Tabla: Republika Srbija, Javni izvršitelj
Foto: Peščanik

Proces kandidovanja izbornih listi je sa razlogom kontroverzan već duže vreme. Tokom prethodnih parlamentarnih izbora 2016. godine, Republička izborna komisija je proverom ustanovila preko 15.000 falsifikovanih potpisa podrške za čak 7 izbornih listi, overenih lažnim pečatima sudova. Sledeće godine overa potpisa prešla je u nadležnost javnih beležnika, pa se već od izbora za predsednika republike 2017. ponavljaju pritužbe na njihovu neravnomernu dostupnost. Ove godine, međutim, u kontekstu bojkota i pokušaja vlasti da podstakne veće učešće na izborima, dileme oko sakupljanja potpisa podrške dobijaju novi život.

Zbog ekspresno sniženog izbornog praga, veći broj političkih aktera, sa upitnom političkom podrškom, odlučio je da učestvuje na izborima, za šta je potrebno sakupiti 10.000 overenih potpisa podrške. Već na početku procesa kandidovanja listi povela se debata zbog navodno velikog broja potpisa koje je Ujedinjena demokratska opozicija sakupila u opštini Lebane. Nakon proglašenja vanrednog stanja, Republička izborna komisija donela je rešenje o prekidu svih izbornih radnji, a kada su one nastavljene 11. maja, overa potpisa podrške vršila se po izmenjenom zakonu, tako što se nadležnost proširila sa javnih beležnika na lokalne samouprave. Nastavile su se optužbe da su liste sakupljale potpise na nedozvoljen način, naročito tokom juna, posle rasprave Saše Radulovića i Sergeja Trifunovića u Utisku nedelje. Ovom temom je narednih meseci nastavio da se bavi politikolog Boban Stojanović, koji je u tekstovima detaljno analizirao podatke dobijene od Republičke izborne komisije (prvi deo, drugi deo) i obraćao se domaćim i stranim institucijama u vezi sa sumnjama da je proces kandidovanja listi bio neregularan.

Šta možemo pouzdano da znamo o ovom procesu? Kako su liste dolazile do potpisa podrške? Da li su im stranke na vlasti pomagale tako što su obezbeđivale birače, da li su potpisi kupovani, falsifikovani, overavani bez prisustva birača? Iako su ovo važna pitanja, odgovori su uglavnom anegdotalni. Sakupljanje i overa potpisa nisu sistematično posmatrani kako bi se utvrdile nepravilnosti. Umesto toga, u javnosti se kao jedan od glavnih argumenata navodi nesrazmera između broja sakupljenih potpisa i glasova birača koje su liste dobile po opštinama. Međutim, zbog načina na koji se vrši overa potpisa, ovo poređenje nije nužno dobar način da se pristupi problemu i može da navede na pogrešne zaključke. Ostaviću zato na trenutak pitanje overe u opštinskim i gradskim upravama sa strane i zapitati kako notari vrše overu potpisa tokom izbornog procesa?

Notarska posla

Javnobeležničke kancelarije su od 2017. nadležne za overu potpisa i postoji nekoliko važnih odredbi koji uređuju ovu oblast. Overa potpisa, rukopisa i prepisa je u isključivoj nadležnosti javnih beležnika, a taj posao mogu raditi i javnobeležnički pripravnici (član 1. Zakona o overavanju potpisa). Za overavanje potpisa je nadležan javni beležnik bez obzira gde se nalazi prebivalište, odnosno boravište lica koje zahteva overavanje (član 2, „mesna nadležnost“). Dalje, Zakon uvodi i „princip teritorijalnosti“ po kome javni beležnici overavaju potpise u javnobeležničkoj kancelariji ili izvan nje, ali samo u granicama službenog sedišta, osim ako zakonom nije drugačije određeno (član 3), dok član 4. dodatno razjašnjava da overa potpisa van kancelarije ili sedišta nije razlog za nepunovažnost overe.

Dakle, overu potpisa vrši veći broj zaposlenih u javnobeležničkim kancelarijama – od oko 1.200 zaposlenih u 198 kancelarija, nešto ispod jedne polovine je ove godine učestvovalo u overi potpisa za izbore. Oni overu mogu da vrše u sedištu van kancelarija, tamo gde postoje osnovni uslovi za nesmetan rad, i overavaju potpise bez obzira gde je prebivalište lica koje zahteva overu. Ali „nijedno pravilo nije bez izuzetka“ – javnobeležnička komora može da dozvoli javnom beležniku da obavlja poslove i van sedišta. Ukoliko stranka obrazloženo traži overu potpisa izvan sedišta, to se ostvaruje nakon zahteva javnobeležničke kancelarije, i dozvole komore, koja se dostavlja neposredno, poštom, mejlom, faksom i na druge načine (član 20. Zakona o javnom beležništvu, član 16. Javnobeležničkog poslovnika).

Stoga, ne samo da javni beležnici overavaju potpise građana bez obzira gde se nalazi njihovo prebivalište, već to mogu da rade i van sedišta, uz dozvolu Komore. To znači da potpisi podrške listama koji su overeni od strane beležnika sa sedištem u nekoj opštini, niti su morali da dođu od birača sa prebivalištem u toj opštini, niti je overa morala fizički da se odvija na teritoriji opštine. Da bih ilustrovao šta ovo znači u praksi, daću konkretan primer.

Surčinski paradoks

Grupa građana Ne davimo Beograd učestvovala je 2018. godine na izborima za odbornike skupštine grada Beograda. Po Zakonu o lokalnim izborima, za listu od 80 kandidata za odbornike, trebalo je sakupiti 2.400 potpisa podrške (30 po kandidatu). Sakupljanje i overa potpisa se obavljala na 5 lokacija u gradu, i za 7 dana je sakupljeno 2.700 overenih potpisa.

Potpise podrške je overavalo ukupno 12 javnih beležnika, a najviše, 667 odnosno skoro četvrtina potpisa, overeno je u kancelariji Suzane Džabiri. Ovo je za kontekst rasprave o sakupljanju potpisa važan podatak jer je sedište kancelarije Suzane Džabiri opština Surčin, dok je na izborima na kojima je lista Ne davimo Beograd po zvaničnim rezultatima dobila 28.017 glasova, samo 141 glas dobijen u opštini Surčin.

Šta bi moglo da se zaključi ukoliko bi se poredili ovi brojevi, bez poznavanja načina rada javnih beležnika? Kako je moguće da je kancelarija u Surčinu overila 667 potpisa podrške, a u toj opštini je samo 141 građana glasalo za listu? U stvarnosti, niti su javni beležnici overavali potpise u opštini Surčin, niti su birači koji su davali potpise podrške bili iz Surčina. Šta se zapravo dešavalo?

Potpisi podrške su sakupljani u opštinama Stari Grad, Vračar, Čukarica, i Novi Beograd (dve lokacije). Da bi se u periodu izborne kampanje došlo do javnih beležnika potrebno je kontaktirati skoro svaku kancelariju u obližnjim opštinama, jer je potražnja velika, i koordinisati sa kancelarijama mesto i vreme gde bi beležnici mogli da budu prisutni, a gde bi birači mogli da dođu u većem broju. Što je veća potražnja za beležnicima, to se proširuje i opseg potrage, pa je tako došlo do toga da je kancelarija iz Surčina bila slobodna i mogla je da overava potpise na mestima gde je lista mogla da obezbedi prostor, u centralnim gradskim opštinama.

Na osnovu zahteva učesnika na izborima da se overa potpisa vrši izvan sedišta javnog beležnika, Javnobeležnička komora to gotovo automatski omogućuje. Kancelarija iz Surčina je 4 dana, u smenama, sa više ljudi, overavala potpise u opštinama Stari grad i Vračar. Tako, iako je sedište kancelarije u Surčinu, niti su potpisi fizički sakupljani u Surčinu, niti postoji bilo kakva veza sa brojem birača iz Surčina koji su dali potpis podrške. U stvarnosti, od 2.700 birača koji su podržali listu, samo dvoje je imalo prebivalište u Surčinu. To je, mora se priznati, velika razlika u odnosu na 667 potpisa, što bi moglo da se zaključi bez udubljivanja u procedure sakupljanja i overe potpisa. Povrh svega, ne treba zaboraviti i da veza između potpisa podrške i glasanja za listu nije toliko jaka kao što se misli. Mnogi birači daju potpis podrške bez namere da listi daju glas, neki smatraju da je čin potpisa dovoljna podrška, a na izbore ne izađu, a neki glasaju za drugu listu. No, vratimo se problemu overe, jer su ove godine zbog promene zakona stvari bile nešto komplikovanije.

Štampač podrške

Poređenje broja overenih potpisa podrške i glasova na izborima ne pomaže da razotkrijemo izborne nepravilnosti, ali ih i ne isključuje. Izvesno je da se ove godine, pre svega zbog promene zakona i premeštanja nadležnosti u opštinske uprave, povećao rizik od zloupotreba. Na koji način su overavani potpisi u opštinama? Prelazne odredbe Zakona o overavanju potpisa (član 49) iz 2014. kažu da sudovi i opštine koji zadržavaju ovu nadležnost poslove obavljaju primenom odredaba Zakona o overavanju potpisa i Zakona o javnom beležništvu. Da li to znači da su i opštinski overitelji radili na isti način kao i notari, i da li su mogli da overavaju van teritorije opštine?

Nije sasvim jasno kako su u praksi postupali opštinski overitelji. Zakon je promenjen naprasno i vrlo je moguće da su lokalne samouprave različito tumačile nova-stara ovlašćenja. Treba imati u vidu da javni beležnici imaju manji politički interes da izlaze u susret određenim listama, kao i centralizovanu kontrolu Komore koja evidentira da se potpisi sakupljaju van sedišta, dok gradske i opštinske uprave odgovaraju samo politički izabranoj lokalnoj vlasti. Ipak, više od nekonzistentnosti i netransparentnosti opštinskih uprava zabrinjava nedostatak otvorenosti učesnika u izbornoj kampanji, koji su davali kontradiktorne izjave o načinu sakupljanja potpisa i propustili brojne prilike da podele informacije o overi potpisa i uvere javnost da je ona bila validna. Sve ovo zaista sa razlogom navodi na sumnje o mogućim zloupotrebama.

Ali, ovde dolazimo do verovatno glavnog problema, koji se tiče ne samo zaključivanja o nezakonitostima, već o njihovim pravnim i političkim posledicama. Recimo da se ovaj slučaj rasvetli, i utvrdi se da overa nekih potpisa zaista nije izvršena u skladu sa zakonom, ili se pojave birači koji tvrde da nisu potpisom podržali određenu listu. Šta bi se onda desilo? Ne moramo da gledamo daleko u prošlost da bismo dobili odgovor.

Na izborima 2016, službenici Republičke izborne komisije su pregledom dokumentacije podnete poslednjeg dana pred istek roka, uočili istovetan obrazac sudskih pečata na oko 15.000 overenih potpisa. Veštačenjem je utvrđeno da su pečati odštampani laserskim štampačem na potpisima podrške za sedam listi: Šesti oktobar za sve nas, VMDK Mađarski pokret – Za promene, To smo mi – Prirodni pokret – Vladimir Zaharijev, Tolerancija, Romska stranka – Bunjevci građani Srbije, Jedinstvena ruska stranka i Republikanska stranka – Nikola Sandulović.

Šta je bio ishod ovih falsifikata 2016. godine? Prvih 6 listi, čiji su falsifikati otkriveni na vreme, odbijeno je ili povučeno (pregled se nalazi u izveštaju posmatračke misije Crte). Međutim, lista Republikanske stranke je već bila proglašena i zakonski rok za prigovore je bio istekao. Republička izborna komisija je tako proglasila zbirnu izbornu listu na kojoj se nalazila i jedna lista za koju je utvrđeno da je deo potpisa podrške bio falsifikovan.

Žalba birača Upravnom sudu na ovu odluku RIK je odbijena (predmet 18 Už. 217/16). Upravni sud je ocenio da je RIK ispravno postupila kada se pozvala na stav, zauzet na 58. Sednici svih sudija održanoj 29.2.2016. da se u izbornom postupku ne primenjuju odredbe Zakona o opštem upravnom postupku kojim su propisana vanredna pravna sredstva, a poništavanje već proglašene izborne liste, nakon isteka zakonskog roka za prigovore, bi bilo takvo sredstvo. Ovaj slučaj navodim jer pokazuje da u našem sistemu ne postoji osnov kojim bi se retroaktivno poništavale pravosnažne odluke izborne administracije, što se odnosi na period trajanja izbornih radnji, da i ne govorimo o periodu nakon utvrđivanja konačnih rezultata izbora.

Budućnost falsifikata

Nezakonito overeni potpisi podrške ne mogu da vrate točak vremena unazad i dovedu u pitanje legalnost izbornih rezultata. Ali, nešto bi svakako moglo da se uradi. Jedan način retroaktivnog postupanja moglo bi da bude kažnjavanje lica i organizacija koji su učestvovali u falsifikovanju potpisa podrške. Poslednje informacije koje se mogu naći o slučaju štampanih potpisa iz 2016. su medijski navodi o podignutim optužnicama protiv 7 odgovornih lica; međutim, ne mogu se pronaći podaci o pravosnažnim presudama. Sa druge strane, ni izveštaj RIK, policijsko veštačenje, pa ni optužnica zbog falsifikata nisu sprečili Republikansku stranku da učestvuje na izborima 2017. i 2018. Na ovaj način, izostankom sankcije učesnika izbornih prevara, doprinosi se kulturi nekažnjivosti, i svaki sledeći put možemo očekivati da nekome padne na pamet da može da ostvari izbornu prednost na nezakonit način – i izvuče se.

Ukoliko zaista želimo da sprečimo ovakvo ponašanje, moraće da se radi na prevenciji. Proces sakupljanja i overe potpisa bi trebalo da postane transparentniji i trebalo bi tražiti promene u ovom pravcu. Jedna od stvari koje bi mogle da budu korisne je da birači mogu pravovremeno da provere da li su potpisom podržali neku listu. U Crnoj Gori, koja je u prethodnim izbornim ciklusima imala slične probleme sa falsifikovanim potpisima, ovo je omogućeno preko sajta njihove Državne izborne komisije, što u Srbiji nije bio slučaj. Takođe, trebalo bi da postoji mogućnost uvida u lokacije koje liste odrede za sakupljanje potpisa podrške. Podaci koje je RIK podelio na osnovu Stojanovićevog zahteva za pristup informacijama od javnog značaja trebalo bi da budu dostupni odmah po proglašenju liste. Ali ništa od ovoga nije dovoljno, i ovde je ključ u izbornim rokovima i brzini i efikasnosti nadležnih institucija. Iako nemam velika očekivanja da će se ovaj deo izbornog procesa značajno unaprediti do sledećih izbora, to je ipak prostor u kome ima smisla formulisati jasne zahteve i vršiti pritisak.

Ove godine promene izbornih zakona služile su da olakšaju i podstaknu učešće aktera na izborima, i time su ispunjavale političke ciljeve vladajuće stranke. Iznenadno proširenje nadležnosti na opštinske uprave, koje su pod snažnim političkim uticajem, učinilo je proces overe potpisa manje, a ne više transparentnim, pogoršalo izborne uslove i sa razlogom pobudilo sumnje. Stoga treba pozdraviti svaku inicijativu da se izborni proces učini transparentnijim, a zloupotrebe istraže i kazne. Ali i ovaj slučaj nam govori koliko nam je potrebno validno zaključivanje o izbornim nepravilnostima, koje se ne zasniva samo na sumnjama, već na sistematski sakupljanim dokazima.

Neke izborne nepravilnosti možda mogu da se uoče i spreče na vreme, neke je gotovo nemoguće ukloniti, ali retroaktivno poređenje broja potpisa overenih kod pojedinih javnih beležnika i broja glasova koje su liste dobile u njihovim sedištima ne govori nam mnogo o regularnosti procesa, a i da govori nešto, to ne može da ospori ceo proces, kao što se često navodi. Umesto toga, bilo bi dobro fokusirati energiju na to da se izborna administracija primora da ovakve nepravilnosti predupredi i da pravovremeno reaguje, a za to je potrebno da se politički akteri okrenu narednom periodu i izbornim procedurama. Ukoliko žele da rade u interesu zaštite izbornog prava od zloupotreba, to mi deluje kao očigledan način.

Peščanik.net, 19.09.2020.

BOJKOT IZBORA 2020.