledno kako mu je sve to već dozlogrdilo. I zato je pogrešno misliti da se sav taj cirkus pravi specijalno zbog njega.

Zar naš predsednik ima toliko slobodnog vremena?

Reći ću vam jednu strašnu tajnu, i nadam se da me slušaoci Eha Moskve neće otkucati. Naš predsednik ima ogromne količine slobodnog vremena. On praktično ničim nije zauzet. A svi oni koji misle da se predsednik lično meša u poslove oko hapšenja jaroslavskog gradonačelnika Urlašova, ili u predizbornu kampanju za izbor gradonačelnika Moskve, ili u ujedinjenje ili već deobu nekakvih tamo operatera zaduženih za telekomunikacije, svi oni najblaže rečeno idealizuju realnost.

Pa nije baš tako. Onomad u Pikaljevu, on se svojski potrudio da Olegu Deripaski doda hemijsku olovku. Čak mu je i prstom pokazao mesto gde treba se potpiše.

To je nešto drugo. Njemu je Deripaska praktično rođak. I nemojmo zaboravljati da je to bilo još daleke 2008. kada je on bio premijer Ruske Federacije a ne predsednik. Deripaska je član jeljcinske porodice, zet Valentina Jumaševa, a sve što je u vezi s familijom Jeljcina, za Putina je uvek bila i ostala sasvim odvojena priča. A u najširem smislu te reči, s jedne strane je on olovku dodavao Deripaski da mu pokaže koliko ga voli, a s druge, da narod pomisli kako je sve sasvim obrnuto. I uzgred, čitav ovaj plan je savršeno uspeo. Jedni su u tom gestu videli ljubav, a drugi – njeno odsustvo.

Ali ako stvari posmatramo u celini, budući da ceo sistem već sam po sebi funkcioniše, nema ni potrebe da Vladimir Vladimirovič bilo kakve konkretne odluke, posebno ako su neprijatne, donosi sam. Kada u Tverskoj oblasti sude učitelju Farberu, naivno bi bilo misliti da Putin ima neke veze s tim. Postavljena je jedna apsolutno prosta i jasna horizontala vlasti, i vlast se uvek javlja na onom mestu gde je sprega izvora sile i finansija najjača. Ja već odavno govorim sledeće: vlasnik nekakvog kioska koji u bilo kom naseljenom mestu kontroliše policiju, tužilaštvo i sud, u stanju je da istovremeno rešava i sva, za njega važna strateška i situaciona pitanja sasvim nezavisno od pozicija federalnih vlasti. I to je ono sa čime se sudario nesretni učitelj Farber. On je tamo stao na rep nekakvom građevinaru iz kompanije Gorstroj-1, i za to dobio debelu zatvorsku kaznu.

Sedam godina zatvora za nedokazano mito od 130 hiljada rubalja.

Sedam godina i jedan mesec.

Da, tačno. Izrečena presuda glasi: sedam godina i jedan mesec strogog zatvora.

Večnost – i još jedan dan.

A presuda Alekseju Navaljnom? Ona takođe nema nikave veze s Vladimirom Putinom?

Veza između presude Navaljnom i Vladimira Putina je u konceptualnoj ravni. U slučaju Navaljni, preuzet je isti onaj model koji je bio primenjen i u slučaju Hodorkovski. Da, izvoli. Možeš o meni da govoriš sve što hoćeš. Možeš da me kritikuješ, šalješ na sud, hapsiš. Ali dok sam ja predsednik, sebi ostavljam pravo da tebi postavim ista ona pitanja, da te stavim pred ista ona iskušenja koja si ti meni namenio. Pa da vidimo ko će od nas dvojice biti ubedljiviji. S njegove strane toliko, a sve ostalo odrađuje Istražni komitet.

Sada bih želela da porazgovaramo o amnestiji preduzetnika, meri koju nam vlast već dosta dugo najavljuje. Danas je Federalna služba za kontrolu izvršenja sudskih kazni objavila neke brojke. Naime, u poslednjih mesec dana je 52 ljudi, osuđenih za privredni kriminal, već oslobođeno.

To jest, jedan i po čovek dnevno.

Otprilike. I šta kažete? Stvar funkcioniše? Ne može se reći da ljudi ne rade svoj posao.

Da, ali čini mi se da su ga malo mnogo usitnili. Ako bi to bila prava amnestija, do kraja godine bi trebalo osloboditi makar 200, a bilo bi bolje 300 hiljada osuđenih ljudi. Jer dok god se ne likvidira institucija GULAG-a koji u ovom obliku postoji još od 20-ih godina prošlog veka, svaki razgovor o modernizaciji Rusije je potpuno besmislen. Ja se naravno radujem zbog tih 52 oslobođenih ljudi, kao i zbog njihovih porodica, ali preduzete mere, nažalost, ni za jotu neće popraviti situaciju koja danas vlada u kaznenom sistemu zemlje.

Naš slušalac Georgij vas pita: „Šta mislite, da li Putin uopšte razmišlja o tome šta će biti posle njega?“

Bez svake sumnje – da. I to i jeste njegov glavni problem. On se danas nalazi u zamci koja je standardna za sve autoritarne lidere: nit da ode – nit da ostane. Ne može da ostane jer svaki sledeći dan njegovog boravka na vlasti izaziva sve veću netrpeljivost ljudi iz redova njegove pastve, posebno onih aktivnijih, onih koji su mu i poverili brigu o zemlji. A ne može ni da ode jer je njegov brend poslednje što je ostalo, to jest jedino što još uvek sprečava raspad čitavog sistema na bezbroj nezavisnih korupcionih centara.

Zato on svakodnevno razmišlja o tome šta će biti posle njega. Ali meni se čini da on na to pitanje nema odgovor. On bi voleo da posle njega postojeći sistem sačuva kakav-takav stepen inercije i da nakon kolapsa ne bude on taj koji će za sve učinjeno i neučinjeno biti kriv. A to je zapravo problem izbora naslednika. On ne sme da izabere jakog naslednika jer će on istog trenutka postati centar oko kojeg će se konsolidovati elita, a ovaj će mu novajlija već tokom još važećeg mandata u žaru političke trke neprestano disati za vrat. Izbor naslednika ne sme biti orijentisan ni na nekog ko je slab jer, kako je iskustvo s izborom Dmitrija Medvedva pokazalo, slabi naslednik čitav sistem može vrlo lako da uvede u bezizlaznu situaciju. Kada se na sve to dodaju njegovi strahovi i frustracije povodom arapskog proleća i ostalih, raznim bojama obojenih revolucija, mora se priznati da našem Vladimiru Vladimiroviču uopšte nije lako.

Sutra će Vrhovni sud razmatrati žalbu Mihajla Hodorkovskog i Platona Lebedeva. Već je rečeno da postoji mogućnost izricanja i manje kazne od ove koja je izrečena. Šta mislite, hoće li biti nekakvih naglih preokreta na ovom dugom sudskom procesu?

Ne. Ja mislim da će Hodorkovskog pustiti na slobodu tek sledeće godine. Prošle godine mu je već smanjena presuđena kazna i on će iz zatvora izaći ne 2016, već 2014. godine. Ali sama činjenica da je Vrhovni sud primio žalbu na razmatranje, kao i to da je ova institucija uvek bila maksimalno servilna prema vrhovnoj vlasti, govori nam da je s vrha verovatno stigao signal za još nekakvo neznatno dopunsko skraćenje. I to po mom mišljenju odgovara predstavama Vladimira Putina o predmetu Hodorkovski. On je svoje odležao, i time iskupio svoju krivicu. Ali to nikako ne menja lični odnos Putina prema Hodorkovskom koji je po njegovom mišljenju kriv za mnogo teže prestupe od onih za koje su mu sudili. Zato Putin, kad god ga neko nešto pita o Hodorkovskom, uvek počinje da raspreda priče o ubistvima. On time redovno podvlači svoj stav koji otprilike glasi ovako: naravno, mi jesmo Hodorkovskog osudili na 13 godina zatvora, ali mogli smo da ga osudimo i doživotno. Mi to nismo učinili i zato treba hvaliti i slaviti velikodušnost Vladimira Vladimiroviča i istovremeno sebi u glavu već jednom utuviti do koje mere je on milostiv i milosrdan prema svojim oponentima.

Osim toga, mislim da Putin polazi i od jedne sasvim osnovane pretpostavke da, kako god da su se vlasti prema njemu odnosile, Hodorkovski nikada neće biti revolucionar i da on nije izvor iz kojeg bi mogla da proistekne nekakva direktna politička opasnost.

A ko je taj od koga proističe direktna politička opasnost?

Sam Putin nam je to lepo objasnio prilikom poslednjih susreta na Seligeru. To su haos i pop Gapon. Haos je duševno stanje koje danas sve više ovladava dušama pripadnika ruskog naroda, posebno u onom aktivnijem njegovom delu, a pop Gapon je čovek sazdan po moralnom modelu po kome je stvoren i Navaljni. On se na primer može popeti na tribinu, sa nje viknuti narodu „napred na Kremlj“, a onda netragom nestati. Ja sada približno citiram to što nam je Vladimir Vladimirovič poručio sa Seligera. I ma koliko to smešno izgledalo, ta izjava zapravo odražava njegov istinski pristup ovom problemu. A krastavci i paradajzi koji govore teško da će mu uliti uverenost u to da je situacija prilično ozbiljna.

Borba sa haosom u dušama? Kako se s tim uopšte može boriti?

Sedativima koje Putin već ionako koristi.

Da, to je što se njegove duše tiče. Ali on se boji haosa u tuđim dušama?

Nije haos to što muči njegovu dušu. Pre je to neka smeša dosade i smetenosti, nekakav osećaj zasićenosti položajem na kojem već dugi niz godina sedi, tupa spoznaja da je sedeći na tom položaju on samog sebe već odavno preživeo. On to vrlo dobro zna i, kao što sam malopre pomenuo, on iz tog položaja ne vidi izlaz. Kao i svi autoritarni vladari, on se našao usred lavirinta iz kojeg se ne vidi izlaz.

On sada narodu pokušava da objasni kako je mir u kojem narod danas živi mnogo vredniji od bilo kakve bure i time, koliko god to smešno zvučalo, Vladimir Putin pokazuje svoje lice krajnje neveštog, sasvim neiskusnog političara. On nikada nije ni bio političar. Njegova se politička delatnost uvek odvijala strogo po receptu i on je uvek bio ozbiljno razdražen prisustvom javnosti iz koje mu mogu biti postavljena nepripremljena pitanja. Putin je dete političkih tehnologija. On nikada nije ni želeo da bude političar. On je to postao ne po svojoj volji. I kao čovek koji je nesporno pametan i talentovan, on je tokom vremena u sebi uspeo da izgradi i adaptira neke osobine i navike političara, ali to je bila uloga u kojoj je on uvek prilično nezgrapno izgledao.

Putin ne razume šta je javnosti najvažnije. Davati joj nadu, a ne ubijati je – to je ono što narod od političara hoće da čuje. Viktor Janukovič je na izborima za predsednika Ukrajine 2004. eksploatisao slogan koji su za njega smislili ruski politički tehnolozi: „Nada – to je dobro, a sigurnost – još bolje!“ I po meni, ovaj mu je slogan dosta pomogao da te izbore i izgubi. Jer glavni zadatak bilo koje vlasti i bilo kog pretendenta na vlast je neprekidna proizvodnja nade. To je ono sa čime Putin danas ne uspeva da izađe na kraj i po svoj prilici, više nikada neće ni uspeti.

To je „Yes, we can!“ Baraka Obame?

Naravno. I uopšte nije važno na šta se ta nada odnosi. Jer šta je to što je ljudima potrebno? Tačno – vera, ljubav i nada. Vera se odnosi na sasvim drugu sferu ljudskog postojanja i saznanja. Ljubav – takođe. A nada, to je nešto što ljudima mora da pruži vlast. Naše sutra će biti lepše od onog juče. A „sutra će biti isto što i juče“, to je prvi signal koji ubija svako poverenje u vlast, čak i u slučaju kada je ona uspešna i efikasna, a što se za današnju vlast u Rusiji nikako ne može reći.

Naše vreme je iznenada isteklo i na ovoj tužnoj noti završavamo današnju emisiju Lični stav, u kojoj je gost bio Stanislav Belkovski. Hvala i doviđenja.

 
Radio Eho Moskve, delovi emisije Lični stav, 05.08.2013.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 12.08.2013.