Kaže Vučić, glup sam, najgluplji na svetu, ništa mi tu nije jasno, treba mi istražni organ da mi sve objasni. Sve to rekao je u vezi s ubistvom Alekseja Navaljnog. Mogla je u prethodnoj rečenici da stoji umesto „ubistva“ i reč „smrt“. Samo što bih se tako i ja pravio glup kao Vučić. Nije bila „samo“ smrt, bilo je ubistvo. Dobro, nije ni Vučić rekao da je najgluplji. I kad govori istinu, on uvek pomalo slaže: rekao je – „Nisam toliko pametan kao svi u svetu koji unapred sve znaju“. Pobogu, šta tu ima unapred da se zna. Unapred se već dogodilo i opšte je poznato – već je jednom bednik iz Moskve pokušao da ubije Navaljnog, pre nego što ga je zaista dokrajčio. Imamo i priznanje jednog od dželata za to.
Aljkav i sklon greškama, kao i Vučić, Putin se u drugom pokušaju silno potrudio da ne bude novog neuspeha. Poslao je Navaljnog u zatvor, bogu iza leđa, izolovao ga, e kako bi mogao da mu uradi šta god mu se prohte, dakle da ga ubije. Ovde treba zastati. Da ponovimo, čoveka je uhapsio, lišio ga svake zaštite, sasvim ga izolovao i onda ga je ubio. Sadizam krajnjih granica. I ne samo to. Krenimo ispočetka – čoveka je uhapsio, lišio ga svake zaštite, sasvim ga izolovao… Kome osoba u takvoj situaciji može da predstavlja bilo kakvu pretnju, a pogotovo tako veliku opasnost da je se povrh svega mora i ubiti. Koliko se samo Putin bojao Navaljnog? A koliko se Vučić boji Putina? To ćemo gledati narednih dana, nedelja, meseci…
Kao Rusija, i Srbija ima tradiciju ubistava iz (proverbijalnog) čistog mira. (Naravno da to s „mirom“ nema veze, ubijalo se iz nespokoja, iz krajnje uznemirenosti zbog sopstvenih zlodela, iz nečiste savesti.) Tako su ubijeni Slavko Ćuruvija i Ivan Stambolić, na primer. Što se tiče Vučićevih „istražnih organa“, pak, oni u Rusiji rade kao i u Srbiji. „Organi“ su u Srbiji oslobodili ubice Slavka Ćuruvije. Niko nije kriv. Desilo se. Tako rade „organi“ u zemljama „čuvenim“ po vladavini prava i pravnoj državi, u Srbiji i Rusiji dakle. Ne treba sumnjati da će ruski „organ“ od koga Vučić očekuje istinu i objašnjenje o „smrti“ Navaljnog doći do istog zaključka. Nagoveštaj već imamo: ruski „organ“ kaže – dogodio se „sindrom iznenadne smrti“. Dakle, desilo se, šta da se radi. Kolika je verovatnoća da čoveka u tamnici, lišenog svake zaštite i potpuno izolovanog pogodi sindrom iznenadne smrti? U Srbiji i Rusiji – velika.
Kako su samo domaći „organi“ nemaštoviti za razliku od svojih ruskih kolega. Mogli su i oni, da su se malo potrudili, objasniti da su i meci u telu Ćuruvije doveli do sindroma iznenadne smrti. To su „organi“ kojima Vučić veruje i od kojih očekuje istinu i objašnjenje.
Pitati se zašto je Putin ubio Navaljnog (ne samo što ga je ubio, nego mu sad krije i telo), isto je što i pitati se zašto je Milošević (sa Mirom ili bez nje, svejedno je) ubio Ivana Stambolića. Stambolić je bio već čovek u godinama, u penziji, izvan politike. Spekulisalo se da bi na izborima u septembru 2000. mogao biti predsednički kandidat udružene opozicije. Ako se dobro sećam (moguće je da grešim, naravno), Stambolić sebe više nije video u politici, i tu kandidaturu je, ako ne baš izričito, a onda implicitno odbio. Svakako, nije se došlo ni blizu ozbiljnijih razgovora sa njim na tu temu, a o zvaničnom proglašenju, u trenutku kada je ubijen, nije bilo ni govora. Pa ipak je ubijen, a njegovo telo sakriveno. Zakopano na Fruškoj gori, da se nikada ne nađe. Slično kao što se sad krije telo Navaljnog.
Ispade Srbija ruska kriminalna avangarda. Kao da je Putin hirovitost i bestijalnost učio od Miloševića, pa sad to znanje prenosi na Vučića. Samo, nije tako. Vučić je učio iz prve ruke. Nije za poređenje, jer ništa nije uporedivo sa životom/smrću, ali kad Vučić traži da domaći „organi“ utvrde istinu o „mogućoj“ izbornoj krađi od 17. decembra, treba imati stalno na umu da su to isti onakvi „organi“ koji pravosnažnom presudom ovde oslobađaju ubice ili koji u Rusiji proglašavaju „sindrom iznenadne smrti“. Evo šta nije jasno – zašto u situaciji u kojoj je još neuporedivo jači od svojih suparnika (jer u domaćoj politici i dalje imamo samo suparnike, ne još i neprijatelje), Vučić ne ume bar ponekad da ućuti.
Ne mari za Navaljnog, dobro. Ništa mu ne znači ljudski život, dobro. Divi se Putinu, dobro. Misli da će izvući veliku korist ako se desi da Trump i Putin istovremeno vode Sjedinjene Države odnosno Rusiju, dobro. Sve je to glupo, ali dobro. Samo da je ćutao. Simbolični minut ćutanja za Navaljnog, je l’ mnogo da se toliko traži od Vučića.
Veliki urednik (glava nekadašnjeg veličanstvenog Nolita) Miloš Stambolić je 2001. godine napisao pesmu, a zapravo oproštaj od svog brata: dakle, napisao ju je pre nego što je u septembru 2003. pronađeno zakopano i posuto krečom telo Ivana Stambolića. Kao da ju je pisao za Navaljnog. Što ne čudi, u sličnim kriminalnim porecima i njihove žrtve liče jedna na drugu (u svojoj tragičnoj fizičkoj bespomoćnosti i u svojoj punoj simboličkoj snazi). Poslednje dve strofe idu ovako:
Zločinac i žrtva neuporedivi
Pravda nemoguća
Kazna nedostojna žrtve
Ali istina ali istina
Istina je nasušna
Istina kao objava svetlosti
Istina kao svetlost sama
Zemlja voda vazduh vatra
Element među elementima
Laka ti zemlja
Bistra ti voda
Plavo ti nebo
Visok ti plamen
Dobar ti dan
Laka ti noć
Nema tačke na kraju rečenica, ni na kraju pesme. Istina ne dâ da se stavi tačka.
Peščanik.net, 20.02.2024.
Srodni linkovi:
Mijat Lakićević – Asanž i Navaljni
Masha Gessen – Smrt Alekseja Navaljnog
Mijat Lakićević – Vučić, Putinov saveznik
Masha Gessen – Zašto se Navaljni vratio u Rusiju
ALEKSEJ NAVALJNI- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Dođeš mi, dođem ti - 26/04/2024
- Greška bi nas spasila - 23/04/2024
- Everyone keeps talking about Banjska - 20/04/2024
