Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

„Tri od četiri lica se znaju. Traži se četvrto lice. I sva tri lica su lica sa mitinga Saveza za Srbiju“, saopštio je predstavnicima medija Aleksandar Vučić u vezi sa nedavnim „slučajem“ spaljivanja knjige jednog od njegovih „favorita“, već famoznog Gorana Vesića, beogradskog vice-gradonačelnika.

Na pitanje novinarke da li je to utvrdila policija, odgovorio je: „Ne znam ko je utvrdio. Videćemo da li će državni organi utvrditi da postoje elementi krivičnog dela ili ne, ali će neko svakako izaći sa imenima ljudi koji su to uradili“.

Ovakva „komunikacija“ šefa države sa medijima neminovno otvara niz pitanja.

Kako predsednik ne zna ko sprovodi istragu? Povodom kog krivičnog dela? Ko je stvarno sprovodi? Policija i tužilaštvo, BIA, neki drugi državni organ? Ko i u koju svrhu ima i vodi evidenciju „lica sa opozicionih mitinga“, što su bar po zakonu posebno osetljivi podaci o ličnosti? Ko će, zbog čega i po kom pravnom osnovu „svakako“ izaći sa imenima tih ljudi?

Ozbiljna pitanja čiji značaj je potenciran „neozbiljnošću“ povoda zbog kojih se otvaraju.

Ne moramo da čekamo da bismo „videli da li postoje elementi krivičnog dela“. Ne postoje. A čak i pod minimalnom pretpostavkom da postoje, „svakako“ ne opravdavaju opisane aktivnosti za sada „nepoznatih“ državnih organa.

Indikativna je pažnja koju je vlast posvetila „slučaju“ spaljivanja Vesićeve knjige. I, hoćeš nećeš, povlači za sobom jednu bizarnu koincidenciju. Pre godinu dana, u medijima i na društvenim mrežama pojavila se vest sa snimkom spaljivanja knjige jedne „zvezde“ po formatu slične vice-gradonačelniku. Spaljena je knjiga Kije Kockar, fabulozne ličnosti iz rijaliti šoa, doduše za razliku od Vesića iz TV a ne političkog rijalitija. Tada su izostale i ocene „šefa države“ o „sramnoj slici poslatoj iz Beograda“ i naravno bilo kakve istražne aktivnosti.

Spaljivanje knjiga generalno jeste ružna stvar. I može i treba da ima razne konsekvence, etičke, moralne, estetske, političke, pa i pravne prirode. Ali u konsekvence „svakako“ ne spada i robustan angažman državnih organa kao u slučaju o kom govorimo.

Prosto taj angažman nije, tačnije ne sme biti, stvar „političke volje“ nego isključivo zakona. A tu je stvar prilično jednostavna.

Krivični zakonik u čl. 212. kaže:

Ko uništi, ošteti ili učini neupotrebljivom tuđu stvar kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom.

I još:

Ako je oštećena stvar u privatnoj imovini gonjenje se preduzima po privatnoj tužbi.

Dakle, po zakonu, ono što Vesić, kao i svaki drugi građanin (i to samo pod pretpostavkom da je knjiga koja je spaljena od njega i ukradena) ima na raspolaganju je – privatna tužba. A svakako ne i „privatna država“. Oni koji u rukama čvrsto drže poluge ove naše to „ne znaju“?

Peščanik.net, 22.10.2019.

Srodni linkovi:

Ljubodrag Stojadinović – Lomača, mine i smeće

Nadežda Milenković – Bežačka zona