Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Ovako stvari stoje, danju i noću: policija ili nešto slično pušteno sa štrange, pre toga podgojeno na sirovom mesu i dresirano da ostavi um i ljudske osobine po strani – sprovodi teror po Srbiji. Gledamo prizore koji se teško podnose. Među policajcima, ili ko zna šta su prikaze iza maski, nismo zapazili nijedan ljudski gest. Niko od njih nije ni pokušao da se izdvoji iz te neljudske trupe i kaže kako ne želi da radi to što radi. Očigledno je da svi žele, sadizam je ugrađen u etički kod legitimne sile.

Nije to samo obična zloupotreba takozvane policije i svih njenih derivata, nego i krivotvorenje logike koja takvu militarnu tvorbu drži kao sredstvo prisile nad društvom. Ako neko bude izložen teškim batinama, lomovima i sakaćenju, pa taj u nužnoj samoodbrani podigne ruku da se zaštiti, može da bude optužen za ometanje službenog lica u vršenju službe. Odatle do osnovane sumnje da je građanin pod batinama i sa teškim frakturama ekstremista koji upravo ruši poredak – stoje samo nijanse.

Ovde su prestali da važe zakoni i bilo kakvi moralni obziri vladajuće koterije. Dahija, čije su legitimnost pa i legalnost poništene zlodelima, ima u svojim šakama policiju, kriminalne trustove i možda vojsku. Sve ovo što se događa na ulicama jeste otvorena i nasilna odbrana njegove lične vlasti.

Neprekidno smo u sudaru sa prirodom otpora torturi. Nenasilni protesti su postali opšte mesto. I takvi su nezamenljivi, čak i u suviše naglašenim pozivanjima na gandizam i pasivnu rezistenciju.

Ima u tome apologije patnje, trpljenja poniženja i ljudskog praštanja, naročito onome koji nanosi zlo i ne prestaje da to čini. Ali, teško je uspostaviti ravnotežu između svirepe torture i nenasilnog otpora po cenu glave.

Želeo sam da kažem ovo: niko nije dužan da trpi batine niti nasilje nad sobom kako ne bi kršio ilegalna pravila svirepe sile koja tu torturu sprovodi. Ima i pravo i dužnost da se odupre. Monopol na silu ne omogućuje svakodnevno masovno premlaćivanje i to bi presahli um ostataka države morao da ima u svojim zakrečenim vijugama. Posledice nastavljanja policijskog divljaštva mogle bi da budu zastrašujuće. I da potpuno napuste okvire razuma, jer ni sada nisu u tim okvirima.

Ne znam kakva je uloga dvorskog klovna Dačić Ivice u komandovanju policijom. Možda nije nikakva, ali on sigurno zna ko je vozio one četiri ubilačke marice u Vojvode Stepe i po čijem nalogu. On bi to morao da kaže i bar donekle spase ostatke svoje ličnosti.

Ne može da se govori kako je „policija postupala u granicama svojih ovlašćenja“, a na ulicama gledamo nasilničke orgije i seirenje nad srednjoškolcima i devojkama koje ostaju nezaštićene pred takozvanim organima reda. Nikada policija na srpskim ulicama nije izgledala tako surovo i praznoglavo.

Stvor koji sebe još naziva predsednikom, pohvalio je učinke tupe sile na ulicama.

Njih je neko uverio da su građani dužni da dobijaju batine i čast da to mirno podnose. To im sleduje po neuračunljivoj logici koja je nastala u vučjoj jami, najavljujući nove zverske rituale. Inače bi ljudi i deca mogli da budu uhapšeni ako ih uhvate neprijateljske trupe ili slomljeni bez milosti. Luka Vodinelić, advokat koji brani zarobljene studente i srednjoškolce pro bono, dobio je preksinoć teške telesne povrede od torture bande: slomljenu ključnu kost i rebra.

Bio je usamljen pred nerazumnom silom, našao se na strašnom mestu kako bi branio studente a ne sebe. Čoveka od časti i znanja, bez mrlje u biografiji, teško su povredili bez povoda i razloga državni razbojnici, radeći jedini posao koji znaju.

Vodeći nitkov je uveren u neograničene mogućnosti građana da trpe batine i lomove kostiju, računajući to kao svoju vladarsku milost. Masovna tortura je njegovo životno delo, on je ponor pakla.

Niko nije dužan da sebe pred policijom ili bilo kim liši prava i obaveze na odbranu života. Morao bi što pre vlasnik legla da veže svoj podivljali čopor i uskrati javne pohvale za besnilo. U jednom času ljudi će prestati da beže od mutanata, jer više nemaju gde.

Peščanik.net, 04.07.2025.

NADSTREŠNICA

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Ljubodrag Stojadinović

Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)

Author: Ljubodrag Stojadinović

Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.