dve stolice
Foto: Peščanik

BITKA ZA BUDUĆNOST GLOBALNE EKONOMIJE

Kapitalizam vlada svetom. Uz nekoliko zanemarljivih izuzetaka, ekonomske aktivnosti na našoj planeti svuda su organizovane na isti način: rad je dobrovoljan, kapital uglavnom u privatnim rukama, koordinacija proizvodnje je decentralizovana i motivisana profitom.

Za trijumf takvih razmera ne postoje istorijski presedani. U Mesopotamiji u 6. veku pre naše ere, u Rimskom carstvu, u srednjovekovnim italijanskim gradovima državama ili zemljama Nizozemlja rane moderne ere (današnje zemlje Beneluksa), kapitalizam je uvek morao da koegzistira sa drugačijim oblicima organizacije proizvodnje. Među alternativnim sistemima bile su lovačke i sakupljačke zajednice, mala poljoprivredna gazdinstva slobodnih seljaka, kmetstvo i ropstvo. Pre samo sto godina, kada su industrijska proizvodnja velikog obima i jačanje globalne trgovine doneli globalizovani kapitalizam u njegovoj prvoj inkarnaciji, mnoge od tih alternativa još su postojale. Posle Oktobarske revolucije 1917, kapitalizam je morao da deli planetu sa komunizmom. Približno trećina svetskog stanovništva živela je u komunističkim zemljama. Danas je kapitalizam jedini preostali način organizovanja proizvodnje.

Neki zapadni autori današnji poredak opisuju kao „pozni kapitalizam“, što bi trebalo da implicira da se ovaj ekonomski sistem bliži svom kraju. Drugi veruju da se kapitalizam suočava sa novim izazovom socijalizma. Ali istina je da kapitalizam neće nikuda otići i da danas praktično nema ozbiljnih konkurenata. Društva širom sveta prihvataju duh konkurencije i preduzetništva usađen u kapitalizam, jer bez njih dohodak opada, siromaštvo raste, a tehnološki napredak se usporava. Stvarne bitke danas se vode unutar kapitalizma, između njegova dva suprotstavljena modela.

U ljudskoj istoriji često se događalo da trijumf jednog sistema ili religije bude praćen šizmom i razlazom sličnih varijanti iste doktrine. Posle trijumfa na Mediteranu i Bliskom istoku, hrišćanstvo je prošlo kroz period dubokih ideoloških sporova koji su doveli do prve velike podele na zapadnu i istočnu crkvu. Slično je bilo sa islamom, koji se posle vrtoglave ekspanzije podelio na ogranke šiitskog i sunitskog islama. Ni komunizam, glavni rival kapitalizma u 20. veku, nije dugo bio monolitan: raspao se na dve škole, sovjetsku i maoističku. Kapitalizam u tom pogledu nije izuzetak: danas su dominantna dva modela između kojih postoje značajne političke, ekonomske i društvene razlike.

U državama zapadne Evrope, Severne Amerike i mnogim drugim zemljama, kao što su Indija, Indonezija i Japan, dominantan je liberalno-meritokratski tip kapitalizma – sistem sa najvećom koncentracijom proizvodnje u privatnom sektoru koji navodno omogućuje napredovanje najsposobnijih i nastoji da svima pruži jednake šanse merama kao što su besplatno školovanje i oporezivanje nasledstva. Pored njega postoji i politički model kapitalizma pod strogom kontrolom države, za koji je najbolji primer Kina, a srećemo ga i u drugim delovima Azije (Burma, Singapur, Vijetnam), u Evropi (Azerbejdžan, Rusija) i Africi (Alžir, Etiopija, Ruanda). U tom sistemu prednost se daje visokom ekonomskom rastu, a politička i građanska prava pojedinaca se ograničavaju.

Ta dva tipa kapitalizma – sa Sjedinjenim Državama i Kinom kao najpoznatijim predstavnicima – neizbežno stoje u konkurentskom odnosu. Azija, zapadna Evropa i Severna Amerika, na koje otpada 70 odsto svetskog stanovništva i 80 odsto svetskog proizvoda, neprestano su u kontaktu kroz trgovinu, investicije, kretanje ljudi, transfer tehnologija i razmenu ideja. Takve veze i sukobljavanja podstiču konkurenciju između Zapada i delova Azije, što dodatno produbljuje razlike između prihvaćenih modela kapitalizma. Budućnost globalne ekonomije odrediće nadmetanje između ova dva njegova vida – a ne sukob kapitalizma i nekog alternativnog ekonomskog sistema.

Do 1978. godine, gotovo 100 odsto ekonomskog proizvoda Kine poticalo je iz javnog sektora; danas je taj udeo opao na manje od 20 odsto. U modernoj Kini, kao i u tradicionalno kapitalističkim zemljama Zapada, sredstva za proizvodnju nalaze se pretežno u privatnim rukama, država ne pokušava da nameće kompanijama odluke o tome šta će proizvoditi i koliko će to koštati, i većina radnika radi za platu. Po sve tri tačke Kina jeste kapitalistička zemlja.

Kapitalizam nema konkurencije, ali njegova dva modela nude značajno različite oblike organizacije političke i ekonomske moći u društvu. U političkom kapitalizmu političke elite dobijaju više autonomije u zamenu za visoke stope ekonomskog rasta za najširu populaciju. Ekonomski uspesi Kine doveli su u pitanje doktrinu prihvaćenu na Zapadu koja uči da su kapitalizam i liberalna demokratija nužno uzajamno povezani.

Liberalni kapitalizam na svojoj strani ima više dobro poznatih prednosti, među kojima su najvažnije demokratija i vladavina prava. Ta dva svojstva predstavljaju vrline po sebi i njima se može pripisati podsticanje ekonomskog rasta promovisanjem inovacija i društvene mobilnosti. Ali, ovaj sistem se suočava i sa jednim velikim izazovom: to je formiranje samodovoljne više klase, u kombinaciji sa rastom nejednakosti. U ovom trenutku to je najveća pretnja dugoročnim izgledima liberalnog kapitalizma.

S druge strane, kineska država, kao i sve države političkog kapitalizma, prinuđena je da konstantno održava veoma visoke stope ekonomskog rasta da bi opravdala svoju moć, što je obaveza koju je s prolaženjem vremena sve teže izvršavati. Države političkog kapitalizma takođe moraju ograničiti korupciju koja je ovom sistemu imanentna, a sa kojom je povezan galopirajući rast nejednakosti. Ipak, glavni ispit kineskog modela biće zauzdavanje sve snažnije kapitalističke klase koja bi mogla pokušati da se odupre prevelikoj moći državne birokratije.

Kako ostali delovi sveta budu pokušavali da transformišu svoje ekonomije i pokrenu ekonomski rast (naročito afričke zemlje), tenzije između ova dva modela biće sve izraženije. Rivalitet Kine i Sjedinjenih Država često se prikazuje kao proizvod sukobljenih geopolitičkih interesa, ali po svojoj suštini taj sukob više liči na sudar tektonskih ploča koji će odrediti dalji razvoj kapitalizma u ovom veku.

Liberalni kapitalizam

Globalna dominacija kapitalizma je jedna od dve epohalne promene kroz koje svet danas prolazi. Druga je preraspodela ekonomske moći između Zapada i Azije. Prvi put od vremena Industrijske revolucije dohodak u Aziji približava se dohotku u zapadnoj Evropi i Severnoj Americi. Zapad je 1970. godine proizvodio 56 odsto ukupnog svetskog proizvoda, a Azija (uključujući i Japan) tek 19 odsto. Danas, samo tri generacije kasnije, ti udeli iznose 37 i 43 odsto – u velikoj meri zahvaljujući zapanjujućem ekonomskom rastu zemalja kao što su Kina i Indija.

Zapadni kapitalizam stvorio je informacione i komunikacione tehnologije koje su omogućile novi talas globalizacije krajem 20. veka, kada Azija počinje da smanjuje zaostatak za „globalnim severom“. Inicirana bogatstvom zapadnih ekonomija, globalizacija je dovela do rekonstrukcije okoštalih struktura i ogromnog rasta u mnogim azijskim zemljama. Globalna dohodovna nejednakost značajno je opala u odnosu na 90-e godine 20. veka, kada je globalni Đinijev koeficijent (mera nejednakosti u distribuciji dohotka – gde nula predstavlja potpunu jednakost, a jedinica potpunu nejednakost) iznosio 0,70. Danas iznosi oko 0,60, a sa daljim rastom u Aziji nastaviće da opada.

Dok se nejednakost između zemalja smanjuje, nejednakost unutar zemalja raste – naročito na Zapadu. Đinijev koeficijent za Sjedinjene Države porastao je sa 0,35 1970. godine na današnjih 0,45. Rast nejednakosti unutar zemalja u velikoj meri je posledica globalizacije i njenih efekata na razvijene ekonomije na Zapadu, uključujući slabljenje sindikata, ukidanje proizvodnih radnih mesta i stagnaciju plata.

Liberalno-meritokratski kapitalizam proizvod je poslednjih 40 godina. Najlakše ćemo ga razumeti ako ga uporedimo sa druge dve istorijske varijante: klasičnim kapitalizmom, koji je dominirao u 19. veku, i socijaldemokratskim kapitalizmom, kakav se praktikovao u socijalnim državama zapadne Evrope i Severne Amerike približno od kraja Drugog svetskog rata do ranih 80-ih godina.

Za razliku od klasičnog kapitalizma 19. veka, kada je osnov bogatstva bilo posedovanje, a ne rad, u današnjem sistemu bogatstvo je obično proizvod dohotka od kapitala i dohotka od rada – to jest, bogati ostvaruju dohodak kako od investicija tako i od rada. Takođe, sklapaju brakove s partnerima sličnog obrazovnog i finansijskog statusa, što sociolozi opisuju kao „asortativno sparivanje“. Dok su u klasičnom kapitalizmu ljudi na vrhu lestvice najčešće bili finansijeri, danas na vrhu ima dobro plaćenih menadžera, veb dizajnera, lekara, investicionih bankara i ostalih elitnih profesija. To su ljudi koji rade za svoje veoma visoke plate, ali takođe, kroz nasleđenu ili ušteđenu imovinu, znatan deo dohotka ostvaruju od posedovanja finansijskih sredstava.

U liberalno-meritokratskom kapitalizmu društva su egalitarnija nego u fazi klasičnog kapitalizma, žene i etničke manjine imaju veće izglede da se pridruže radnoj snazi, a najteže posledice akutne koncentracije bogatstva i privilegija ublažavaju se merama socijalne zaštite i transferima (iz poreskih prihoda). To su odlike koje je liberalno-meritokratski kapitalizam nasledio od svog direktnog prethodnika, socijaldemokratskog kapitalizma.

Socijaldemokratski kapitalizam je bio organizovan oko industrijskog rada i uključivao je moćne sindikate koji su odigrali važnu ulogu u smanjivanju nejednakosti. U periodu socijaldemokratskog kapitalizma usvajane su mere kao što je bio Zakon o obrazovnim beneficijama za veterane iz 1944. i Detroitski sporazum iz 1950. (kolektivni ugovor za radnike u auto-industriji koji su izdejstvovali sindikati) u Sjedinjenim Državama. Francuska i Nemačka su u tom periodu doživele najveći ekonomski bum. Rast je distribuiran prilično ravnomerno; stanovništvo je imalo koristi od bolje zdravstvene zaštite, stambene izgradnje i jeftinog obrazovanja; veliki broj porodica je tako dobio priliku da se popenje na dohodovnoj lestvici.

Sa globalizacijom i ulaskom u period liberalno-meritokratskog kapitalizma promenila se sama priroda rada, industrijska radnička klasa je desetkovana, a sindikati oslabljeni. Od kraja 20. veka udeo dohotka od kapitala u ukupnom dohotku je u porastu– to jest, sve veći deo BDP-a pripada profitima velikih korporacija i bogataša. Ta tendencija je najizraženija u Sjedinjenim Državama, a uočljiva je i u većini drugih zemalja, razvijenih i onih u razvoju. Rast udela dohotka od kapitala u ukupnom dohotku implicira da kapital i kapitalisti postaju važniji od rada i radnika, čime stiču više ekonomske i političke moći. To takođe znači da nejednakost raste, jer su ljudi koji veliki deo dohotka ostvaruju od kapitala obično već bogati.

Nezadovoljstvo na Zapadu

Sadašnji sistem je proizveo diversifikovanu elitu (u pogledu rodne i rasne zastupljenosti), ali takođe je produbio nejednakost, što se često prikriva velom priča o zaslugama. U poređenju sa prethodnicima iz zlatnog doba s kraja 19. veka, današnji bogataši zaista imaju više osnova da tvrde da je status koji su stekli rezultat rada i zasluga, ali istovremeno prikrivaju prednosti koje im sistem pruža i koristi koje su imali od smanjene ekonomske mobilnosti. U poslednjih 40 godina prisustvovali smo usponu više klase koja je praktično nezamenljiva i sve izolovanija od ostatka društva. U Sjedinjenim Državama 10 procenata najbogatijih drži u rukama 90 odsto finansijskih sredstava. Vladajuća klasa je visokoobrazovana, mnogi njeni pripadnici rade i njihov dohodak od rada je obično visok. Većinom veruju da su pošteno stekli svoju poziciju u društvu.

Takve elite obilno investiraju u sopstveno potomstvo i sticanje političke moći. Investiranjem u obrazovanje dece pripadnici najviših klasa omogućuju budućim generacijama da zadrže visok dohodak od rada i elitni status koji se tradicionalno povezuje sa znanjem i obrazovanjem. Kupovinom političkog uticaja – kroz ulaganja u izborne kampanje, ekspertske grupe, univerzitete i tako dalje – osiguravaju da im bude prepuštena odluka o pravilima nasleđivanja, da bi svoj finansijski kapital što lakše preneli na nove generacije. Ta dva elementa (obrazovanje i transfer kapitala) osiguravaju reprodukciju vladajuće klase.

Formiranje nedodirljive više klase ne bi bilo moguće da ta klasa ne poseduje političku moć. U prošlosti se to uglavnom odvijalo samo od sebe; politička klasa se regrutovala iz redova bogatih, pa je bilo prirodno da političari i bogataši imaju zajedničke interese. To više nije slučaj: političari danas dolaze iz raznih društvenih slojeva i zaleđa i mnogi od njih, gledano iz sociološke perspektive, imaju malo toga zajedničkog sa bogatima, ako uopšte nešto imaju. Predsednici Bill Clinton i Barack Obama u Sjedinjenim Državama i premijeri Margaret Thatcher i John Major u Britaniji štitili su interese najbogatijih iako su poticali iz skromnih porodica.

U modernoj demokratiji, novčanim prilozima za političke kampanje i finansiranjem ili direktnim posedovanjem ekspertskih grupa i medija bogataši kupuju ekonomske politike koje im odgovaraju: to su niži porezi za bogate, veće poreske olakšice za kompanije, deregulacija i tako dalje. Takve politike uvećavaju njihove izglede da ostanu na vrhu i ukazuju na direktnu povezanost viših udela dohotka od kapitala u neto dohotku zemlje i nastajanja više klase koja služi isključivo sebi. Čak i kad ne bi kooptirala političare, viša klasa bi imala veoma jaku političku poziciju, a ulaganjem u izborne kampanje i izgradnjom sopstvenih institucija civilnog društva ona postaje praktično nedodirljiva.

Dok se elite liberalno-meritokratskog kapitalizma ukopavaju na svojim pozicijama, u ostatku društva tinja nezadovoljstvo. Nezadovoljstvo procesima globalizacije na Zapadu uglavnom je uzrokovano sve dubljim jazom između malobrojne elite i masa koje od globalizacije nisu videle mnogo koristi i koje veruju, opravdano ili ne, da su globalna trgovina i imigracija glavni uzroci njihovih muka. Takva situacija podseća na „disartikulaciju“ društva u zemljama Trećeg sveta 70-ih godina 20. veka, koja je opisana na primerima Brazila, Nigerije i Turske. Buržoazija ovih zemalja uspešno se povezala sa globalnim ekonomskim sistemom, ali najveći deo zaleđa njihovih zemalja ostao je zanemaren. Bolest za koju se verovalo da pogađa samo zemlje u razvoju sada je pogodila globalni sever.

Kineski politički kapitalizam

U Aziji je mišljenje o globalizaciji sasvim drugačije: prema rezultatima anketa, 91 odsto stanovnika Vijetnama, na primer, veruje da je globalizacija pozitivna sila. Ima ironije u tome što je u zemljama kao što su Kina i Vijetnam upravo komunizam obavio pripremne radove za konačnu kapitalističku transformaciju. Kineska komunistička partija došla je na vlast 1949, posle izvedene nacionalne revolucije (protiv strane dominacije) i socijalne revolucije (protiv feudalizma), što je omogućilo da se eliminišu ideologije i običaji za koje se smatralo da usporavaju ekonomski razvoj i grade veštačke klasne podele. (Znatno manje radikalna borba za nezavisnost u Indiji, s duge strane, nije uspela da eliminiše kastinski sistem.) Istovremeno sprovođenje dve revolucije bilo je preduslov za stvaranje lokalne kapitalističke klase koja će pokrenuti ekonomiju. Komunističke revolucije u Kini i Vijetnamu obavile su praktično istu funkciju kao uspon buržoazije u Evropi u 19. veku.

U Kini je do transformacije kvazi-feudalizma u kapitalizam došlo relativno brzo, pod kontrolom veoma moćne države. U Evropi, gde je potiskivanje feudalnih struktura trajalo vekovima, država je imala znatno manje važnu ulogu u prelasku na kapitalizam. Ako to imamo u vidu, neće nas iznenaditi to što kapitalizam u Kini, Vijetnamu i drugim zemljama regiona poseduje autoritarnu crtu.

Za sistem političkog kapitalizma karakteristične su tri odlike. Prvo, državom upravlja tehnokratska birokratija koja legitimitet duguje ekonomskom rastu. Drugo, zakoni postoje, ali njihova primena je arbitrarna, uglavnom u korist elita koje mogu odabrati da zakon ne primene kada im to odgovara ili da ga primene punom snagom da bi kaznile oponente. Arbitrarnost u primeni zakona u ovim društvima dovodi nas do treće određujuće karakteristike: to je nužnost autonomije državne uprave. Da bi efikasno delovala, država ne može dozvoliti da bude sputana zakonskim ograničenjima. Tenzija između prvog i drugog načela – tehnokratske birokratije i labave primene zakona – proizvodi korupciju, ali u ovom slučaju to nije anomalija, već integralni deo postavke sistema političkog kapitalizma.

Posle kraja Hladnog rata, tako postavljen sistem omogućio je zavidan rast u navodno komunističkim zemljama u Aziji. U periodu od 27 godina koji je istekao 2017, prosečna stopa rasta u Kini iznosila je oko 8, a u Vijetnamu oko 6 odsto. U Sjedinjenim državama – 2 odsto.

Tamna strana astronomskog ekonomskog rasta u Kini je ogroman rast nejednakosti. Od 1985. do 2010. Đinijev koeficijent je skočio sa 0,30 na oko 0,50 – što je više nego u Sjedinjenim Državama i bliže vrednostima u Južnoj Americi. Nejednakost u Kini drastično je porasla, kako u selima tako i u gradovima, a rastuća nejednakost između sela i gradova ukupnu nejednakost u zemlji čini još većom. Rast nejednakosti uočljiv je duž svake linije razdvajanja – između bogatih i siromašnih provincija, između visoko i niskokvalifikovanih radnika, između muškaraca i žena, između privatnog i državnog sektora.

Zanimljivo je da se i u Kini beleži rast udela dohotka od kapitala u privatnom vlasništvu, koji je tamo, reklo bi se, jednako koncentrisan kao u razvijenim tržišnim ekonomijama Zapada. U Kini je već nastala nova kapitalistička elita. Koliko 1988, kvalifikovani i nekvalifikovani industrijski radnici, administrativni službenici i državni činovnici bili su zastupljeni unutar 5 procenata stanovništva sa najvećim dohotkom sa čak 80 odsto. Do 2013. njihov udeo se gotovo prepolovio i sada dominiraju vlasnici preduzeća (20 odsto) i stručni radnici (33 odsto).

Zanimljiva odlika nove kapitalističke klase u Kini je to što je praktično „izrasla iz zemlje“. Četiri petine njenih pripadnika potiču iz porodica zemljoradnika ili fizičkih radnika. Takva međugeneracijska mobilnost ne iznenađuje ako imamo u vidu da je stara kapitalistička klasa praktično zbrisana, prvo posle pobede komunista 1949, pa ponovo u Kulturnoj revoluciji 60-ih godina. Ali takva mobilnost ne može dugo trajati, jer će koncentracija vlasništva nad kapitalom, sve veći troškovi obrazovanja i značaj porodičnih veza vrlo brzo proizvesti situaciju sličnu onoj na Zapadu.

Ipak, u poređenju sa istom klasom na Zapadu, nova kapitalistička klasa u Kini više je klasa po sebi nego za sebe. Mnogi komplikovani oblici vlasništva u Kini – koji na lokalnom i nacionalnom nivou zamagljuju granice između javnog i privatnog – omogućuju političkoj eliti da kontroliše moć nove kapitalističke ekonomske elite.

Kina je milenijumima bila skup snažnih, prilično centralizovanih država koje su uspevale da spreče klasu bogatih trgovaca da stekne status nezavisnog centra moći. Francuski istraživač Jacques Gernet smatra da bogati trgovci iz vremena dinastije Song u 13. veku nisu uspeli da oforme samosvesnu klasu sa zajedničkim interesima, jer je država uvek nalazila način da ograniči njihovu moć. Trgovci su nastavljali da se bogate kao pojedinci (što čine i novi kapitalisti u današnjoj Kini), ali nikada nisu proizveli koherentnu klasu sa jasnim političkim i ekonomskim ciljevima ili interesima koje će zastupati i braniti. Ovaj scenario, primećuje Gernet, suštinski se razlikuje od situacije u italijanskim trgovačkim republikama i Nizozemlju u približno istom periodu u Evropi. Takav istorijski obrazac u kom kapitalisti mogu sticati bogatstvo, ali ne i političku moć, verovatno će opstati, kako u Kini tako i drugim zemljama političkog kapitalizma.

Sukob dva sistema

Dok Kina osvaja nove pozicije na međunarodnoj sceni, oblik kapitalizma koji praktikuje neizbežno ulazi u sukob sa zapadnim liberalno-meritokratskim kapitalizmom. Politički kapitalizam bi mogao istisnuti zapadni model iz mnogih zemalja sveta.

Jedna od prednosti liberalnog kapitalizma je demokratski politički sistem. Demokratija je poželjna po sebi, naravno, ali pored toga pruža i izvesnu instrumentalnu prednost. Pošto podrazumeva redovne konsultacije sa stanovništvom, demokratija je snažan korektiv za ekonomske i društvene trendove koji bi mogli biti štetni za opšte dobro. Čak i ako demokratski donete odluke ponekad imaju za rezultat politike koje umanjuju stopu ekonomskog rasta, povećavaju zagađenost ili smanjuju očekivani životni vek, demokratsko odlučivanje može za relativno kratko vreme korigovati takve trendove.

Politički kapitalizam, s druge strane, nudi efikasnije upravljanje ekonomijom i više stope rasta. Činjenica da je Kina ekonomski ubedljivo najuspešnija zemlja u poslednjih pola veka daje joj za pravo da legitimno nudi i izvozi svoj model ekonomskih i političkih institucija. Ona to najdirektnije čini kroz inicijativu Pojas i put, ambiciozni projekat povezivanja nekoliko kontinenata izgradnjom infrastrukture koju finansira Kina. Ova inicijativa predstavlja ideološki izazov načinu na koji je Zapad dosad pristupao pitanju ekonomskog razvoja širom sveta. Dok se Zapad fokusirao na izgradnju institucija, Kina ulaže u izgradnju opipljivih stvari. Kineska inicijativa će povezati zemlje koje su ušle u partnerstvo i uvesti ih u kinesku sferu uticaja. Peking planira da eventualne buduće sporove u vezi sa ovim investicijama rešava sud koji će ustanoviti Kina – što je veliki preokret za zemlju čiji su „vek poniženja“ u 19. veku obeležili i Amerikanci i Evropljani naseljeni u Kini koji su odbijali da se povinuju kineskim zakonima.

Mnoge zemlje prihvataju kinesku inicijativu. Kineske investicije će doneti puteve, luke, železnice i ostalu neophodnu infrastrukturu, i to bez uslovljavanja koja obično prate slične investicije sa Zapada. Kina nema interesa za lokalne politike zemalja učesnica; umesto toga, insistira na jednakom tretmanu svih zemalja. Za zvaničnike u mnogim manjim zemljama takav pristup je veoma privlačan. Kina takođe radi na osnivanju međunarodnih institucija, kao što je Azijska investiciona banka za infrastrukturu, idući tako stopama Sjedinjenih Država koje su posle Drugog svetskog rata inicirale osnivanje Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda.

Peking ima još jedan dobar razlog da bude aktivniji na međunarodnoj sceni. Ako Kina ne bude reklamirala svoje institucije dok Zapad nastavlja da širi vrednosti liberalnog kapitalizma unutar Kine, veliki delovi kineskog stanovništva bi mogli poželeti zapadne institucije. Protesti u Hong Kongu nisu se prelili u unutrašnjost Kine, ali jasno su ukazali na nezadovoljstvo arbitrarnim sprovođenjem zakona, nezadovoljstvo koje možda i nije ograničeno samo na bivšu britansku koloniju. Flagrantna cenzura interneta takođe izaziva nezadovoljstvo mladih i obrazovanih.

Prikazivanjem prednosti sopstvenog modela političkog kapitalizma u inostranstvu Kina može pokušati da umanji privlačnost zapadnog liberalnog modela za sopstvene građane. Njene aktivnosti na međunarodnoj sceni zapravo imaju za cilj da osiguraju opstanak u zemlji. Kakav god da bude aranžman sa državama koje prihvate model političkog kapitalizma, Kina će svakako imati sve više uticaja na međunarodne institucije koje su u prethodna dva veka gradile isključivo zapadne zemlje, da služe interesima Zapada.

Budućnost kapitalizma

John Rawls, veliki filozof modernog liberalizma, tvrdio je da dobro društvo uvek mora davati apsolutnu prednost osnovnim slobodama u odnosu na bogatstvo i dohodak. Ipak, iskustvo nas uči da su mnogi ljudi spremni da demokratska prava trampe za veći dohodak. To je najuočljivije na primeru organizacije kompanija, gde je proizvodnja organizovana na izrazito hijerarhijski način, a ne demokratski. Radnici ne glasaju o tome šta bi voleli da proizvode i kako bi to želeli da rade. Hijerarhija garantuje viši stepen produktivnosti i veće plate. „Tehnologija je granica demokratije“, rekao je francuski filozof Jaques Ellul pre više od pola veka. „Sve što tehnologija osvoji demokratija mora izgubiti. Inženjeri koji bi imali naklonost radnika verovatno ne bi imali pojma o tome kako mašine rade“. Ista analogija može se primeniti na društvo u celini: glasači se svojevoljno mogu odreći demokratskih prava, kao što su i činili, zbog većeg dohotka.

U današnjem komercijalizovanom i užurbanom svetu, građani retko imaju vremena, znanja i želje da se mešaju u svoje građanske dužnosti, osim ako su u pitanju stvari koje ih se direktno tiču. Ilustrativno je to što se u Sjedinjenim Državama, jednoj od najstarijih demokratija na svetu, izbor predsednika, koji u mnogim aspektima ima ovlašćenja kralja, ne smatra dovoljno značajnim događajem da motiviše bar polovinu biračkog tela da izađe i glasa. U tom pogledu, politički kapitalizam je superioran.

Problem je, međutim, u tome što politički kapitalizam, da bi odgovorio na izazove liberalizma, mora konstantno obezbeđivati visoke stope rasta. Dok su prednosti liberalnog kapitalizma prirodne, u tom smislu da su ugrađene u samu postavku sistema, prednosti političkog kapitalizma su instrumentalne: moraju se stalno iznova demonstrirati. Politički kapitalizam utakmicu započinje hendikepom, jer sopstvenu superiornost mora dokazivati empirijski. Takođe, suočava se sa još dva problema. U odnosu na liberalni kapitalizam, politički kapitalizam pokazuje izraženiju tendenciju generisanja loših politika i loših socijalnih ishoda koje je teško promeniti, jer nosioci vlasti nemaju nikakvog podsticaja za promenu kursa. Takođe, može proizvesti rašireno nezadovoljstvo zbog bujanja sistemske korupcije u odsustvu vladavine prava.

Politički kapitalizam bi kao prednosti morao da ponudi efikasnije upravljanje društvenim tokovima, više stope rasta i efikasniju administraciju (uključujući administraciju pravosuđa). Za razliku od liberalnog kapitalizma, koji može sebi dopustiti relaksiraniji odnos prema tekućim problemima, politički kapitalizam je prinuđen da neprestano pruža svoj maksimum. Ali sa stanovišta socijalnog darvinizma to bi mogla biti prednost: jer bi pod konstantnim pritiskom da podanicima uvek pruži više politički kapitalizam mogao usavršiti veštine upravljanja ekonomskom sferom dovoljno da uspe da svake godine isporuči više dobara i više usluga nego njegov liberalni konkurent. Nešto što je na prvi pogled ličilo na nedostatak moglo bi se pokazati kao prednost.

Ali, hoće li novi kineski kapitalisti večno pristajati na status quo u kom njihova formalna prava u bilo kom trenutku mogu biti ograničena ili opozvana i uvek se nalaze pod nadzorom države? Ili će, kad se umnože i ojačaju, pokušati da se organizuju, da utiču na državu i konačno je preuzmu, kao što se dogodilo u Sjedinjenim Državama i Evropi? Čini se da zapadni put koji je Marx skicirao prati gvozdenu logiku: ekonomska moć će uvek pokušavati da se emancipuje i zaštiti ili nametne svoje interese. Ali dve hiljade godina duga istorija neravnopravnog partnerstva između kineske države i kineskih bogataša mogla bi onemogućiti takav razvoj događaja u Kini.

Ključno pitanje je hoće li kineski kapitalisti uspeti da stave državnu upravu pod kontrolu i da li će u pokušajima da to postignu posegnuti za predstavničkom demokratijom. U Sjedinjenim Državama i Evropi kapitalisti su taj lek koristili veoma oprezno, u homeopatskim dozama dok se franšiza polako širila, i uskraćivali ga kad god bi se na vidiku pojavila pretnja za klasu posednika (kao u Velikoj Britaniji posle Francuske revolucije, kada je pravo glasa dodatno ograničeno). Kineska demokratija, ako je bude, verovatno će ličiti na demokratiju u ostatku današnjeg sveta, u tom smislu da će svaki stanovnik dobiti pravo glasa. Ipak, imajući u vidu istorijsko nasleđe, nesiguran položaj i relativnu malobrojnost kineske posedničke klase, pravo pitanje je da li je vladavina srednje klase u Kini uopšte održiva. Već je doživela propast u Republici Kini (1912-1949); a njen povratak stotinu godina kasnije bio bi moguć samo uz velike teškoće.

Konvergencija plutokratija?

Kakva bi mogla biti budućnost zapadnih kapitalističkih društava? Odgovor zavisi od toga da li će liberalno-meritokratski kapitalizam uspeti da pređe u napredniju fazu koju možemo opisati kao „narodni kapitalizam“, u kojoj bi dohodak oba faktora proizvodnje, kapitala i rada, bio ravnomernije raspoređen. To bi podrazumevalo osmišljeno širenje vlasništva nad kapitalom izvan sadašnje populacije 10 procenata najbogatijih i osiguravanje pristupa vrhunskim školama i najbolje plaćenim poslovima nezavisno od porodičnog porekla.

Da bi se ostvario viši stepen jednakosti, zemlje bi morale razvijati poreske podsticaje koji će srednju klasu ohrabriti da zadrži u rukama više finansijskih sredstava, uvesti više poreze na nasledstvo za najbogatije, poboljšati besplatno javno školstvo i ustanoviti finansiranje izbornih kampanja iz javnog budžeta. Kumulativni efekat takvih mera bila bi difuznija raspodela vlasništva nad kapitalom i obrazovanja. Narodni kapitalizam bi bio sličan socijaldemokratskom kapitalizmu po brizi za jednakost, ali bi težio drugačijoj vrsti jednakosti; umesto fokusiranja na redistribuciju dohotka, ovaj model bi težio jednakosti u posedovanju, kako finansijskih sredstava tako i radnih veština. Za razliku od socijaldemokratskog kapitalizma, novi kapitalizam bi zahtevao relativno skromne redistributivne zahvate (kartice za hranu, socijalni stanovi) jer bi inicijalni stepen jednakosti već bio relativno visok.

Ukoliko ne reši probleme rastuće nejednakosti, liberalno-meritokratski sistem rizikuje drugačiji pravac razvoja – ne kretanje ka socijalizmu, već konvergenciju sa političkim kapitalizmom. Ekonomske elite na Zapadu biće sve izolovanije i sticaće sve veću nekontrolisanu moć nad deklarativno demokratskim društvima, dok se ne pretvore u nešto slično političkoj eliti kakva danas upravlja Kinom. Što se ekonomska i politička moć na Zapadu budu više stapale i postajale jedno, to će liberalni kapitalizam biti bliži plutokratiji, uz preuzimanje određenih elemenata iz političkog kapitalizma. U političkom kapitalizmu politika je sredstvo obezbeđivanja ekonomskog rasta; u plutokratskom – bivšem liberalno-meritokratskom – kapitalizmu, politika je potčinjena ekonomskoj moći. Krajnje odredište oba sistema je isto: zbijanje redova privilegovane manjine i beskonačna reprodukcija postojećih elita u budućnost.

Foreign Affairs, januar/februar 2020.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 17.01.2020.

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU