Rasizam naših građana, koji su prvo blokirali put autobusu punom azilanata, a zatim spalili kuće u koje je oni trebalo da budu smešteni – nije nova vest. Nije novost ni to što je Sonja Biserko ponovo stavljena na medijsku lomaču, ovoga puta zbog najavljenog svedočenja u Hagu u procesu Hrvatske protiv Srbije za genocid. Više nisu vest ni Romi u Zemun polju koji i dalje žive u getu, u strahu od svojih komšija. Vest da je tokom prvih deset meseci ove godine u Srbiji ubijena 41 žena brzo nam je dosadila. Vest nije bila ni Tomašica, najveća masovna grobnica u Evropi, koja krije nezamislivo veliki broj leševa civila ubijenih i zakopanih u ime srpstva. Vest smo ponovo mi: kako se povodom svega ovoga osećamo, šta o tome mislimo, šta u vezi sa tim radimo.

Premijer Dačić, koji ovih dana obećava porodici Bitići da će učiniti sve da se ubistvo trojice braće Bitići u potpunosti rasvetli (on bi o političkim ubistvima iz devedesetih trebalo sve da zna), podsmešljivo kaže povodom incidenata sa azilantima da „Srbija nije rasistička država“. Vicepremijer Vučić je zauzet čovek, on se čak ni ne osvrće na bilo šta što ima veze sa rasizmom čiji je glasnogovornik godinama bio – njega sada zanimaju samo fine, pozitivne stvari. Mitološke ličnosti poverenica Petrušić i ombudsman Janković umorno se prikazuju s vremena na vreme, ali bez ikakvog uticaja na bilo šta, ne želeći da smetaju. Opozicione stranke, ako tako nešto uopšte postoji, zauzete su uvežbavanjem stapanja sa pozadinom i utrkivanja u pohvalama Vučiću, sa ciljem golog preživljavanja. Civilni sektor, šta god to bilo, ograničen je na internet i sve manji broj saopštenja, tih alibija za nečinjenje.

Slučaj sa azilantima poslednja je u dugačkom nizu posledica ratne politike devedesetih, etničkih čišćenja i genocida. To prvobitno zlo koje smo podržavali, koje je iznedrilo nebrojano mnogo drugih malih i velikih zala, nikada nismo priznali niti se suočili sa njim. Zato ne treba da čudi što smo sve gori i gori, što sada ponovo spaljujemo kuće u kojima su smešteni ugroženiji od nas, što ne dozvoljavamo da im se dostavi hrana. Mnogi se tek ovih dana pitaju koji je to trenutak kada smo postali ovakvi ljudi? Kada je zlo u nama prevladalo, kada smo izgubili korak sa civilizacijom kojoj pripadamo? Kada smo odustali od ljudskosti i predali se zlu?

Takvih datuma ima mnogo, da navedemo samo najočiglednije: 9/23. decembar 1990 (9. decembra Milošević izabran za predsednika Srbije, na izbore izašlo skoro 72 odsto birača, za njega glasalo preko 65 odsto ili oko 3.300.000 građana Srbije; 23. decembra SPS je osvojio 77,6 odsto poslaničkih mandata na parlamentarnim izborima); 18. novembar 1991 (Srbi ulaze u Vukovar); 5. april 1992 (početak opsade Sarajeva); 11. jul 1995 (kulminacija genocida u Srebrenici); oktobar 1998 (početak kampanje etničkog čišćenja Albanaca na Kosovu); 12. mart 2003 (atentat na Đinđića).

Današnji rasistički ispadi protiv azilanata, nastavak su našeg starog rasizma prema Bošnjacima, Albancima i Hrvatima. Odnos prema svakoj manjini slabijoj od nas pokazatelj je našeg dubokog nezadovoljstva zbog ratnih poraza devedesetih. Naš bolesni ponos temelji se na onome što smo uspeli da sakrijemo, a to su još uvek neprebrojane žrtve, rasejane po masovnim grobnicama u regionu i samoj Srbiji.

Umislili smo da nas ceo svet mrzi, da nam se nepošteno sudi u Hagu, da smo večne žrtve drugih. Pri tome, ne smemo da pogledamo u svoje ruke kojima smo glasali i ubijali i zapitamo se zašto nas spoljni svet toliko prezire. Naša frustracija, uz bedu u kojoj živimo, nema više gde da se iskali, pa u nedostatku starih nalazimo nove žrtve – Rome, LGBT osobe, azilante, žene i decu. Rat se vratio kući, onaj isti rat za etnički čistu, Veliku Srbiju koji su u naše ime vodili ljudi koji su i danas na vlasti.

Pobuna protiv mržnje čija su trenutna meta azilanti izostaje zato što ne pamtimo i ne priznajemo zlo koje smo već učinili. Da je drugačije, to pamćenje bi u nama probudilo etičke norme koje bi nas podstakle da se protiv njega danas borimo. Još uvek se nismo suočili sa starim zločinima, zato neprestano gomilamo nova. Borba za prava žrtvava i svrstavanje na njihovu stranu, koliko god to bilo neukusno iz pozicije naših privilegija, jeste način borbe protiv zla. Međutim, ponovo je sramotno malo onih koji u javnosti nastupaju sa tih pozicija; naš pravi poraz je zanemarljiv broj takvih ljudi. Oni su ti koji mogu da izazovu moralni preokret kod većine naših građana koji su odlučili da zbog sopstvenih interesa još jednom zaćute.

Priznati da smo loši bar onoliko koliko to sami pokazujemo ne znači pomiriti se sa tim i odustati od svega. Naprotiv, suočavanje sa zlom koje smo podržavali, a koje i danas divlja našim svakodnevnim životom, prvi je korak u promeni koju kao društvo treba da napravimo. Nažalost, oni koji bi odlučno mogli da utiču na podsticanje ovih promena, a to su naše političke elite, odavno su već na suprotnoj strani i legitimni su predstavnici onog najgoreg u nama.

Ovih dana se po srpskim društvenim mrežama citira pesma Martina Niemöllera, koja preteći govori o trenutku kada nacisti dolaze po nas, a više nema nikoga da se protiv toga pobuni, jer smo i sami ćutke gledali kako odvode druge. Tumačenje te pesme iz naše perspektive je bljutavo i samopohvalno, jer ponovo nastupamo iz pozicije umišljene žrtve. Kako ne uviđamo taj zastrašujući obrt: mi smo nacisti koji dolaze i odvode nedužne.

 
Peščanik – War has come home to roost

Le Courrier des Balkans – Racisme en Serbie: non, rien n’a changé depuis les guerres

Osservatorio balcani e caucaso – Serbia: i nodi al pettine

Peščanik.net, 29.11.2013.

Srodni linkovi:

Bojan Gavrilović – Niko nema što Srbin imade

Milica Jovanović – Azilanti u snegu

Ljubomir Živkov – Večeras zajedno

Vimeo – Centar za azil u Bogovađi

Vimeo – Pomoć azilantima