Potpuno je legitimno pitanje šta je potrebno da se radnici u Srbiji organizuju pa da za Prvi maj, kao u mnogim zemljama Evrope i širom sveta, iskažu nezadovoljstvo svojim položajem. Prava radnika nikada nisu bila na nižem nivou, i vlasti svake godine uspevaju da pomere dno u „trci do dna“ još jedan stepenik niže. Radnik je nekada davno bio čovek. Zatim je postao roba, u skladu sa neoliberalnim shvatanjem sveta rada. Sada je čini se više rob nego roba. Pa ipak, reakcija radnika nepogrešivo izostaje svake godine, makar na taj jedan dan kada se od njega očekuje da uzvikne koliko voli (i želi) slobodu i dostojanstvo. Nema nikakve sumnje da će tako biti i ove godine, bez većeg protesta, kao da smo u najmanju ruku socijalno odgovorno, razvijeno društvo u kojem svi žive u sreći i harmoniji i nema socijalnih razlika, niti radne eksploatacije neviđenih razmera. Šta nam to nedostaje, da pokrene radnike da pokažu svoju buntovnu stranu i da jasno kažu da vide da Srbija nema ništa od prethodno opisanog socijalnog mira?
Prvi problem je taj što se radnici ne mogu osloniti na neki čvrst autoritet koji bi ih u borbi vodio i organizovao. Konkurentna ideologija dominantnom narativu „radite što više, radite do smrti, radite da učinite bogate još bogatijim jer drugačije ne može“ postoji, ali ne dopire do širokog kruga ljudi. Pozicija je jednoglasna, većina medija zarobljena u fanatičnom ponavljanju laži koje političari na vlasti smisle. Opozicija je uglavnom letargična i retko koja opoziciona partija ima jasnu viziju onoga što se može postaviti kao alternativa trenutnim politikama rada, zapošljavanja, socijalne podrške, oporezivanja, investiranja, redistribucije javnih sredstava… Ako nešto od tih glasova i dopre do šire javnosti, brzo se izgubi u nacionalističkom narativu, izmišljanju unutrašnjih ili spoljnih kriza, neprijatelja, raznih bauka koje vlast začas smisli, a koji bi trebalo da prosečnom radniku pomere fokus sa činjenice da se nalazi u užasnom socijalnom položaju. Populizam je takođe na vrhuncu i gomila „dostignuća“ kojih bi se pametan stideo ovde se servira kao ogroman uspeh. Sindikati nemaju jasnu alternativu vodećim politikama, ne deluju proaktivno, generalno su opterećeni politizacijom svojeg članstva (koje se okreće političkim partijama na vlasti kao novim centrima moći pri rešavanju pitanja koja ih muče), dok se sami plaše da se pojave na političkoj sceni i jasno priklone nekoj iskreno levoj opciji, ili da sami formiraju jednu.
Drugi problem su izneverena očekivanja sa jedne strane, i nedostatak svesti o snazi iskazivanja bunta sa druge strane. Stariji radnici se, verovatno sa malo pozitivnih emocija, sećaju raznih protesta počev od kraja 1980-ih, preko praktično celih 1990-ih, pa sve do onih krajem 2000. godine. Bukvalno svaki političar bez izuzetka je tokom tog perioda izneverio obećanja data radnicima kako bi ih privoleo da svoju energiju jednokratno usmere ka podršci određenoj političkoj opciji. Oni su svedoci prelaska iz jednopartijskog sistema samoupravnog socijalizma u jednopartijski sistem divljačkog liberalizma. Možda bi se neki od njih sada rado vratili na socijalizam koji im je smetao pre 30-35 godina, ali kapitalizam na vlasti pokazuje svoje najružnije lice i tu je da ostane sve dok se ne pojavi pouzdana politička opcija koja će moći da ponovo zadobije njihovo poverenje. Mlađi radnici, sa druge strane, nikada nisu ni upoznali osećaj kada desetine (a ponekad i stotine) hiljada ljudi šeta ulicama Beograda i drugih gradova Srbije, ujedinjeni oko jedne misli – da sebi i svojoj porodici obezbede dostojanstveniji život. Oni su ušli u svet rada nakon što je neoliberalizam već pustio korenje. Svako ko ima radni vek od 15-20 godina unazad, nikada nije upoznao snagu kolektiviteta (kao i uvek, čast izuzecima). Neoliberalizam nas uči da je pojedinac najvažniji, a radni kolektiv nebitan (osim kada sinhrono radi na tome da uveća imovinu poslodavca). Individualne želje neoliberalizam kanališe kroz (navodnu) individualnu slobodu pojedinca koji na taj način osvaja svet rada. Naivna varka, jer se pojedinac poništenjem osećaja pripadanja kolektivu i negovanja principa solidarnosti, zapravo svodi na golu jedinku koja je prepuštena na milost i nemilost poslodavcu (država ga svakako neće zaštititi), a slobode koje su mu nominalno date niti može da koristi, niti da sačuva. I u takvoj atmosferi je logično da ni mladi nisu svesni toga šta može da ponudi organizovanje i iskazivanje kolektivnog bunta – nema ko da ih nauči.
Treći faktor je svakako činjenica da je vladajući narativ predstavljen dogmatski i da se toliko često i autoritativno ponavlja, da radnici uglavnom smatraju da je to jedina i potpuna istina o njihovom položaju u društvu, procesu rada, mogućnostima koje im rad koji ostvaruju nudi. „Da ne bude gore“ je mantra kojom se radnici plaše kao mala deca pred spavanje baucima ispod kreveta. Budite dobri, da ne bude gore. Druga neistina koja se podjednako plasira je da nam je bolje, da napredujemo i da smo samo na par koraka od nivoa standarda koji postoji u razvijenim zemljama. To je svakako daleko od istine, budući da se pretvaramo (zapravo, već smo pretvoreni) u zemlju jeftine manuelne radne snage, koju su napustili mnogi koji nešto vrede a koja će sada biti zamenjena radnicima iz onih zemalja kojima Srbija (nažalost) još uvek deluje kao „Zapad“ – dakle onima koji dolaze iz najsiromašnijih delova sveta.
Ljudi dakle odlaze, i to je još jedan važan faktor. Ostaju samo oni koji nemaju dovoljno hrabrosti, nemaju gde da odu, ili jednostavno misle da će ovde biti bolje (ili da tamo gde bi otišli život ne bi bio značajno kvalitetniji). Izgubili smo ogroman broj radnika u prethodnoj deceniji (i pre toga, ali naročito od 2014. kada se emigracija radnika ubrzava). Nismo pri tome izgubili samo radnike, nego su otišli ljudi koji misle drugačije od vlasti, koji očigledno ne nasedaju na jeftine trikove kako bolje ne može i kako nam je ovde super. Izvezli smo u toj deceniji ogroman buntovni potencijal, sve one koji su odvagali da je bolje da provedu radni vek u nekoj zemlji Evropske unije ili širom sveta, nego da svoje najbolje godine potroše na asfaltu nekog grada u Srbiji boreći se protiv (još jedne u nizu) loše vlasti. Ne kažem da su oni koji su ostali pitomiji. Ostali su zato što ne mogu sebe da zamisle u nekoj drugoj zemlji, ne žele ili ne mogu da odu, i onda prihvataju ono što im se nudi, svesni ili nesvesni da je to samo delić onoga što im pripada. „Da ne bude gore“.
Ljudi zaboravljaju, a mnogi od njih ni ne mogu da pamte jer se nisu ni rodili u to vreme, kako je radno pravo izgledalo pre nekoliko desetina godina. Kada se danas tim radnicima priča o nekim pravima koja su nekada radnici na njihovom mestu mogli da uživaju, oni ne veruju. Još su više šokirani kada saznaju da ljudi u zemljama u okruženju (da ne pominjemo zapadne i severne države Evrope) i dalje uživaju ta prava, koja su se negde „zagubila“ kod našeg zakonodavca. Kada im se pokaže sa koliko pažnje je uređen rad u nekoj zemlji, sa koliko dostojanstva radnik može da se nazove radnikom, i sa koliko besa može da odbrani ono što mu pripada kada poslodavac ili država reše da to umanje ili oduzmu, reakcija je uglavnom defetistička – kod nas to nikada ne bi prošlo. Naučeni smo da ne možemo. Naučeni smo da za nas „nema“ čak i kada vrlo lako može da „ima“. Znak da radnici u Srbiji ipak slušaju kako se postupa prema radniku u raznim državama sveta, jeste taj da svake godine desetine hiljada njih reši da lično provere te priče – i tako odu, da se ne vrate.
Vlast licemerno kaže da bolje ne može i da niko ne ume da postavi alternativu politikama koje oni sprovode. Pa ipak, kada se alternativa artikuliše i stavi na papir, kao što je bio slučaj sa alternativnim modelom Zakona o radu, jedino što se desi je aktivno ignorisanje takvih poduhvata. Ljudi na vlati znaju da može drugačije, da može bolje. Svaka čast onima koji ne znaju, žive u svetu u kojem iskreno podržavaju propast države misleći da je to jedini put kojim se može ići, pa verovatno sve što rade čine mirne savesti, ali mi se iz iskustva čini da je takvih malo a mnogo više onih kojima savest ne smeta jer je nemaju. I dok se svi oni zajedno uporno drže politika koje uništavaju radnike (u bukvalnom smislu, fizički ih uništavaju i ubijaju – pogledajte koliko imamo poginulih radnika poslednjih godina i uporedite to sa prosekom razvijenih zemalja), postavlja se pitanje koliko će vremena proći dok radnici ne shvate da može drugačije, bolje, da su radili ceo radni vek samo da bi proizveli višak vrednosti koji se u ogromnom procentu slio u tuđe džepove, iako je veliki deo morao da završi i u njihovim. Kada se danas pogleda koliko su radnici neorganizovana, umrtvljena grupa, vođena raznim (veštačkim) podelama koje ih sprečavaju da sagledaju jedino što im je zaista važno u životu, čini se da je taj trenutak daleko i da ljudi na vlasti mogu mirno da spavaju, dok nam svima rade o glavi.
Peščanik.net, 01.05.2023.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
