Donald Trump, foto: Doug Mills/The New York Times

Donald Trump, foto: Doug Mills/The New York Times

Republikanci koji se sada distanciraju od Trumpa treba da objasne zašto je baš objavljivanje snimka iz 2005. godine na kome Trump vređa žene bio prekretnica za njihovu podršku ovom kandidatu, a ne brojni prethodni incidenti. Senator John McCain je izjavio da povlači svoju podršku Trumpu zbog njegovih „komentara o ratnim zarobljenicima, porodici Kahn, sudiji Curiel i ranijim neprikladnim komentarima o ženama“, izostavivši Trumpovo nazivanje Meksikanaca silovateljima, pozive na zabranu ulaska muslimana u SAD i još mnogo toga. Senatore McCain, zašto se tako dugo čekali?

Jedan od izgovora je da je novo otkriće kvalitativno različito: nepoštovanje žena je jedno, a hvalisanje seksualnim napadima na žene nešto sasvim drugo. To je slab argument, jer gospodin Trump već duže vreme zagovara nasilje nad manjinama. Njegova izjava od prošle nedelje da su petorica mladića, osuđenih za silovanje u Central parku i oslobođenih posle DNK veštačenja, ipak krivi i da bi ih trebalo pogubiti je „gora“ od snimka iz 2005, ali je tu izostala reakcija iz Republikanske partije.

Postavlja se i pitanje gde su svi ovi uzorni republikanci bili u avgustu kada se Roger Ailes, nedavno otpušten sa Fox Newsa jer je koristio svoju funkciju da bi primorao žene na seksualne odnose, pridružio Trumpovom timu kao savetnik. Da li je bilo protesta vodećih republikanskih političara? Naravno da nije. Ovaj poslednji skandal je uznemirio republikance samo zato što je Trumpova kampanja već u slobodnom padu. I uzbudili su se samo republikanski kandidati za mesta u kongresu i senatu bez ubedljive prednosti nad svojim demokratskim protivkandidatima. Oni čije su mesta sigurna su sasvim ravnodušni prema novom razvoju događaja.

Trump-Ailesova osovina pokreće važno pitanje: da li je napastvovanje žena od strane visokih političkih funkcionera, što je gospodin Ailes svakako bio iako se pretvarao da je novinar, problem čitave Republikanske partije? Pri tome ne mislim na nepristojno ponašanje prisutno među političarima (i ljudima) svih političkih uverenja. Bill Clinton je imao afere, ali postoji velika razlika između obostranog pristanka na seksualne odnose, ma kako neprikladni oni bili, i zloupotrebe moći u smislu prinude podređenog da zadovolji vaše nagone. To je daleko gore i dešava se češće nego što mislimo.

Dobar primer za to nam daje Nate Cohn u Timesu. Krajem septembra 2006. je izgledalo da će republikanci zadržati kontrolu nad kongresom, uprkos raširenom nezadovoljstvu Bushovom administracijom. A onda se saznalo da republikanski član kongresa Mark Foley šalje seksualno eksplicitne poruke svojim praktikantima, na šta njegova partija nije imala primedbi. Kao što Nate Cohn pokazuje, ovaj skandal je preokrenuo odnos snaga u kongresu u korist demokrata. Zamislite koliki bi tek bio preokret da su glasači tada znali ono što znamo danas, a to je da je Dennis Hastert, predsedavajući kongresa od 1999. godine, seksualno zlostavljao dečake.

Zašto su u sve ovakve priče umešani republikanci? Jedan od odgovora je strukturni. Republikanska partija je, barem do ovih izbora, bila monolitska, hijerarhijska institucija, u kojoj moćni muškarci mogu da prikriju svoje grehe daleko uspešnije nego u decentralizovanoj Demokratskoj partiji. Tu je i cinizam republikanske elite. Reč je o partiji koje je dugo mobilisala radničku klasu preko teme bele supremacije, istovremeno sprovodeći politiku koja je bila štetna za te glasače, a korisna za bogate. Svi koji su učestvovali u toj prevari misle da se u politici možete izvući iz svega ako imate prave veze. Onda ne treba da nas čudi što veliki igrači zloupotrebljavaju svoje pozicije.

To nas dovodi do čoveka koga su gotovo svi visoki republikanski funkcioneri podržavali do pre samo nekoliko dana. Ako Trump izgubi, mnogi republikanci će reći da je on bio autsajder i da nije predstavljao partiju. Ali to nije tačno. On je pošteno pobedio na preliminarnim izborima i izabran je od onih koji su dobro znali za koga glasaju. Trump je do skoro imao solidnu podršku republikanskog establišmenta, a njegovi poroci su, da tako kažemo, sasvim u skladu sa novijom partijskom tradicijom. Drugim rečima, gospodin Trump nije nikakva anomalija, već idealan predstavnik svoje partije.

The New York Times, 10.10.2016.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 12.10.2016.

Srodni linkovi:

Paul Krugman – Hilari pobednica

Vladimir Gligorov – Trgovina i protivnici

The Atlantic – Protiv Trampa

The New Yorker – Moj glas

Paul Krugman – Glasaj kao da je važno

Paul Krugman – Veliki lažov

Vladimir Gligorov – Drugi amandman