ulica noću, farovi kola

Foto: Predrag Trokicić

Za mnoge koji možda nisu dovoljno pomno razabrali suštinu stvari, puč je uglavnom krvava i surova, ali romantična institucija. Tako se sa vlasti ruši omražena garnitura i dovodi nova, možda još gora. Puč naravno nije revolucija, jer njegovi pokretači dolaze iz okrilja vlasti i najčešće ne menjaju sistem – ako bilo šta uspeju da promene – nego garnituru koja će se bar za kratko dokopati nekontrolisane moći.

U svojoj istoriji Srbija je preživela najmanje dva puča. Prvi put su sa dvorske terase letele kraljevske glave za smenu dinastija, a oficiri su u svom neobjašnjivom gnevu pored monarha iskasapili i kraljicu. Reklo bi se da u vojnim udarima nema džentlmena, osim ako pobunjenici koji su do tog časa služili monarha ili tiranina ne uspeju da ga stignu, ili on na vreme utekne ispred sablje u ranije pripremljeni azil.

Zapamćen je i martovski puč „Bolje rat nego pakt“. I bio je rat koji sigurno ne bi bio izbegnut ni sa paktom, a pučisti su nestali ili zaboravljeni u svom prkosnom delu posle koga je nastalo razaranje.

Nije sigurno da je puč kao nasilni model promene vlasti zauvek arhiviran u demokratskoj Srbiji. Da li je Srbija uopšte demokratska zemlja, ako je taj zlokobni podsetnik na nepodnošljive diktature i načine njihovog rušenja postao tema dana?

Navodno je Boško Obradović, lider Dveri, pozvao časne oficire da uhapse Vučića i njegovu svitu kako bi im bilo suđeno za izdaju, zločine i štetočinstvo. Takav čin pacifikovanja podivljalog vođe bio bi blaža verzija puča, pod uslovom da se on na nivou lišavanja slobode državnog vrha zaustavi i ne krene po zlu. Ali časni oficiri svoju čast dovode u pitanje na dva nivoa: najpre prihvatanjem da služe nekome ko se samo silom može svrgnuti. Još je nečasniji pokušaj da to učine.

Poziv Boška Obradovića je više izraz opozicione nemoći nego neke vere u moguću operativnu akciju. Ali jeste dramatičan zbog saznanja da se raspoloživi modeli promene vlasti nalaze u oblasti mitske analogije i realne sterilnosti. Dakle, vojni udar koji bi skinuo Vučića i njegovu vlast nije verovatan, i to je jedina dobra vest u našoj katastrofi.

Ali jeste moguća i u toku je osobena varijanta državog udara koji sam vrh režima sprovodi brutalnim ukidanjem temeljnih mehanizama demokratske vlasti.

Državni udar je već izvršen u sferi podele vlasti. U apsolutizmu koji se obrazlaže brigom za građane i državu. U korporativno-kriminalnoj koaliciji države i podzemlja, u besprizornom otimanju imovine i dobara od građana. U uspostavljanju uredničke cenzure u medijima. U redukovanju ili ukidanju prava i sloboda.

U konspirativnom i samovoljnom vođenju unutrašnje i spoljne politike, u apsolutnoj kontroli partokratskog društva. U potpunom odmetanju predsednika od Ustava, zakona, dužnosti, predsedničke ustavne odgovornosti, suštine i forme obavljanja njegovih dužnosti. U besprizornom formiranju odane plutokratske oligarhije. U potpunoj suspenziji pravne države.

U zapostavljanju etičkih i estetskih obzira prema funkciji koju vrši, u preuzimanju diskrecionog prava da nakaznim idejama o razgraničenju uspostavi ambijent stalnog haosa u regionu. Konačno mu je nemačka kancelarka kojoj se godinama divi jasno rekla da se granice na Balkanu (više) ne mogu menjati, i on je zbog toga razočaran u svoju liderku, a ljut na sve nas.

Udar je vidljiv u svakodnevnim, uvredljivim, potcenjivačkim monolozima koji u sebi sadrže diktatorski prezir prema građanima, u nesuvislim eksplikacijama o stanju u državi i društvu koje elementarno ne poznaje. U korišćenju autokratskih retoričkih iskustava, u velikim lažima koje smatra sredstvom dopuštene manipulacije.

Sve to i ono što nije nabrojano JESTE puzajući ili već ostvareni državni udar, čiji je cilj sumanuto dokazivanje omnipotencije objektivno nemoćnog i nesposobnog gospodara. Imamo jednu verziju zasad blaže, odbojne ali komične kaligulizacije društva, a odbrana od toga nije vojni puč nego oporavak sistema. U sistemu koji funkcioniše za Vučića ne bi bilo mesta; on je u tome višak, čir na nezgodnom mestu, deo uništavajuće metastaze.

Ali kako to postići kad je upravo taj udar o kome je ovde reč, a ne hipotetički puč blokirao sistem, doveo ga do kolapsa i izumiranja svega što čini državu, uz opstanak samo jedne funkcije: masne agitpropovske laži, odvratno providne, razorne i nepodnošljive. Tu je i deo biračkog tela u iracionalnom zanosu, uz ilegalni izborni haos koji sve to čini još nekako održivim.

Svaki antisistem, svako radikalno rušenje društva ima svoj logični kraj. Sve ovo što danas postoji kao skaredna građevina, nelogična i nakrivljena na sve strane, nesolidna, neodrživa i nepogodna za ljude, srušiće se u smeće od koga je i stvorena.

Zašto bi onda bilo koji časni oficir hapsio ovoga koji je u svom zatvoru već privezan debelim lancima i odatle se ne može izvući!

Peščanik.net, 15.08.2018.