Foto: Peščanik
Sva udvorička štampa i slugeranjski kremaljski analitičari s loše skrivenim oduševljenjem pišu o onome o čemu je poslednjih godinu i po dana Putin maštao – o rusko-američkom sastanku na vrhu. Iz Moskve, a delom i iz Vašingtona, jedna za drugom „cure“ vesti o tome kako se pripreme za susret dva predsednika odvijaju punom parom. Interesovanje publike dodatno je zagrejala priča objavljena u Vašington postu: kratak osvrt o tome kako su Trampovi saradnici još prošlog leta sabotirali naloge domaćina Bele kuće za pripremu sastanka sa Putinom. Očekivanja se podgrevaju i saopštenjima da je Tramp insistirao na vraćanju Rusije u klub „velike sedmorke“ i da je prijateljski ubeđivao lidere zapadnih zemalja u pravovaljanost aneksije Krima, to jest da Krim po zakonu pripada Rusiji.
Na prvi pogled, sve ovo bi mogao biti očigledan dokaz da je zapadna politika izolacije Moskve ostala bez rezultata. U svojim tekstovima ruski komentatori cvrkutavo insinuiraju da će susret Putina i Trampa biti trijumf Kremlja koji je, eto, stoički i bez ropca izdržao sve pritiske „neprijateljskih sila“. I stvarno, ulaskom Trampa u Belu kuću Rusiji je u značajnoj meri olakšan položaj u svetu. Putin, sa svojim predstavama o međunarodnoj politici kao beskonačnoj igri bez pravog ishoda, donedavno je izgledao beznadežno zastarelo. Ličio je na nekog bandoglavog vladara zaglavljenog u dalekom 19. veku. Ali, na njegovu sreću, na čelo najuticajnije zemlje sveta došao je čovek sličnih pogleda, neopterećen znanjima u najširem smislu te reči, pa između ostalog ni poznavanjem savremenih međunarodnih odnosa. Na nedavno održanom samitu u Kanadi, učesnici G7 su četvrtinu svog dragocenog državničkog vremena potrošili na Rusiju. Odlično – oglasio se iznenada Tramp – pozovimo Putina, smestimo ga za naš sto i u lice mu skrešimo sve primedbe koje imamo. Trampu, naravno, ni na kraj pameti nije bilo da tu ulogu u međunarodnim odnosima (doduše, ne uvek uspešno) vrši Savet bezbednosti UN. Trampu izgleda niko nije objasnio da je osobenost „velike sedmorke“ baš u tome što je to međunarodni klub demokratskih država objedinjenih oko poštovanja istih društvenih vrednosti, koje Putinu ništa ne znače. A izgleda ni Trampu.
Reklo bi se da smo svedoci pobede Putinove višegodišnje strategije. Od aneksije Krima 2014, spoljnopolitička strategija Rusije je sasvim prosta. Ona kao da poručuje svetu: neprestano ćemo stvarati nove probleme i pretnje, sve dok vas na kraju ne nateramo da razgovarate sa nama. Želite li direktan sukob na tlu Sirije, konflikt koji će možda prerasti u četvrti svetski rat? Ne želite? E pa onda, nema vam druge nego da razgovarate sa nama. Brine vas trka u naoružanju koja posle premijernog prikazivanja Putinovih nuklearnih crtaća izgleda neizbežno? Dajte onda da organizujemo pregovore, ali pod našim uslovima.
Postoji još jedan važan razlog zašto je Moskva oduzela toliko vremena učesnicima poslednjeg sastanka G7. Budući da je Kremlj sebi postavio cilj da što pre postane svetski problem broj jedan ili tačnije, prva i najozbiljnija pretnja zapadu – to što danas gledamo je globalna preraspodela strateških uloga. Tu bi takođe bilo umesno setiti se 90-ih godina prošlog veka, kada se Rusija odlučno odrekla svog sovjetskog nasleđa i pokušala da nađe novo mesto u međunarodnoj političkoj areni. Tada se pojavila i ideja da bi Moskva možda mogla biti taj međunarodni činilac koji će u pregovorima sa Severnom Korejom, Iranom, Libijom, Jemenom i njima sličnim zemljama „izopštenicama“, kasnije za ljubav političke korektnosti nazvanim „problematičnim državama“, zastupati interese kolektivnog „civilizovanog sveta“. Ali ovoj ideji nije bilo suđeno da bude ostvarena. Autokratima se svašta može pripisivati sem to da su idioti. Oni žele da pregovaraju bez posrednika – direktno sa „glavnim gazdom“.
Ali problem je u tome što su svi dosadašnji predsednici SAD (a po mišljenju koje vlada među „izopštenicima“, samo se domaćin Bele kuće može smatrati „glavnim gazdom“) uglavnom bili „gadljivi“ na direktne kontakte s raznim ajatolasima i kimovima. Osim toga, gde su garancije da ga neće prevariti. A to, da pred svojim biračima ispadne naivan i glup, poslednje je što bilo kom predsedniku treba. Međutim, s dolaskom Trampa se sve promenilo. On je apsolutno nesposoban da vodi duge i ozbiljne razgovore, da u dugim pregovorima isteruje mak na konac i sklapa složene političke kompromise. I zato je umesto iscrpljujućih pregovora o tarifama, Tramp jednostavno započeo trgovinski rat protiv Kine. Njemu je na poslednjem samitu bilo isuviše zamorno i dosadno da sa ostalim članovima kluba usaglašava svoju poziciju, te je zato jednim tvitom ležerno razbio završnu zajedničku deklaraciju zemalja G7. Ali uprkos tome, njemu su spoljnopolitički uspesi neophodni.
I to je odgovor na pitanje zašto je Tramp na sebe preuzeo ulogu glavnog pregovarača sa „izopštenicima“. Tako je njegov po mnogo čemu besmislen susret sa Kim Džong-unom prerastao u najsjajniju pobedu. Međutim, iza visokoparnih fraza o prvom istorijskom susretu SAD i Severne Koreje, krije se „talog“ iz kojeg se ništa korisno za Ameriku ne može izvući. Jedini konkretan rezultat je obustavljanje zajedničkih manevara SAD i Južne Koreje. Odnosno, ispunjavanje jednog od uslova Pjongjanga. Za uzvrat je dobijena Kimova saglasnost o denuklearizaciji. Ali ne Severne Koreje, već – obratite pažnju – celog korejskog poluostrva. Uskoro će neizbežno iskrsnuti pitanje o nuklearnom oružju na američkim vojnim brodovima koji redovno uplovljavaju u južnokorejske luke, kao i problem u vezi sa dosadašnjom politikom Pentagona da „ne odriče i ne potvrđuje“ činjenicu o postojanju nuklearnog naoružanja na plovnim objektima američke ratne mornarice širom Pacifika. Sve to Trampu izgleda nije palo na pamet. Njemu je važan samo efektan prilog na televiziji.
A sada je red došao na Putina. Nije isključeno da će se još jednom američkom predsedniku (posle Džordža Buša mlađeg) učiniti da je „uočio nešto posebno“ u očima domaćina Kremlja. Vrlo je verovatno da će i Putinu, posle Kim Džong-una, poći za rukom da prevesla Trampa koji o strateškom naoružanju i vojnoj ravnoteži očigledno malo šta zna. Izgleda da je to bio razlog zbog kojeg su se Trampovi saradnici bojali sastanka svog šefa sa Putinom.
Međutim, čak ni naša eventualna taktička pobeda ne poništava novu stratešku realnost. Meru za novo Putinovo odelo ne uzimaju samo SAD. Rusija se definitivno izborila za mesto glavne izopštenice na planeti, zemlju od koje se samo nešto loše može očekivati. Saglasno scenariju koji je Trampu pripremljen, Putinu je već suđeno da bude lider jedne takve zemlje. Mislim da je ta tužna činjenica kudikamo važnija od naših mogućih taktičkih pobeda koje nam budući susret njih dvojice može doneti.
Ежедневный журнал, 18.06.2018.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 26.06.2018.
TRAMPOZOIK
