Dnjepar, foto: Konstantin Novaković
Dnjepar, foto: Konstantin Novaković

Iz autorove knjige „Napred, u prošlost. Studije o politici istorije u Poljskoj, Ukrajini i Rusiji“, Fabrika knjiga 2019.

Uprkos rastućem optimizmu u pogledu budućnosti i širokoj podršci predsedniku Putinu, pitanje o obimu i karakteru „ruskog prvog lica množine“ nije bilo jednoznačno razrešeno. Zvanični odgovor koji se oslanjao na Ustav bio je jasan – reč je o svim državljanima Ruske Federacije, nezavisno od njihove etničke, verske ili kulturne pripadnosti, tj. svim njenim građanima koji, kao „višenacionalni narod“, u granicama postojeće države konstituišu „rusku naciju“ (российская нация).1 U već pominjanom programskom tekstu o „suverenoj demokratiji“ Surkov je polazio upravo od takvog koncepta nacije: „Ovde se nacija shvata kao nadetnička celina svih građana neke zemlje. Primenjeno na Rusiju – u mom tekstu ‘nacija’ je jednaka ‘multinacionalnom narodu’ iz teksta Ustava. To jest, ruska nacija (narod) objedinjuje sve narode (nacionalnosti?) Rusije u zajedničkim granicama države, kulture, prošlosti i budućnosti“ (Сурков, 2008: 25). Ipak, uprkos težnji da se „nacija“ poistoveti sa skupom svih (multietničkih) stanovnika postojeće države, te da se naglasi njena inkluzivnost u odnosu na građane bivših sovjetskih republika (zakonski regulisana pojednostavljenom procedurom sticanja državljanstva RF), pominjanje elementa kulturnog zajedništva u neodređenoj vremenskoj dimenziji („prošlosti i budućnosti“) omogućava različita tumačenja kriterijuma pripadnosti, kao i obima „ruske (российске) nacijе“. U osvrtima na „nacionalno pitanje“ Putin je često naglašavao da etnička pripadnost nije odlučujući kriterijum nacionalnog (samo)određenja jer Rusija nije i ne može biti ‒ bar u njenim postojećim granicama ‒ „etnička država“. Istovremeno, prema njemu, ona nije ni (američki) „kotao za topljenje“ (melting pot) u kome se brojne etno-kulturne grupe „stapaju“ formirajući građansku naciju u kojoj etničko poreklo i kulturne preferencije državljana ostaju u sferi njihove privatnosti. Takođe, on je kritički komentarisao ideju „multikulturalizma“ kojom su (evropske) „nacije-države“ pokušale da reše napetosti između imperativa kulturne asimilacije i nacionalne homogenizacije, s jedne strane, te zahteva za priznavanje i institucionalizaciju manjinskih kolektivnih prava, s druge. Kao u mnogo čemu drugom, u rešavanju nacionalnog pitanja „ruski put“ se, uprkos analogijama i kontinuitetu sa sovjetskim, odlikuje svojom jedinstvenošću i „samobitnošću“. Po njemu, ruska (građanska) „nacija“ obuhvata, pored većinskih (etničkih) Rusa, brojne druge etničke zajednice koje su, uprkos svim kulturnim, religijskim, društvenim i jezičkim razlikama, iskustvom zajedničkog života tokom viševekovne istorije čvrsto sjedinjene u političku zajednicu: „Mi smo višenacionalno društvo, ali smo jedan narod“.2

Uprkos kritikama zagovornika (većinskog i manjinskog) etno-nacionalizma, Zakon o državljanstvu iz 1991. godine jasno je potvrdio teritorijalni, a ne etnički kriterijum sticanja državljanskog statusa. Istovremeno, on je svim državljanima bivšeg Sovjetskog Saveza koji, ako već nisu stekli ili nisu želeli državljanstvo neke od novonastalih država, omogućavao da jednostavnom procedurom postanu državljani Ruske Federacije.3 Ovo zakonsko rešenje nije bilo motivisano samo težnjom da se velikom broju (etničkih) Rusa iz „bliskog inostranstva“ olakša prijem u državljanstvo, već je ukazivao i na ambivalenciju između opredeljenja za izgradnju „građanske nacije“ u okvirima postojeće države i poimanja Ruske Federacije kao baštinika „istorijske Rusije“ ‒ velike „nadnacionalne“ (imperijalne ili sovjetske) političke zajednice. Ovaj Zakon o državljanstvu je već 1993. godine dopunjen odredbom po kojoj odricanje od državljanstva bivših sovjetskih republika nije preduslov za sticanje državljanstva RF: „Taj amandman odražavao je ideju da istinska ruska nacija transcendira granice nove ruske države… Njime su granice između postsovjetskih država dodatno učinjene nejasnim“ (Shevel, 2012: 124).

Koreni ove ambivalencije sežu u dublju prošlost u kojoj je, kako su na to ukazivali brojni istoričari i teoretičari nacionalizma, proces stvaranja i kontinuiranog širenja (state-building) Ruske imperije prethodio konstituisanju „ruske nacije“ (nation-building) i otežavao njeno konsolidovanje,4 reprodukujući jasnu odvojenost, pa i oštru suprotstavljenost, između „države“ i „društva“: „Suštinski problem ruskog nacionalizma u XIX veku bilo je to da država u svojim aktivnostima najčešće nije odražavala težnje društva i da se, čak kada je to činila, plašila uključivanja društva u zajednički napor nastao iz opštih potreba. Država je bila ta koja se držala odvojeno od društva, ona se uvek iznova povlačila u sopstvenu sferu ljubomorno čuvajući svoje prerogative i pažljivo držeći svu inicijativu u svojim rukama“ (Rogger, 1962: 254).5 Da aktuelni sporovi o određenju „ruske nacije“ kao prostorno ograničene „zamišljene zajednice“ imaju dugu (sovjetsku i imperijalnu) predistoriju naglasio je i Putin u svom predizbornom nastupu 2012. godine: „Naši nacionalni i migracioni problemi direktno su povezani sa raspadom SSSR-a, a u suštini ‒ s istorijskom, velikom Rusijom formiranom u svojoj osnovi još u XVIII veku“ (Путин, 2012б).

Ukazivanje na sovjetsku federaciju kao na izvor problema u rešavanju „nacionalnog pitanja“ počivalo je na Putinovom postepenom usvajanju stava o Rusima kao „podeljenoj naciji“ koji su tokom devedesetih godina formulisali pripadnici „nacionalno-patriotske“ opozicije.6 Izvorno usmeren protiv Jeljcinovog prihvatanja postojećih republičkih granica kao međudržavnih, stav o „podeljenoj naciji“ zasnivao se na činjenici da su dvadeset pet miliona etničkih Rusa i jedanaest miliona „rusko-jezičnih“ sovjetskih građana postali nacionalne manjine u novonastalim samostalnim državama. Opozicija je kritikovala pokušaje ruskih vlasti da pomenutim zakonom o državljanstvu, kao i inicijativama za sklapanje ugovora sa bivšim sovjetskim republikama o dvojnom državljanstvu utiče na poboljšanje njihovog položaja, zahtevajući znatno aktivniju državnu politiku i oštrije mere, uključujući i zalaganje za teritorijalno „prekomponovanje postsovjetskog geopolitičkog prostora“. Iako je delio nezadovoljstvo rezultatima državne politike prema „sunarodnicima“,7 Putin nije koristio koncept „podeljene nacije“ sve do zaoštravanja odnosa sa nizom postsovjetskih država (Ukrajinom, Gruzijom, baltičkim republikama), kao i pogoršanja odnosa sa Zapadom o kojima je otvoreno govorio na Minhenskoj konferenciji (Путин, 2007). Neposredno posle tog govora, on je ocenu o raspadu Sovjetskog Saveza kao „geopolitičkoj katastrofi“ dopunio isticanjem „tragedije sunarodnika u bliskom inostranstvu“.8 Izbegavajući u oficijelnim nastupima eksplicitno pozivanje na „podeljenost nacije“, Putin je pod „sunarodnicima“ sada podrazumevao „etničke Ruse“, ne pominjući više dijasporu „mnogonacionalnog rosijskog naroda“. Ipak, njegovo preuzimanje elemenata diskursa nacionalističke opozicije nije značilo reviziju ili napuštanje oficijelnog građansko-državljanskog koncepta „nacije“ u samoj Ruskoj Federaciji. Iako u njoj (etnički) Rusi čine ogromnu većinu, Putin je nastavio da ističe kako je u državi sa „multietničkim sastavom stanovništva identifikacija isključivo posredstvom etničke i verske pripadnosti definitivno nemoguća“, te da je „upravo formiranje građanskog identiteta na osnovu zajedničkih vrednosti, bez gubitka veze sa svojim etničkim i religijskim korenima, nužni uslov očuvanja jedinstva države“ (Путин, 2013). Svestan da bi zvanično prihvatanje ruskog etno-nacionalizma imalo dezintegrišuće unutrašnjepolitičke posledice, on je, u zavisnosti od spoljnopolitičkih okolnosti, povremeno instrumentalizovao diskurs etničkog nacionalizma zarad političke mobilizacije stanovništva. Tako je, na primer, u sporu oko Pridnjestrovlja i tokom vojnog sukoba sa Gruzijom, Rusija svoje akcije legitimisala zaštitom (sovjetskih) „sunarodnika“, dok je aneksiju Krima eksplicitno opravdavala odbranom etničkih Rusa i ispravljanjem „istorijske nepravde” nastale arbitrarno određenim unutrašnjim granicama Sovjetskog Saveza: „Milioni Rusa (русских) legli su na spavanje u jednoj zemlji, a probudili se u inostranstvu, odjednom postavši nacionalne manjine u bivšim sovjetskim republikama, pa je ruski narod postao jedan od najvećih, ako ne i najveći, podeljeni narod na svetu… Naša država je tada bila u tako teškom stanju da jednostavno nije mogla realno zaštititi svoje interese. Ali ljudi se nisu mogli pomiriti sa tom vapijućom nepravdom. Svih tih godina i građani i društveni delatnici često su pokretali tu temu govoreći da je Krim ‒ iskonski ruska zemlja (русская земля), a Sevastopolj ‒ ruski grad“ (Путин, 2014). S obzirom da je tek s početkom ukrajinskog Majdana Putin prisvojio i počeo da koristi koncept „podeljene nacije“,9 pre bi se moglo zaključiti da mu je on (a posteriori) poslužio kao „diskurzivna legitimacija za spoljnopolitičke odluke“, nego da je, iznenada, postao „vatreni etnonacionalista“ koji se u politici rukovodi ostvarenjem ideoloških (etnonacionalističkih) ciljeva (Laruelle, 2017; 90).10

Opravdavajući aneksiju Krima voljom njegovog većinski etničkog ruskog stanovništva da se „vrati“ u okrilje matične države, Putin se istovremeno pozivao i na istorijsko zajedništvo i srodstvo tri istočnoslovenska naroda ‒ Rusa, Ukrajinaca i Belorusa ‒ kojima je stara Rus (Древняя Русь) zajednički izvor, te koji, po njemu, „faktički predstavljaju jedan narod“.11 Godinu dana ranije, priznavši da je voljom istorije „Ukrajina danas, bez sumnje, nezavisna država“, takođe je dodao da se ne sme zaboraviti kako „sadašnja ruska (российская) državnost ima dnjeprovske korene, te da je, kako to obično kažemo, [reka] Dnjepar naša zajednička krstionica“ (Путин, 2013). Ovo isticanje zajedničkog porekla, istorije, kulturne srodnosti i verskog jedinstva tri istočnoslovenska naroda predstavlja osnov za formulisanje šireg koncepta „opšteruske nacije“ (общерусской нации) koja objedinjuje „troimeni narod“.12 Formulisan sredinom XIX veka,13 ovaj koncept je predstavljao pokušaj da se u etnički i kulturno raznorodnoj Imperiji definiše nacionalna (istočnoslovenska) „metropola“ koja svojom političkom dominacijom i kulturnom superiornošću integriše imperijalne „periferije“ u jedinstveni „državni organizam“. Ako se etno-kulturne karakteristike poimaju kao primordijalne, onda se pripadnost toj naciji ne zasniva na dobrovoljnom pristanku, a kasniji nastanak i formiranje užih, partikularnih nacionalnih identiteta tumači se ili kao plod zablude, ili kao posledica tragične prošlosti u kojoj je, pod uticajima spoljnih neprijatelja, „telo (jedinstvene) nacije“ fragmentirano, a svest o izvornom jedinstvu „nacionalnog duha“ namerno i nasilno potisnuta. Obnovu ovog stanovišta o „tri grane jedinstvenog naroda“ nalazimo u političkoj publicistici Aleksandra Solženjicina (Солженицын) koji se još u periodu kasnog socijalizma i tokom „perestrojke“ uporno zalagao za „raspuštanje (sovjetske) imperije“ i formiranje nove Rusije kao nacionalne države istočnih Slovena – etničkih Rusa, Belorusa i Ukrajinaca.14 Mada njegovi saveti o tome „Kako da uredimo Rusiju“ (1990) nisu imali neposredni politički učinak, ideja o mogućoj transformaciji Ruske Federacije (sa ili bez gubitka njenih sadašnjih etnički ne-ruskih oblasti) u jedinstvenu državu istočnoslovenskih naroda koja bi, pored Belorusije i većeg dela Ukrajine, obuhvatala i znatan deo teritorije Kazahstana naseljen ruskim stanovništvom, nije bila bez uticaja u ruskoj intelektualnoj i političkoj javnosti.15 Tokom drugog Putinovog predsedničkog mandata Solženjicin je zvanično tretiran kao jedan od nespornih „duhovnih vođa“ (властитель дум) nacije ne samo zbog uvažavanja njegove kritike boljševizma i zapadnog liberalizma, već, pre svega, zbog njegovih pogleda na rešavanje „ruskog pitanja“.

U javnosti postsovjetske Rusije često je isticana „državotvornost“ ruskog naroda koja se, nasuprot periodu „smutnji“ nastalih usled slabosti njegovih „zabludelih“ (političkih i intelektualnih) elita, ispoljavala tokom celokupne ruske istorije – od vremena Kijevske Rusije, nastanka i širenja Moskovske kneževine u Rusku imperiju, pa sve do njene rekonstrukcije u sovjetskom obliku. Istina, ta državotvorna uloga Rusa nije bila ograničena samo na uspostavljanje istočnoslovenskog jedinstva, već je obuhvatala i mnoštvo drugih (neslovenskih) naroda koji naseljavaju prostranstvo „između Evrope i Azije“ – ogromnu teritoriju za koju se, u postsovjetskom diskursu, odomaćio naziv „Evroazija“. Odavno zaboravljena teorija i ideologija „evroazijstva“ koja je neposredno posle raspada imperije nastala na marginama ruske emigracije sada je, u strukturno sličnim okolnostima sloma sovjetske države, doživela iznenadnu i brzu obnovu. Ne ulazeći ovde u prikaz klasičnog „evroazijstva“,16 niti u interpretaciju njegovih novih (veoma eklektičnih) formi formulisanih u okvirima širokog ideološko-političkog spektra – od (Zjuganovljevih) komunista, do (Duginovih) neofašista – može se zaključiti da je novom „postsovjetskom evroazijstvu“, uprkos različitim načinima utemeljenja, zajednička osnova teza o Rusima kao narodu sa izvesnom „nadnacionalnom“, integrativnom misijom. Teritorijalni okvir te misije može biti, kao što je već bilo reči, veoma različit – od postojeće Ruske Federacije (sa njenim etnički ili jezički definisanim „sunarodnicima“ ili bez njih), preko „tri grane“ istočnoslovenskog naroda, pa do integracije svih naroda „Evroazije“ koja se (izuzimajući pribaltičke zemlje) faktički poklapa sa bivšim sovjetskim prostranstvom. Pored ove tri najčešće zagovarane opcije, danas se znatno ređe zastupa stanovište o ruskoj ulozi u ostvarenju „sveslovenskog“ jedinstva jer se ono – usled kulturnog i političkog „otpadništva“ zapadnih Slovena – smatra neostvarivim. Slično je i sa idejom o univerzalnoj, „opšteljudskoj“, misiji Rusije čije su pretpostavke – kako u njenoj hrišćansko-religijskoj, tako i u sekularno-komunističkoj verziji – nespojive sa kritikom procesa „globalizacije“ i široko prihvaćenim učenjem o trajnom pluralizmu (suštinski različitih, pa i međusobno suprotstavljenih) „civilizacija“.

U knjizi o teritorijalnoj ekspanziji Ruske imperije u 19. veku Mark Basin je istakao kako su Rusi u doba nacionalizma bili suočeni sa otkrićem da „nije bilo ni jasnog ni opšteprihvaćenog shvatanja šta su tačne ili bar aproksimativne geografske konture ruske nacije“, te da je pitanje – ‘gde je Rusija?’ – ostalo bez odgovora, bar onog koji bi bio samorazumljiv i prihvatljiv za sve (Bassin, 2004: 14). Sličan zaključak se može izvesti i na osnovu analiza različitih shvatanja „nacije“ u političkom diskursu savremene Rusije. Osnovna tročlana tipologija načina na koji se u ruskom političkom diskursu „zamišlja nacija“17 rezultuje različitim definicijama „sunarodnika“ (соотечественник) – ljudi koji dele zajedničku „otadžbinu“ – jer je u postsovjetskom kontekstu sam koncept „otadžbine“ (отечество) sporan: „Izvorno, jasno političko značenje prekriveno je mešavinom kriterijuma zasnovanih na kombinaciji porekla, etniciteta, bivšeg državljanstva i duhovno-kulturne orijentacije. Možda upravo zbog svoje dvosmislenosti, ova neusklađena zbrka pravnih, etnografskih i identitetskih pojmova učinila je ovaj termin omiljenim u oficijelnim dokumentima“ (Brubaker, 2000: 16).18 Nesigurnost u određenju granica („istorijske“ i današnje) „otadžbine“, ukazuje na ambivalenciju između konstituisanja Rusije kao nacionalne države ili šire političke zajednice po uzoru na (imperijalnu ili sovjetsku) prošlost. S obzirom na lošu reputaciju koja danas prati „imperije“, s jedne strane, kao i „tesnu kožu“ nacionalne države, s druge, rešenje ove ambivalencije nađeno je usvajanjem koncepta „države-civilizacije“: „Sama činjenica postojanja Rusije ukazuje da je ruski narod državotvoran. Velika misija Rusa je da sjedine i povežu posebnu civilizaciju. Jezikom kulture, prema određenju Dostojevskog, da svojom ’sveopštom prijemčivošću’ sjedinjuju ruske Jermene, ruske Azerbejdžance, ruske Nemce, ruske Tatare. Da ih ujedine u takav tip države-civilizacije u kojoj nema ’nacionalnih manjina’, a u kojoj se kriterijum razlikovanja između ’svog’ i ’tuđeg’ određuje zajedničkom kulturom i vrednostima“ (Путин, 2012б).

Fabrika knjiga, 2019.

Peščanik.net, 31.03.2022.

REVIZIJA ISTORIJE
UKRAJINA

PODRŽITE PEŠČANIK

________________

  1. „Na ruskom jeziku – za razliku od engleskog (kao i srpskog – M.S.) – može se praviti razlika između Rusa kao kulturno-etničke kategorije (русскый) i kao političko-geografske oznake (российский)“ (Weeks, 2006: 27).
  2. „Rusija je nastala i vekovima se razvijala kao višenacionalna država. U toj državi stalno je tekao proces međusobnog privikavanja, mešanja naroda na porodičnom, prijateljskom i službenom nivou… Nama je neophodna strategija nacionalne politike koja je zasnovana na građanskom patriotizmu. Svaki čovek koji živi u našoj zemlji ne sme zaboraviti svoju veru i etničku pripadnost. Ali, on treba pre svega da bude građanin Rusije i da se ponosi time. Niko nema pravo da nacionalne i religijske posebnosti stavi iznad zakona države. Istovremeno, ti zakoni moraju uzimati u obzir nacionalne i religijske osobitosti“ (Путин, 2012б).
  3. „Gotovo čitavu deceniju Rusija je omogućavala svim bivšim sovjetskim građanima praktično automatski pristup ruskom državljanstvu… Ta politika je izmenjena 2002, kada je novi zakon iz pojednostavljenog dobijanja državljanstva isključio sve osim onih koji su rođeni na teritoriji Ruske Federacije“ (Shevel, 2012:113).
  4. „Rusija je jedinstvena po tome što je rođenje Ruske imperije prethodilo rađanju distinktivne nacionalne zajednice. Kao rezultat ovog obrnutog sleda u nacionalnom razvoju od 16. veka do danas, koncept nacije (‘ruskosti’) preklapao se s konceptom imperije“ (Prizel, 2000: 336).
  5. U načinu na koji su stvaranje i upravljanje imperijom sprečavali i ometali formiranje ruske nacije Hosking vidi osnovni uzrok svih drugih karakteristika ruske istorije koje se – poput „samodržavlja“ i „zaostalosti“ – obično tumače kao njene glavne osobine: „Prema mom uverenju, samodržavlje i zaostalost su bili samo simptomi, a ne uzroci: oboje su nastali pod uticajem metoda izgradnje i očuvanja imperije koji su bili prepreke formiranju nacije“ (Hosking, 1998: xxiv; xxvii). Za razliku od imperijalnih zapadnih država, tvrdio je Hosking, „Rusija nije imala imperiju, već je bila imperija“ (Hosking, 1995: 27). U osnovi, time je aforistički sažeo tvrdnju Sergeja Vitea: „Osnovna greška naše višedecenijske politike bila je to što do sada nismo shvatili kako od vremena Petra Velikog i Katarine Velike ne postoji Rusija, već samo Ruska imperija“ (Витте, 1991: 586).
  6. Ključnu ulogu u afirmaciji i širenju teze o „podeljenom narodu“ imala je organizacija „Kongres ruskih zajednica“ (Конгрессе русских общин) koju je predvodio Rogozin i koja je, posle nekoliko frakcionaških podela, do 2006. godine delovala kao politička partija „Domovina“ (Родина). Posle raspuštanja partije, većina njenih rukovodilaca je, poput Rogozina, zauzela važna mesta u strukturama vlasti (vidi Laruelle, 2015).
  7. Obraćajući se delegatima prvog Svetskog Kongresu ruskih sunarodnika (11. oktobra 2001) Putin je istakao: „Tokom proteklih 10 godina država je u radu sa sunarodnicima učinila suviše malo, može se čak reći, nedopustivo malo. Postojali su za to i objektivni uzroci ‒ mislim da ih svi mi dobro razumemo ‒ ali, bilo je i očitih nedostataka zvaničnih vlasti i države. Do danas ostaju rupe u zakonodavstvu, a usvojeni zakoni su često nesavršeni, zapetljani, a ponekad prosto neprimenljivi“ (Путин, 2001).
  8. „Šta je raspad Sovjetskog Saveza? 25 miliona građana Sovjetskog Saveza, etničkih Rusa, obrelo se izvan granica nove Rusije ‒ o njima niko nije razmišljao. U kakvom statusu su se oni našli ‒ položaju stranaca? Da li ih je neko o tome pitao?… Zar to nije tragedija? To je ono što sam imao u vidu [kada je pomenuo „geopolitičku katastrofu“ – M.S.]. Nisam imao u vidu političku komponentu raspada Sovjetskog Saveza, već humanitarnu. Zar to nije tragedija? Naravno, tragedija je, još kakva!“ (Путин, 2007а).
  9. „Komentarišući Putinov govor, publicistkinja Jevgenija Aljbac je priznala da joj je bilo vrlo zanimljivo da čuje kako se direktno citira Aleksej Navaljni, odnosno njegove reči da su ‘Rusi – najveća podeljena nacija na svetu’. Ova primedba naglašava važan momenat – kada je Putin formulisao tu tezu u svom ‘krimskom’ govoru, on je prisvajao parole one nacionalističke opozicije koja je, za razliku od liberala, raspolagala ozbiljnim potencijalom rasta. Drugim rečima, diskurs ‘ruskog sveta’ i Rusa kao podeljene nacije nije bio motiv, ni uzrok Putinovih postupaka – on je delovao u duhu ‘realpolitik‘. Ali Putin je iskoristio tu situaciju da se ponovo smesti u centar političkog spektra u zemlji, da za sebe veže onaj nacionalistički deo društva koji je mogao predstavljati pretnju za vlast“ (Miler, 2015: 227).
  10. „Da je odluka Rusije [o pripajanju Krima] bila vođena ideološkim ciljevima, ona bi anektirala i istočnu Ukrajinu – to nije učinila jer joj je krajnji cilj bilo kažnjavanje Ukrajine za nepoštovanje pravila igre [neuključivanje u evro-atlantske strukture], a ne ujedinjene podeljene ruske nacije“ (Laruelle, 2017: 95).
  11. „Na Krimu je bukvalno sve protkano našom zajedničkom istorijom i ponosom. Tu je drevni Hersonos gde je kršten sveti knez Vladimir. Njegov duhovni podvig – prihvatanje pravoslavlja – predodredio je našu zajedničku kulturnu, vrednosnu, civilizacijsku osnovu koja objedinjuje narode Rusije, Ukrajine i Belorusije“ (Путин, 2014).
  12. Polazeći od tog koncepta, jasno je da Putinova argumentacija povodom sukoba sa Ukrajinom nije mogla biti formulisana jezikom nacionalizma, već populizma: „Jer, kako Putin može opravdati intervenciju na Krimu i rat u Donbasu ako je predstava ‘neprijateljskog Drugog’ zamućena, a taj Drugi na neki način pripada Jastvu (Self)?… Putin se trudio da skicira viziju Ukrajinaca i Rusa kao naroda koji dele zajedničku prošlost, simbole i neprijatelje… Umesto pojednostavljenog, tj. samo etničkog koncepta ruskog nacionalizma, službeni diskurs kako ga Putin reprezentuje u svojim govorima zahteva širi koncept naroda kome se svako može prilagoditi“ (Tipaldou & Casula, 2019: 351˗352; 369).
  13. “Od tada je teza da Malorusija i Belorusija ne pripadaju samo Imperiji, već da su one takođe i ruske nacionalne teritorije postala doktrina ruskog nacionalizma, neizmenjena sve do 20. veka” (Miller, 2008: 145).
  14. Opširnije vidi u: Subotić (2007).
  15. Tako je, uprkos Solženjicinovoj kritici Jeljcina, predsednik prvog saziva Državne dume (1994-1996) Ivan Ribkin (Рыбкин), komentarišući nezavisnost Belorusije i Ukrajine, istakao: „Zemlje koje imaju zajedničko poreklo moraju imati ne samo zajedničku prošlost, već i zajedničku sadašnjost i budućnost“ (cit. prema: Tolz, 2001: 242).
  16. O tome vidi u mojoj knjizi: Put Rusije: evroazijsko stanovište, Beograd: Plato, 2004.
  17. Kao najuticajnija, obično se razlikuju tri osnovna pristupa definisanju „ruske nacije“: „Prvo, pokušaji da se nacija odredi konceptom državljanstva – kao nacija koju čine svi građani RF (Россияне) nezavisno od njihove etničke pripadnosti. Drugo, određenje ruske nacije kao građana RF kojima su pridruženi etnički Rusi i rusofoni (русскоязычные) stanovnici ‘bliskog inostranstva’. Konačno, uverenje o zajedničkom istočnoslovenskom identitetu i kontinuiranoj snazi šireg, savezno-integrativnog identiteta“ (Tolz, 2001:252). Sličnu tročlanu tipologiju formuliše u analizi političkog diskursa i Morozov: „U zavisnosti od posebne artikulacije, politička zajednica savremene Rusije sebe definiše na tri načina – kao građansku… kao etničku… ili, konačno, kao nadnacionalni imperijalni entitet koji potencijalno uključuje takozvane ‘sunarodnike’ u bivšim sovjetskim republikama“ (Morozov, 2008: 165).
  18. O neodređenosti termina „sunarodnik“ govorio je i Putin: „Već odavno se vodi žustra rasprava o tome ko se može smatrati sunarodnikom. Ono što je teško odrediti i objasniti rečima često pokušavamo da uguramo u pravne formule… Ali, sunarodnik nije samo pravna kategorija i, štaviše, nije pitanje statusa i bilo kakvih privilegija. To je prvenstveno pitanje ličnog izbora, pitanje samoopredeljenja. Rekao bih, još preciznije – duhovnog samoopredeljenja“ (Путин, 2001).

Author: Milan Subotić