Prikazi knjiga: 1. William Davies, „Nervous states: How feeling took over the world / Nervozna stanja: kako su osećanja preplavila svet“, Jonathan Cape, London, 2018; 2. Bernhard Pörksen, „Die grosse Gereiztheit: Wege aus der kollektiven Erregung / The great irritability: Ways of coping with collective agitation / Velika razdraženost: kako savladati kolektivnu agitaciju“, Hanser, Munich, 2018; 3. Sophia Rosenfeld, „Democracy and truth: A short history / Demokratija i istina: kratka istorija”, University of Pennsylvania Press, Philadelphia, 2018.
Još od referenduma o brexitu i izbora Donalda Trampa za predsednika SAD, postalo je opšte mesto tvrditi da živimo u doba „postistine“ ili „postčinjenica“. Međutim, iako nam ovi termini mogu pružiti izvestan osećaj izvesnosti u doba političke neizvesnosti, oni ne mogu objasniti naše doba. Što je još gore, ideja o jasno određenom „postčinjeničkom“ dobu može i sama biti činjenički pogrešna.
Prefiks „post-“, već i sam ukazuje na to da je nekada postojalo zlatno doba u kojem su demokratija i činjeničko znanje bili nesporni, pa čak i međusobno osnažujući. Iz ove pretpostavke onda sledi da su građani danas naivniji nego što su bili. Kao rezultat ovih pretpostavki imamo povratak sociopsiholoških klišea iz poznog 19. veka, kada su „mase“ bile smatrane inheretno iracionalnima i neodgovornima, pa samim tim i nesposobnima za samoupravu. Štaviše, takve dijagnoze ignorišu pitanje mesta koje bi istina trebalo da zauzima u demokratskoj politici. Izbori nisu, niti treba da budu, kolektivni proces odlučivanja o tome šta je istinito; niko ne interpretira ishod glasanja kao zaključak o tome da su poraženi samo gomila lažova. Upravo suprotno, imamo dobrih razloga za zabrinutost kada političari tvrde da poseduju povlašćen pristup istini. „Sa tačke gledišta politike“, pisala je Hana Arent, „istina izgleda despotski“.
U svakom slučaju, aktuelne debate o „postistini“ i demokratiji profitirale bi od filozofske dubine i istorijskog obima knjiga kojima ćemo se pozabaviti u ovom prikazu. Zajedno, ove tri knjige kontekstualizuju današnje epistemičke izazove i nude predloge za suočavanje sa njima. Neki od njihovih predloga, međutim, međusobno su suprotstavljeni, što samo pokazuje da nema lakih rešenja.
Istina odovud, istina odonud
U izvrsnoj i sažetoj knjizi Demokratija i istina, Sofija Rozenfeld, profesorka intelektualne i kulturalne istorije na Univerzitetu u Pensilvaniji, ukazuje na to da je „istina u uslovima moderne demokratije uvek bila na gubitku“. Rozenfeld tvrdi da je istinu u politici (za razliku od filozofskih seminara) najbolje razumeti kao „proizvod mnoštva biračkih tela koja u svetu nejednakosti primenjuju različite metode“. Kao takva, ona je „kontinuirano otvorena za sveže izazove i promene“. Ova definicija se, u inače elegantno pisanoj knjizi, ističe svojom rogobatnošću. Ipak, ona uspešno sažima centralni uvid Rozenfeld: nikada nije bilo zlatnog doba; odnos između demokratije i istine je uvek bio komplikovan i nikada nije bio jasno razrešen.
Još od nastanka predstavničke demokratije u 18. veku, dve različite grupe su se nadmetale za ono što Rozenfeld naziva „epistemičkim autoritetom“. Prvu grupu činio je narod – ili barem onaj njegov deo koji je imao pravo glasa, koje je dugo bilo ograničeno samo na muškarce sa privatnom imovinom. Ovi „obični ljudi“ trebalo je da razotkriju javni interes na osnovu sopstvenog životnog iskustva. Drugu grupu su činili visoko obrazovani stručnjaci (opet muškarci) – o kojima se često mislilo kao o akademskoj gospodi – koji ne samo da su bili specijalizovani za sticanje znanja, već su se i pridržavali posebnog kodeksa ponašanja u naučnom istraživanju. Kako će kasnije napisati američki filozof Džon Rols u svojoj knjizi Teorija pravde, „moramo se oslanjati na aktuelno znanje stečeno u skladu sa zdravim razumom i postojećim naučnim konsenzusom“. Dok se od stručnjaka očekivalo da delaju u skladu sa onim što Rozenfeld naziva „zajedničkim normama istraživanja“, narod je trebalo osnažiti kroz zakonske garancije slobode govora. Jedino uz njih ljudi će biti u stanju da artikulišu ono što je Tomas Pejnd nazivao „jednostavnim činjenicama“ i „prostim istinama“.
Ulazak u sukob
Jasno je da polaganje prava na „stručnu istinu“ u politici može biti velika prednost, ali barem u predstavničkoj demokratiji, isto važi i za posedovanje „zdravog razuma“. Stoga ne treba da čudi što se Herman Kejn, menadžer lanca picerija i američki predsednički kandidat, proglasio za predsednika „Univerziteta zdravog razuma“, niti što se američki političari redovno zalažu za „zdravorazumske zakone o ličnom naoružanju“ i „zdravorazumske reforme imigracionih politika“, kao da žele da naglase da su njihovi predlozi u izvesnom smislu iznad politike.
Rozenfeld pokazuje da ovo nije ništa novo. Sukob oko epistemičkog autoriteta predstavljao je strukturalnu odliku moderne demokratije još od njenog nastanka. Ovaj sukob nastaje svaki put kada dođe do neslaganja između dva aktera koji polažu pravo na istinu. I danas se lako mogu naći varijacije na čuvene Berkove napade na racionalizam „sofista, ekonomista i račundžija“, baš kao i na njegovo podozrenje da su mnogi argumenti iz sfere stručnosti samo maska za sebične interese.
Pa ipak, većina osnivača moderne demokratije bila je suzdržana prema „zdravom razumu“ ljudi iz naroda, bez obzira na njihovu imovinu ili obrazovanje. Kako je pisao Tomas Džeferson, „prirodna aristokratija“ ima ulogu da razvrsta popularne preferencije i obezbedi „vrlinu i mudrost neophodne za upravljanje društvom“. Prema Rozenfeld, sve moderne republike poseduju „režim istine“ koji se ne oslanja samo na input iz naroda, već i na sve širi niz instrumenata i tehnika – poput statistika i popisa – kojima se društvo čini „čitljivim“ za državu.
Džon Djui, možda najznačajniji 20-ovekovni teoretičar demokratije, bio je u oba tabora. On je zaključio da demokratsko upravljanje zahteva „prilagođavanje nauci“, ali je isto tako smatrao i da „ekspertska vlada u kojoj mase nemaju priliku da informišu eksperte o svojim potrebama, ne može biti ništa drugo do oligarhija koja upravlja u interesu vladajuće manjine“.
Ista ploča, druga strana
Politički ekonomista Vilijem Dejvis, u svojoj provokativnoj i opsežnoj knjizi Nervozna stanja, dodaje značajan element ovoj priči. Od 17. veka nadalje, piše Dejvis, država i naučna zajednica su radile složno, ne toliko na uspostavljanju demokratije koliko na osiguravanju mira. Iako je Hobsov Levijatan (država) odlučivao o značenju pravde, naučnici su bili ti koji su definisali realnost.
U svakom slučaju, građani su morali da veruju u autoritet ovih institucija, a ove institucije su morale da veruju jedna drugoj i da međusobno sarađuju. Nakon svog osnivanja 1660, Englesko kraljevsko društvo donelo je odluku da će čuvati zapisnike svih svojih rasprava i dati ih na uvid drugim naučnicima širom Evrope. Hobs je u ovom aranžmanu prepoznao ono što bismo mi danas nazvali win-win situacijom: „Ona vrsta istine koja nije suprotstavljena dobiti ili uživanju bilo kog čoveka, dobrodošla je svim ljudima“.
Kako se onda desilo da, kako piše Dejvis, „osećanje“ preuzme kontrolu nad svetom koji je nekada zavisio od „javnih činjenica“? Za početak, životno iskustvo mnogih građana je počelo dramatično da odudara od onoga što su im vlade (i statističari) govorili o napretku na makro nivou. BDP SAD je 2016. bio skoro tri puta veći nego krajem 70-ih godina prošlog veka, međutim, kako primećuje Dejvis, realni prihod siromašnije polovine američkih domaćinstava zapravo je u periodu od 1979. do 2015. pao za jedan odsto.
Dejvis ističe da je u ključnim izbornim okruzima u SAD, u kojima je došlo do obrta, od glasanja za Obamu 2012. do glasanja za Trampa 2016. većina birača proživela zatvaranje nekog industrijskog postrojenja tokom same kampanje 2016. On takođe podseća na to da, nakon decenija rasta, trajanje prosečnog životnog veka u SAD danas opada, kao i na to da je predoziranje – uglavnom lekovima protiv bolova – vodeći uzrok smrti za Amerikance ispod 50 godina starosti.
U ovakvim okolnostima, iskustva bola, očajanja i otuđenosti odaju utisak mnogo „istinitijih“ od izveštaja o makroekonomskom oporavku zasnovanim na statističkim prosecima. Štaviše, opažanje da su birokrati zainteresovaniji za brojke nego za ljude, možda je dodatno produbilo jaz između – pojednostavljeno rečeno – percepcija elite i „zdravog razuma“. Dejvisa ovo vodi ka zaključku da je nacionalizam – kao politika zasnovana na osećanjima – u usponu zato što vraća smisao u živote lišene svih ranijih izvora smisla. On sluti da „kvazivojna mobilizacija“ društva može sadržati terapeutske elemente koji nedostaju mlakom i na podacima zasnovanom narativu o napretku.
Zamagljene granice
Dejvisovo opažanje je intrigantno, ali veoma spekulativno. On ga podupire problematičnom tvrdnjom da se politički, ekonomski i kulturalni konflikti sve češće opisuju kao „ratovi“ i da je ova pojava zamaglila Hobsovu jasnu granicu između rata i mira.
Konkretno, Dejvis tvrdi da je došlo do promene u našoj koncepciji „javnog konsenzusa“, od one zasnovane na „činjenicama, statistikama i pravilima“ (koja osigurava mir), ka onoj koja na prvo mesto stavlja „inteligenciju“, pod kojom podrazumeva povlašćeno znanje koje se koristi za sticanje vojne, a naročito ekonomske nadmoći. Za onu prvu, neophodna je država. Ova druga, međutim, zavisi samo od tržišta, koje ne zahteva bilo kakav konsenzus o istini. Umesto toga, piše Dejvis, tržište funkcioniše kao „neka vrsta masovnog senzora“, detektujući trendove u osećanjima i željama. Kao takvo, tržište poseduje izvesno „antiintelektualno populističko svojstvo“, jer tržišta favorizuju brzinu, pre nego precizno odražavanje realnosti.
Naravno, kompanije koje ubiru najveće profite od uočavanja trendova su američki tehnološki giganti. Iako ove firme svakako zapošljavaju mnoštvo stručnjaka, njihova svrha nije u tome da stvaraju „javne činjenice“. Upravo suprotno, mi, javnost, neprekidno proizvodimo podatke svaki put kada na internetu podelimo istinu o sebi. Ono što počinje pred ekranom kao otkrivanje sopstvenog životnog iskustva pred prijateljima, ili čak i pred širom javnošću, pretvara se u nešto mnogo apstraktnije: podatke koji, u aktuelnom zakonskom okviru, predstavljaju privatno vlasništvo velikih kompanija i koji se mogu prodati onome ko je spreman da za njih ponudi najvišu cenu.
Knjiga Nervozna stanja pomaže nam da uvidimo ovakve strukturalne transformacije. Oslanjanjući se na zapanjujuće raznolike akademske discipline, Dejvis nudi moćno objašnjenje za svoju dijagnozu da ljudi postaju sve zabrinutiji i uplašeniji za svoju budućnost. Međutim, za razliku od Rozenfeld, on često pretpostavlja da smo nekada zaista živeli u zlatnom dobu nesporne stvarnosti.
To nije tačno. Ideja da je javni govor počeo da se koristi kao oružje tek nakon uspona interneta, ili da „rat ove ili one vrste danas izgleda skoro neizbežno“, zvuči iznenađujuće skoro četvrt veka nakon kraja Hladnog rata. Ako je išta bilo tipično za ovaj sukob, onda je to bilo upravo zamagljivanje granice između rata i mira.
Pratite tokove novca
I Rozenfeld i Dejvis nude recepte za suočavanje sa onim što Dejvis naziva „postistinosnom populističkom epistemologijom sadašnjice“. On smatra da naučnici treba da se uključe u borbu i povedu sopstveni kulturni rat, da ne treba da se stide otkrivanja sopstvenih osećanja i ličnih priča – mada njegov poziv na „totalni rat“ protiv klimatskih promena na prvi pogled protivreči njegovom zahtevu o „razoružavanju“ političkog jezika. U isto vreme, on vidi posebnu ulogu „građana-naučnika“ iz zaostalih ruralih oblasti, koji mogu dati značajan doprinos svojim „nestručnim, a često i implicitnim znanjem o dramatičnim promenama u prirodi“. Na primer, zabrinjavajuće smanjenje populacija insekata u Nemačkoj prvo je primećeno od strane amatera entomologa.
U ovom smislu, Dejvis sledi Rozenfeld i njen recept za ujedinjenje stručnosti i zdravog razuma u službi zajedničkih ciljeva. Među ovim ciljevima najvažniji je, tvrdi Dejvis, smanjenje „egzistencijalne nejednakosti“, koja se odražava u sve širem jazu između onih koji su izloženi riziku ranog umiranja „očajničkim smrtima“ i milijardera iz Silikonske doline koji troše ogromne svote novca na kolonizovanje Marsa i otkrivanje tajne besmrtnosti.
Iako je teško prigovoriti ovom cilju, Dejvis predlaže upitna sredstva za njegovo postizanje. Pozivajući na „drugačiji populizam“, on spremno prihvata priče desničarskih populista o njihovim sopstvenim uspesima. Građanski zahtevi za zaštitom njihovih „nacionalnih kultura“ od pretnji spolja, imaju manje veze sa njihovim životnim iskustvima (ili „istinom“ koju osećaju) nego sa onim što im govore medijski profiteri – britanski tabloidi, američke desničarske radio stanice i Foks njuz.
Takođe, Dejvis je spreman da previše olako opravda „narodno“ nepoverenje prema stručnjacima, koji navodno pretenduju „na monopol opisa prirode i društva“. Zapravo, stručnjaci retko tvrde bilo šta slično; a kada se i usude da izgovore neke neugodne istine trpe neumitne napade od strane bogatih poslovnih interesa.
Alternativa „nepostojanju alternative“
Na kraju, Dejvis i nema šta da kaže o tome kako se demokratija uklapa u našu egzistencijalnu nervozu. Rozenfeld, međutim, smatra da moramo pronaći „onu nestabilnu ravnotežnu tačku – jednako udaljenu od tehnokratskog i od populističkog iskušenja – idealno težište moderne demokratije“. Da li je u pravu, zavisi delimično i od toga šta podrazumevamo pod tehnokratijom i populizmom.
Tehnokrati, u najširem smislu ove reči, tvrde da postoji samo jedno racionalno rešenje za bilo koji konkretan izazov javnih politika, i da svako ko se sa njima ne slaže mora biti iracionalan. Pa ipak, sugestija da „alternativa ne postoji“ igra direktno u korist populista, koji su u pravu kada postavljaju pitanje šta ostaje od demokratije ako su svi izbori javnih politika već unapred određeni.
Ali populizam nije odgovor. Populistički političari se ne bave samo uzdizanjem zdravog razuma, ili onoga što su francuski revolucionari nazivali le bon sens populaire (narodna mudrost). Oni takođe tvrde i da oni sami predstavljaju jedini autentični glas „naroda“, iz čega sledi da je svako ko se ne slaže sa „narodnom voljom“ izdajnik ili „neprijatelj naroda“.
Tehnokratija i populizam se neretko opisuju kao dijametralne suprotnosti, ali oboje u svom središtu imaju zamisao da „alternativa ne postoji“. Za tehnokrate, jedina mogućnost je jedinstveno racionalno rešenje; za populiste, to je jedinstvena „narodna volja“ – ili barem njihova interpretacija ove volje. Stoga bi, umesto da pokušavamo da pronađemo tačku na sredini između tehnokratije i populizma, bilo bolje da proširimo prostor demokratske deliberacije, možda po ugledu na Građanske inicijative iz Oregona, koje povezuju stručnjake i nasumično izabrane građane. Kako bi mogli smisleno da doprinesu javnoj debati, građani moraju biti u stanju da formiraju sopstvene političke sudove, na osnovu činjenica i utemeljenih interpretacija, baš kao i na osnovu vrednosti.
Rozenfeld jasno pokazuje da je prostor za demokratiju ugrožen nejednakošću, ali i konkretnijim problemima poput uloge novca u politici i širenjem dezinformacija iz kojeg privatne internet kompanije izvlače profit. Ona predlaže da se kompanije koje nadgledaju digitalne platforme tretiraju kao „javni poverenici“ i da ih treba regulisati u skladu s tim. Slično tome, Dejvis se nadovezuje na ideju istaknutog pravnog teoretičara Džeka Bolkina, i predlaže da se platforme tretiraju kao „informatički poverenici“; baš kao advokatima i lekarima, ni ovim platformama ne bi smelo biti dopušteno da izvlače profit iz saznanja koja poseduju o privatnim životima svojih korisnika.
Učiniti medije ocenjivim
Rešenja poput ovih vredi ozbiljno razmotriti. Pa ipak, postoji opasnost da ćemo završiti sa listom opštih mera za popravljanje demokratije, a bez konkretne ideje o tome kako da ih na odgovarajući način implementiramo. Srećom, Bernhard Preksen, uticajni nemački medijski teoretičar, nudi fokusiraniju sliku u svojoj knjizi Velika razdraženost (naslov aludira na istoimeno poglavlje Manovog romana Čarobni breg, koji je i sam meditacija na temu nervnog stanja Evrope u predvečerje Prvog svetskog rata).
Poput Dejvisa, Perksen je zabrinut zbog uspona „industrije ogorčenosti“ koja bi mogla voditi nekom obliku „demokratije ogorčenosti“: politike zasnovane više na emocionalnom pražnjenju nego na opštepriznatim činjenicama. Kako bismo sprečili ovakav ishod, Perksen zahteva da krenemo u pravcu „uredničkog“ ili „redaktorskog“ društva. Pod tim, on ne podrazumeva da svi moramo postati građani-novinari, već to da „konkretna utopija“ normi mora voditi profesionalne novinare a, u znatno manjoj meri, i prosečne građane. U tom cilju Perksen predlaže niz opštih principa poput „usmerenosti ka istini“ i „skepticizma“, koji nas obavezuju ne samo da proveravamo osnovne činjenice, već i sopstvene predrasude. (Ili, kako kaže stari novinarski vic: „Ako ti majka kaže da te voli, proveri tu informaciju“.) Po njegovom mišljenju, profesionalni novinari bi morali biti u neprekidnom dijalogu sa svojim čitaocima, koji bi opet još od najmanjih nogu morali biti obučavani u oblasti medijske pismenosti, kako bi dostigli Medienmündigkeit („medijsku zrelost“).
Još važnije, Perksen smatra da mediji treba da budu ne samo dostupni, već i ocenjivi. Nadovezujući se na razmatranje britanske filozofkinje Onore O’Nil o dvostrukom aršinu koji zahteva transparentnost od svih osim od novinara, on nas ohrabruje da uporno postavljamo pitanje ko finansira medijske i informacione platforme, i šta vodi uredničke odluke novinara ili izdavača.
Da ne bude zabune, transparentnost nije politička vrednost prvog reda, poput slobode i jednakosti. Ali kao instrumentalna vrednost, ona igra značajnu ulogu u postizanju demokratski dogovorenih ciljeva, između ostalog i tako što osigurava da su ovi ciljevi ostvarivi. Jednostavno rečeno, transparentnost olakšava građanima da formiraju odgovarajuće političke sudove. Kako bi nas podsetila i Hana Arent, takvi sudovi nikada ne bi smeli biti izvedeni iz jedinstvene nametnute istine, ali isto tako ne bi smeli biti ni odvojeni od činjenica i mišljenja stručnjaka.
Javne politike kao uzrok i rešenje
Nasuprot uvreženom mišljenju, ima malo razloga da verujemo da smo ušli u „doba postistine“, ili da, kako neki tvrde, javni dikurs pati od „razjedanja istine“. Međutim, svakako ima razloga da verujemo da loše regulatorne odluke – na primer, o napuštanju Doktrine pravičnosti u SAD tokom Reganove ere – mogu povećati polarizaciju i pogodovati razvijanju kulture političke demonizacije (naročito kada ona donosi veliku dobit).
Tehnologija nije sudbina. Perksen je u pravu kada tvrdi da medij sam po sebi ne mora radikalizovati poruku. Tačno, svi bi trebalo da budemo zabrinuti zbog onoga što Rozenfeld naziva „istinosno osiromašenom političkom kulturom današnjice“. Ali ta kultura nije posledica neopranih masa koje su iznenada odlučile da su činjenice elitističke, niti toga što su neznalice zadobile prednost u izbornim okršajima.
Umesto toga, kako ove knjige pokazuju, „privremena kriza istine“ primarno je rezultat kolektivnih političkih odluka o medijskoj regulaciji, finansiranju političkih kampanja i sličnim pitanjima. Kako nas podseća Rozenfeld, dobar deo demokratske politike je asimetričan i tiče se nadmetanja između vrlo nejednakih aktera i kreiranja javnih politika u korist povlašćenih interesa nenaviknutih na to da im se iko suprotstavlja. Ali dobar deo demokratske politike tiče se upravo revidiranja, ublažavanja ili preokretanja prethodnih ishoda. Jednostavnim, ili usudiću se da kažem, zdravorazumskim jezikom rečeno: budućnost još uvek zavisi od nas.
Project Syndicate, 26.04.2019.
Preveo Rastislav Dinić
Peščanik.net, 06.06.2019.
POPULIZAM