Ukrajina
Ukrajina, foto: Nomad0212/Wikimedia Commons

Drugo poglavlje iz autorove knjige „Napred, u prošlost. Studije o politici istorije u Poljskoj, Ukrajini i Rusiji“, Fabrika knjiga 2019.

Sadržana u naslovu ovog drugog dela, parafraza izreke po kojoj je „rat samo nastavak politike drugim sredstvima“, ne svedoči o mojoj nameri da se oslonim na delo njenog tvorca, pruskog generala i vojnog teoretičara Karla fon Klauzevica (Carl von Clausewitz, 1770-1831). Uz dužno poštovanje prema ovom klasiku, njegovo shvatanje rata i politike nije nam od velike pomoći u analizi i interpretaciji događaja koji se od marta 2014. odvijaju na istoku Ukrajine, u regionu Donbasa (Донецьк, Луганськ). To je vidljivo već na nivou jezika – dok se pripajanje Krima Ruskoj Federaciji najčešće označava kao aneksija, u analizama zbivanja u pomenutom regionu termin rat obično se upotrebljava uz niz dodatnih određenja (građanski, hibridni…), ili se potpuno zamenjuje (neodređenom) sintagmom oružani sukobi i eufemizmima poput ukrajinske krize.1 Sasvim nezavisno od različitih procena obima i karaktera učešća Ruske Federacije u tim sukobima, čini se da tradicionalno shvaćen koncept međudržavnog rata u ukrajinskom slučaju nema veliku deskriptivnu i analitičku vrednost.

Uprkos tome što se, poput većine ratnih sukoba koji su se odvijali poslednjih decenija, ni ovaj u Ukrajini ne uklapa u klasičnu definiciju rata, ipak ga možemo smatrati nastavkom različitih (unutrašnjih i međunarodnih) politika koje mu leže u osnovi i čine njegovu pozadinu. Iako su ovi oružani sukobi ograničeni na region jedne međunarodno priznate i suverene države, uloga spoljno-političkih aktera – ne samo kao mirovnih posrednika, već i kao direktno uključenih i zainteresovanih strana – veoma je vidljiva.2 Uostalom, različiti stepeni međunarodnog učešća – od direktnih vojnih intervencija, preko obezbeđivanja logističke podrške sukobljenim stranama, do pristrasne medijsko-ideološke prezentacije zbivanja – odavno su, ne samo u slučaju Ukrajine, doveli u pitanje granicu između klasično shvaćenog (međudržavnog) rata i unutrašnjih oružanih sukoba. Istovremeno, mora se imati na umu da upravo unutrašnje slabosti i dugotrajna politička nestabilnost nekog područja omogućavaju aktivnije angažovanje spoljnih faktora koji, rukovođeni sopstvenim interesima, instrumentalizuju već postojeće društvene tenzije i utiču na eskalaciju političkih kriza u oružane sukobe.3 U tom pogledu, primer Ukrajine je veoma ilustrativan – od sticanja nezavisnosti posle raspada Sovjetskog Saveza, ona se obično opisuje kao duboko (politički, kulturno, jezički…) rascepljena zemlja (cleft country) čiji građani tokom više od dve decenije ne uspevaju da postignu bazični konsenzus o pravcima budućeg unutrašnjeg razvoja, te da ostvare političku stabilnost i uspešno funkcionisanje demokratskih institucija. Deleći sa nizom postsovjetskih država ruiniranu ekonomiju, visok nivo korupcije, pljačkaški sprovedenu privatizaciju i snažan uticaj neformalnih centara moći (oligarha), Ukrajina je dodatno opterećena svojim autohtonim problemima – nezavršenim procesom izgradnje nacije (nation-building), te geopolitičkim statusom graničnog područja (borderland) između Ruske Federacije i Evropske unije.4 Stoga, nisu retke ocene prema kojima se Ukrajina već godinama nalazi u stanju hladnog građanskog rata (Рябчук, 2007) koji se, uz nesebičnu pomoć njenog istočnog suseda, početkom 2014. pretvorio u pravi, vreli rat.

Pored angažovanja Rusije – nezavisno od toga da li se ono ocenjuje samo kao davanje podrške separatističkim težnjama Donbasa ili kao direktna vojna agresija – za pomenutu transformaciju hladnog u vreli oružani sukob kao razlog se često navodi i ukrajinska istorija: „U međunarodnim debatama mnogo se pisalo o tome da li su i u kojoj meri istorija, pamćenje i identitet glavni razlozi za Majdan, aneksiju Krima i rat u Donbasu. Identitet i istorijsko pamćenje navode se mnogo češće nego želja za političkim slobodama, korupcija, ekonomski problemi, grupni pritisak, ponašanje lokalnih elita ili sastav subverzivnih grupa… Da li smo uopšte sposobni da mislimo o Ukrajini izvan koncepata identiteta, istorije i sukoba civilizacija? (Portnov, 2015 – kurziv M.S.). U takvim objašnjenjima istorija obuhvata ne samo sveukupnu događajnu prošlost koja vremenski prethodi i čini osnovu sadašnjosti, već i istoriografsku naraciju o toj prošlosti, kao i kolektivno pamćenje koje je snažan resurs političke mobilizacije. Podsećanje na višeznačnost istorije omogućava nam različite pristupe razumevanju njene upotrebe u tumačenjima tekuće ukrajinske krize. U najčešće korišćenom načinu objašnjenja tekućih sukoba pod istorijom se podrazumeva objektivna datost, tj. sama prošlost u kojoj se lako identifikuju duboke (regionalne) podele, vekovne mržnje, iskonski sukobi interesa i trajna neprijateljstva. Omiljen u novinarskim i publicističkim krugovima, takav pristup unapred prećutno amnestira od odgovornosti socijalne i političke aktere savremenih zbivanja jer ih, u krajnjoj liniji, pretvara u nemoćne taoce zatečene prošlosti. Naime, iako im se otvoreno ne odriče status istorijskih aktera (subjekata), njime se implicira da su oni, pod pritiskom istorijskog nasleđa (tereta prošlosti), lišeni mogućnosti slobodnog izbora i aktivnog delanja (agency). Nasuprot takvom pristupu – koji, paradoksalno, podseća na vulgarizovanu verziju marksizma – može se tvrditi da sama prošlost društvenim akterima ipak ostavlja mogućnost (ograničenog) izbora: „Istorija ni u kom slučaju nije predodredila način na koji će se događaji u Ukrajini i oko nje odvijati u 21. veku. Ona je političkim vođama ponudila mnoge moguće scenarije koje su mogli izabrati, te nikakvo pozivanje na prošlost ne može služiti kao opravdanje za one političare koji su tu zemlju doveli u žalosno stanje u kojem se ona danas nalazi“ (Miller, 2015: 145).

Imajući u vidu kompleksnu i često tragičnu prošlost Ukrajine, ovde se neću baviti njenom istorijom u smislu res gestae, već načinima na koji ona, putem istoriografske naracije i kolektivnog pamćenja, biva (re)prezentovana u savremenosti. Stoga ću se ograničiti na razmatranje uloga koje su istoriografske naracije i njihove (zlo)upotrebe radi političke mobilizacije, učvršćivanja normativno shvaćenog nacionalnog identiteta i (re)konstrukcije kolektivnog pamćenja imale na nastanak i dinamiku sukoba u Ukrajini. Osnovna teza koju nameravam da izložim sadržana je u naslovu ovog rada – rat ili oružani sukobi u Ukrajini mogu se, po mom mišljenju, tumačiti kao nastavak politike istorije drugim sredstvima.

Predložena interpretacija ne pretenduje na iscrpnost, niti počiva na redukcionističkoj tezi prema kojoj bi sporovi oko tumačenja prošlosti ili ratovi pamćenja (memory wars) bili ne samo jedini, već i najvažniji činilac kojim se mogu objasniti tragični događaji u Ukrajini: „Očito, sukob oko istorije je samo deo šire celine koja uključuje socijalne, ekonomske, socijalno-psihološke i mnoge druge komponente“ (Kasianov, 2015). Takođe, pažnja usmerena na ukrajinsku politiku istorije ne znači da se ona može potpuno razumeti i objasniti bez uzimanja u obzir njene interakcije sa politikom koju današnja Rusija artikuliše u odnosu na interpretacije sovjetske i sopstvene prošlosti. Naprotiv, kao i u drugim identitetskim politikama, tako je i u odnosu prema prošlosti Rusija, pored Poljske, onaj primarno značajni Drugi spram koga se Ukrajina određuje.5 Dakle, ne dovodeći u pitanje uticaj ruske politike istorije u objašnjenju načina na koji je prošlost tematizovana u Ukrajini, nju ovde ostavljam po strani jer ona, naprosto, zahteva posebnu studiju.

I  Nacionalno-istorijski narativ: Ukrajina kao nacionalizirajuća država?

Posle raspada Sovjetskog Saveza Fransoa Fire (Furet) konstatovao je kako su „Rusi, kao i Nemci pre njih, onaj drugi veliki evropski narod koji je nesposoban da dâ smisao svom 20. veku i zbog toga je nesiguran u vezi sa čitavom svojom prošlošću“ (Fire, 1996: 8 – kurziv M. S.). Sa Rusima, možemo dodati, ovu nesigurnost su delili i drugi narodi koji su, posle sloma realnog socijalizma, morali iznova osmišljavati sopstvenu prošlost. Stoga je u postkomunistčkim društvima istorija, po svom značaju, zauzela mesto koje je u starom režimu imalo učenje o svetloj budućnosti. U tom pogledu, Ukrajina nije nikakav izuzetak: „U njoj, kao i u drugim postkomunističkim zemljama, istorija se uopšte ne percipira kao udaljeni fenomen ‒ ona je živi sistem institucija, normi i vrednosti, te ne čudi što se ispostavilo da je ona od ključne važnosti za teoriju i praksu izgradnje nacije i države“ (Kravchenko, 2014: 87). Uprkos brojnim razlikama koje postoje među postkomunističkim državama, mogu se uočiti izvesne sličnosti u načinima na koji su one formulisale novu interpretaciju prošlosti. Ovaj proces obično je započinjao otkrivanjem i tematizovanjem ranije prećutanih i potisnutih segmenata (belih mrlja) prošlosti,6 zatim je vodio traganju za teorijskim paradigmama koje bi zamenile istorijski materijalizam, te najčešće završavao formulisanjem novog (tačnije, obnovljenog starog) nacionalnog istoriografskog narativa.7 Ostavljajući po strani širi komparativni pristup, navedene opšte karakteristike postkomunističkog ovladavanja prošlošću mogu se pratitii na primeru postsovjetske Ukrajine u kojoj je (1) procesom nacionalizacije prošlosti obnovljen klasični nacionalni istoriografski narativ koji je (2) korišćen u sporovima o nacionalnom identitetu i definisanju poželjnog modela konstituisanja nove političke zajednice.

1. Proleće naroda

Kada je pre dve decenije američki istoričar Mark fon Hagen objavio rad koji je polemički naslovio pitanjem: „Ima li Ukrajina istoriju“ (Hagen, 1995), on je pod istorijom podrazumevao istoriografiju,8 a Ukrajina mu je poslužila kao primer za pomenuti problem osmišljavanja prošlosti posle raspada Sovjetskog Saveza i odbacivanja marksističkog master narativa. S obzirom da je prošlost postkomunističkih zemalja Istočne i Centralne Evrope bila obeležena dugotrajnom dominacijom imperijalnih sila,9 posle konačnog sticanja nezavisnosti otkriće sopstvene prave istorije predstavljalo je zadatak od suštinskog značaja. Stoga, ocena prema kojoj je „istorija isuviše važna da bi bila prepuštena samo istoričarima“ nije prestala da važi ni posle okončanja epohe socijalizma i partijsko-ideološkog nadzora nad političkom pravovernošću istoriografije. Naprotiv, nakon kratkog perioda divljeg pluralizma, novonastale političke elite brzo su shvatile da istoriografski narativi nemaju samo veliku mobilizacionu moć, već i da su važan činilac unutrašnje konsolidacije postkomunističkih država, kao i sredstvo potvrđivanja legitimnosti njihove vladavine: „S obzirom na to da se sadašnje vođe i partije okreću prošlosti zbog legitimizacije novih državnih aparata i, što je još važnije, pošto se pozivaju na narodno pamćenje težeći istovremeno da ga oblikuju, istoričarima i samoj istoriji namenjena je suštinski važna uloga staatstragende Elemente“ (Hagen, 1995: 664). Uočena politička i socijalna važnost istorije posle sloma režima sovjetskog tipa nametnula je pitanje izbora i artikulacije teorijskih i metodoloških pristupa prošlosti (kakva istoriografija), te je upravo to bila ključna dilema koju je, koristeći primer Ukrajine, Hagen pokušao da problematizuje naslovom svog teksta.

Pomenuta dilema je već početkom 90-ih godina prošlog veka razrešena većinski prihvaćenim odgovorom prema kome istorija ovih društava, po svom sadržaju i metodologiji, treba da bude koncipirana u skladu sa tradicionalnim kanonom nacionalne istoriografije. U osnovi ovog opredeljenja ležalo je uverenje da je istoriografija svojevrsna biografija nacije – pripovest koja počinje opisom njenog rađanja (etnogeneze), prati njen kasniji rast i bolno sazrevanje u sukobima sa drugim nacijama, te, posle dugih perioda obamrlosti pod tuđinskom vladavinom, opisuje faze njenog buđenja koje završavaju konačnim ostvarenjem zavetnog cilja – stvaranjem nezavisne nacionalne države. Ako ovde ostavimo po strani razmatranje teleološke strukture takve rekonstrukcije prošlosti, kao i anahroni (perenijalini) koncept nacije na koji se ona oslanja, onda u odbacivanju epohe sovjetske dominacije možemo identifikovati osnovni motiv široke rasprostranjenosti takvog istoriografskog narativa u postkomunističkim društvima. Naime, komunistička prošlost se njime efikasno eksternalizuje jer se epoha realnog socijalizma predstavlja i tumači kao spolja nametnut period diskontinuiteta nacionalne istorije koji se, po sticanju političkog suvereniteta, može simbolički poništiti povratkom na stanje koje mu je prethodilo. U tom pogledu, niz baltičkih i centralnoevropskih država predstavljaju primere koje su, kao uzore u formulisanju istoriografskog narativa, nastojale da slede i ostale postkomunističke države. Od teškoća sa kojima su se neke od njih u ovom procesu nacionalizacije istorije10 suočavale, dve se izdvajaju kao najvažnije. Prva se tiče problema (ne)postojanja kontinuirane tradicije državne samostalnosti, tj. činjenice da su za mnoge postkomunističke države periodi nacionalne nezavisnosti bili ili u dalekoj prošlosti ili u okvirima nacističkog poretka nastalog u Drugom svetskom ratu. Druga teškoća je bila posledica ograničenih mogućnosti potpune eksternalizacije komunizma u onim zemljama u kojim on nije stigao na sovjetskim tenkovima ili ga bar kao takvog ne doživljavaju znatniji segmenti stanovništva.11

Rešenje za obe navedene teškoće tražilo se u snažnijem naglašavanju ključnih elemenata nacionalnog diskursa o prošlosti: „Istoričari su predstavljali nove i stare nacionalne mitove i konstituisali nacionalne istorije kako bi, pozivajući se na slike njihove sjajne prošlosti, legitimizovali mlade nacije i nove nacionalne države. Kontinuiteti državnih tradicija, nacionalnih elita i nacionalnih kultura izmišljani su ili ponovo otkrivani. Slavljena su ‘zlatna doba’ iz daleke prošlosti ili srednjeg veka, a protagonisti nacionalnih kultura i pokreta pretvarani su u heroje. S druge strane, periodi patnje pod stranom, posebno ruskom ili sovjetskom vlašću, predstavljaju se u formi nacionalnih martirologija. Udžbenici su morali biti iznova pisani, a popularna književnost, novi istorijski spomenici, novčanice i simboli trebalo je da u širokim slojevima stanovništva rašire nacionalne istorijske mitove“ (Kappeler, 2003: 38-39).12

U slučaju postsovjetske Ukrajine, taj proces otkrivanja i ponovnog prisvajanja sopstvene prošlosti (reclaiming the past – Kuzio 2002; Yurchuk, 2017) pretpostavljao je ne samo odbacivanje bivšeg sovjetsko-marksističkog istorijskog učenja, već i odbacivanje starije tradicionalne sheme13 o jedinstvu istočnoslovenskih naroda i njihove istorije ‒ dominantne teorijske paradigme imperijalne ruske istoriografije. Pojednostavljeno, ova paradigma se izražava izrekom o Kijevu kao majci svih ruskih gradova i počiva na tezi o (etničkom, verskom i dinastičkom) jedinstvu Velikorusa, Malorusa i Belorusa kao tri grane istočnoslovenskog trojedinog naroda koji se, po oslobođenju od spoljnih neprijatelja (sakupljanja ruskih zemalja pod vođstvom Moskve), konačno ujedinio u okvirima Ruske imperije: „Ukratko, imperijalni ’veliki narativ’ ili ’tradicionalna shema ruske istorije’ smatra državu koja je nastala u 9. veku (Київська Русь / Киевская Русь) na teritoriji (današnje – M. S.) centralne Ukrajine prvom ruskom državom, a njene istočnoslovenske stanovnike Rusima. Ta država je, uprkos ’mongolskom jarmu’, opstala u ruskim oblastima na severoistoku – prvo kao Vladimirsko-Suzdaljska kneževina, a zatim, pod vlašću Moskve, kao Moskovska kneževina i, konačno, kao Ruska imperija sa St. Petersburgom kao svojom prestonicom“ (Kohut, 2015: 456). Gledano iz perspektive znatno kasnije formulisanog ukrajinskog nacionalnog narativa, paradoksalna je činjenica da je ova shema zasnovana na Sinopsisu koji je štampan upravo u Kijevu 1674 – dve decenije posle Perejaslavskog sporazuma (Переяславська рада, 1654) kojim su teritorije Zaporoških kozaka, oslobođene od poljske vladavine ustankom Bogdana Hmeljnickog (Хмельницький), priznale vlast ruskog cara Alekseja I. Preuzeta i razvijena u radovima klasika ruske istoriografije 19. veka, ova paradigma opšteruskog jedinstva priznavala je Kijevskoj Rusi počasni status istorijske kolevke, ali je, usled gubitka državne samostalnosti, njene stanovnike (Maloruse) svela na neistorijski narod.14 Upravo ovaj zaključak ruske državno-istorijske škole postao je u dobu proleća naroda neprihvatljiv za pisce i istoričare okupljene u kijevskom „Bratstvu Ćirila i Metodija“ (Кирило-Мефодіївське товариство) koji su, pod uticajem ideja (nemačkog) romantičarskog nacionalizma, sredinom 19. veka formulisali ideje o postojanju autohtone narodne kulture i posebne hiljadugodišnje istorije sopstvene (ukrajinske) nacije: „Dezintegracija ruskog imperijalnog narativa počinje sa prodorom romantizma i narodnjačke ideologije u sferu istoriografije, te dobija novu dinamiku u poslednjoj deceniji 19. veka zahvaljujući rastućem nezadovoljstvu nasleđem ’državne’ škole ruske istoriografije i njenim naknadnim revizijama“ (Plokhy, 2005: 5).

Novi, alternativni istoriografski kanon formulisao je Mihajlo Hruševski (Михайло Грушевський, 1866-1934), pisac monumentalne Istorije Ukrajine-Rusi (Історія України-Руси, 1898-1936).15 On je, pored pesnika Ševčenka, postao drugi otac nacije jer je, odbacujući vladajuću paradigmu trojedinog naroda, formulisao stanovište о posebnosti ukrajinske istorije kako spram poljske, tako i spram opšteruske: „Pobijanjem tvrdnje ruske istoriografije da je Moskva naslednica tradicija starog Kijeva on je obezbedio osnov za političko osporavanje ruske pretenzije na Ukrajinu, a razmatranjem običnog naroda kao aktera istorije podrio je tradicionalno razlikovanje između ’istorijskih’ i ’neistorijskih nacija’ na osnovu koga su Poljaci zasnivali svoje pravo na Galiciju“ (Snyder, 2003a: 128). Kritikujući tradicionalnu shemu (opšte) ruske istorije, Hruševski je rekonstruisao zasebne tokove istorijskog razvoja sve tri grane istočnoslovenskih naroda: „U teorijskoj ravni on je odbio da razmatra ukrajinsku prošlost kao deo ruskog ili opšteruskog istorijskog narativa“, te je „od mlade, nastajuće nacije bez sopstvene istorije, Ukrajinu pretvorio u istorijsku naciju“ (Plokhy, 2012: 90; 1995: 710). Prema Hruševskom, Moskovska kneževina i Ruska imperija nisu bile naslednice i nastavljači Kijevske države: „Etnografska i istorijska bliskost ukrajinsko-ruske narodnosti sa velikoruskom ne treba da bude razlog za njihovo mešanje jer su one živele sopstvenim životom nezavisnim od njihovih istorijskih veza i susreta“ (Грушевский, 1903: 204). Posle mongolskih osvajanja, nasleđe Kijevske Rusi opstalo je u Galicijsko-Volinjskoj kneževini (13. vek) i Litvansko-poljskoj državi (14-15. vek), a oružjem stečena nezavisnost kozačkih proto-država (Запорзька Січ, Гетьманщина) izgubljena je potčinjavanjem Ruskoj imperiji. Uprkos njihovoj novovekovnoj političkoj dominaciji, Rusi su mlađi narod od Ukrajinaca čija istorija počinje sa Kijevskom Rusi: „Spor oko pitanja ko su legitimni naslednici kijevske tradicije – Rusi ili Ukrajinci – koji traje do današnjeg dana, imao je duboki uticaj na razvoj kulturne percepcije, istorijske svesti, moderne nacionalne samosvesti i nacionalne mitologije inteligencije, pa i običnog naroda obe strane koje su uključene u taj spor“ (Pelenski, 1992: 3).

Odbacujući usredsređenost ruske istorijske škole na državnost, Hruševski je dokazivao da, uprkos državno-političkom diskontinuitetu, Ukrajinci predstavljaju ogranak istočnoslovenskog naroda sa distinktivnim nacionalnim karakteristikama: „Predmet njegove istorije je bio ukrajinski narod i njegov razvoj kako u periodima kada je posedovao državu, tako i kada je bio bez nje. On je odbacivao stanovište prema kojem se istorija bavi samo državama i vladarima – duboko prožet narodnjačkom ideologijom, smatrao je da obični narod ima sopstvenu vrednost i istoriju“ (Sysyn, 2015: 352).16 U osnovi, istoriografska shema Hruševskog afirmisala je istorijski kontinuitet nacije koja je imala slavan početak, tegobnu prošlost gubitka nezavisnosti i upornih borbi za nacionalno oslobođenje, te legitimno pravo da, posle februara 1917, u okviru demokratsko-republikanske Rusije, formira federalnu jedinicu sa punom političkom i ekonomskom autonomijom.17 Pregovori sa Privremenom vladom i očekivanje ustavotvorne skupštine okončani su Oktobarskom revolucijom, pa su delegati ukrajinskog Centralnog saveta (Центральна Рада) predvođeni Hruševskim novembra 1917. doneli odluku o formiranju Ukrajinske Narodne Republike (Українська Народна Республіка). Ostavljajući po strani sudbinu ove kratkotrajne države (1917˗1921) čije je postojanje obeleženo ratnim metežom, nemačkom okupacijom, Oktobarskom revolucijom, građanskim ratom i čestim smenama vlasti, treba imati na umu da je posle 7 decenija „za nove vlasti u postsovjetskoj Ukrajini koje su istinski tražile heroje za nacionalni panteon Hruševski postao persona grata – s jedne strane on je bio politička i državnička figura, jedan od osnivača ukrajinske države i u izvesnoj meri žrtva prethodnog režima, dok je s druge, zahvaljujući kolosalnom naučnom delu i imidžu ’dorevolucionarnog intelektualca’, bio prihvatljiv većini intelektualaca koji su tražili orijentire i modele za ugledanje“ (Kasianov, 2009: 14).18

Ideja formiranja rusko-ukrajinske federacije koju je Hruševski zagovarao bila je u ratno-revolucionarnom metežu potisnuta projektom separacije od Rusije zarad ostvarenja pune nacionalne nezavisnosti koji su formulisali ukrajinski političari u oblastima pod vlašću Austro-Ugarske gde je oktobra 1918. formirana Zapadnoukrajinska Narodna Republika (Західно-Українська Народна Республика). Iako su početkom rata istakli minimalni cilj – autonomiju svih ukrajinskih zemalja u okvirima reformisane dvojne monarhije19 – posle ratnog poraza centralnih sila predvodnici ukrajinskog nacionalnog pokreta pokušali su da na ruševinama obe imperije formiraju ‒ ujedinjenjem dve narodne republike, januara 1919 ‒ nezavisnu i samostalnu Ukrajinu. Napredovanje crvene konjice na istoku i Pariska mirovna konferencija na kojoj je zapadna Ukrajina pripala Poljskoj okončali su njihove planove: „Jedna stvar je bila proglasiti nezavisnost, a sasvim druga postići je – Ukrajinci su se za nju morali boriti na više od jednog fronta… Godina 1919. koja je počela velikim nadama i deklaracijom o ujedinjenju dve ukrajinske države okončana je propašću. Na kraju godine, nije više postojala ukrajinska armija, a sa njom ni državnost“ (Plokhy, 2015: 188; 192).

Ostavljajući po strani razmatranje dramatičnih ratno-revolucionarnih okolnosti formiranja i kratkog perioda postojanja ukrajinskih narodnih republika, ondašnji neuspeh u ostvarenju državne nezavisnosti kojom bi etnički Ukrajinci bili konačno ujedinjeni u jednu političku naciju predstavljao je prepreku za uspostavljanje direktnog kontinuiteta sa postsovjetskom Ukrajinom. „U svojim današnjim političkim granicama, Ukrajina je ostatak Sovjetskog Saveza“ (Hrytsak, 2004: 248), tj. ratne pobede u kojoj je sovjetska Ukrajina (Українська Радянська Соціалістична Республіка) imala ulogu Pijemonta.20 Jer, iako je sovjetska republika bila „nacionalna po formi, a socijalistička po sadržini“, ona nije bila lišena elemenata državnosti (poput određenja titularne nacije i teritorijalnosti) koji su, nestankom sadržaja, ukrajinsku nacionalnu formu učinili pretpostavkom konačnog ostvarenja onog što nacionalni istoriografski kanon naziva „vekovnom težnjom za nezavisnošću“. Takođe, nastanak Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike (USSR) nije bio rezultat samo spoljašnje (sovjetske ili ruske) oružane intervencije, već i podrške koju je boljševička socijalna i nacionalna politika, bar do početka 30-ih godina i Staljinove „revolucije odozgo“, imala među stanovništvom Ukrajine.21 Kasnije formulisana sovjetska koncepcija bratstva naroda po kojoj su Rusi kao starija braća imali ključnu ulogu u istorijskom razvoju sovjetskog naroda prećutno je obnovila staru paradigmu jedinstva,22 pa je obnova istoriografskog kanona Hruševskog bila od ključne važnosti za konsolidaciju postsovjetske Ukrajine: „Tokom sovjetskog perioda istorija Ukrajine se predstavljala kao kontinuirano stremljenje ka ujedinjenju sa Rusijom, te je u postsovjetskim godinama ukrajinska istorija bila ponovo interpretirana kao vekovna borba za nezavisnost… Ta shema je naglašavala različitost ukrajinskog naroda u odnosu na druge Slovene i dokazivala da je Ukrajina uvek sledila svoj sopstveni odvojeni istorijski put“ (Yurchuk, 2017: 114). Anahronizam i teorijske manjkavosti te sheme (insistiranje na lineranom kontinuitetu istorije, teleološki pristup nacionalnoj državi, esencijalističko tumačenje nacije kao monolitne zajednice, etnocentrizam itd) ne umanjuju njenu političku funkcionalnost, naročito u vreme kada predsednik Ruske Federacije iznova naglašava kako Rusi i Ukrajinci „nisu prosto bliski susedi, već faktički jedan narod“, te da je „Kijev majka ruskih gradova, a drevna Rus naš zajednički izvor“ (Путин, 2014).

2. Nacionalizam titularne nacije

Prethodno skicirani tok razvoja postsocijalističkih istoriografija predstavlja samo jedan od aspekata šire koncipiranih nastojanja većine postsovjetskih političkih tvorevina da dodatno osnaže i učvrste predstavu o sebi kao klasičnim nacionalnim državama. Ako ih je prošlost opteretila „egzistencijalnim strahom i neizvesnošću“, kao i osećanjem manje vrednosti,23 onda je novostečena nezavisnost shvaćena kao istorijska prilika za punu potvrdu (ranije potiskivanog i ugnjetavanog) nacionalnog identiteta. U reafirmaciji tog identiteta glavnu ulogu ima država koja se poima kao vlasništvo većinske (titularne) etno-kulturne nacije, te politika na postsovjetskom prostranstvu dobija jasan nacionalističi sadržaj: „Taj nacionalizam obuhvata zahteve istaknute u ime titularne nacije ili nacionalnosti određene u etno-kulturnim terminima i jasno drugačije od svih građana kao celine. Titularna ili središnja nacija se u tom slučaju poima kao zakoniti ‘vlasnik’ države koja se, sa svoje strane, shvata kao država te nacije i za tu naciju“ (Brubaker, 1998: 277). Prema Brubejkeru, reč je o posebnoj vrsti nacionalizujućeg nacionalizma koji karakteriše novonastale ili iznova preoblikovane države Istočne i Centralne Evrope: „Uprkos tome što ima ‘svoju sopstvenu’ državu, središnja nacija (core nation) smatra da se unutar te države nalazi u oslabljenoj kulturnoj, ekonomskoj ili demografskoj poziciji. Ta oslabljena pozicija smatra se nasleđem diskriminacije te nacije u periodu pre nego što je postigla nezavisnost. Upravo se to koristi kao opravdanje ‘lekovitog’ ili svojevrsnog ‘kompenzirajućeg’ projekta korišćenja državne vlasti za unapređenje određenih (ranije neadekvatno zadovoljenih) interesa središnje nacije. Primerima takvog nacionalizma obiluje kako međuratna Evropa, tako i postkomunistička savremenost“ (Brubaker, 1998: 277). Skup (ekonomskih, kulturnih, jezičkih, demografskih…) politika koje se rukovode takvim nacionalizmom omogućava nam definisanje nacionalizujućih država24 kao onih političkih zajednica u kojima su titularne nacije objekti sistematski sprovođenih mera pozitivne diskriminacije: „Ostvarenje državne nezavisnosti ne označava okončanje nacionalističke politike. Reorganizacija političkog prostora stvorila je (nominalno) nezavisne države, ali ne i ‘prave’ ili istinske nacionalne države. Nove države su nacionalne po formi, ali ne i po svojoj suštini ili sadržaju. Sa nacionalističkog stanovišta države su organizacione ljušture koje moraju biti ispunjene nacionalnim sadržajem tako što će stanovništvo, teritoriju, kulturu i političku zajednicu dovesti u neposrednu kongruenciju koja definiše potpuno ostvarenu nacionalnu državu“ (Brubaker, 2011: 1786).

Uprkos razlikama u stepenu i sredstvima procesa nacionalizacije, takve države počivaju na shvatanju nacije kao etno-kulturne zajednice koja se ne poklapa sa širim skupom svih njenih državljana (građana), te svojom politikom podstiču reaktivnu mobilizaciju etničkih manjina koje formulišu zahteve za priznanje i potvrđivanje određenih, na nacionalnosti zasnovanih, kolektivnih političkih i kulturnih prava. Pojava manjinskog nacionalizma u okvirima nacionalizujuće države dobija na političkom značaju kada se te manjine mogu osloniti na neku od susednih država koju doživljavaju kao sopstvenu maticu. Njihova pozicija biva znatno ojačana kada se u tim susednim, matičnim državama formuliše i aktivno zagovara politika zavičajnog nacionalizma (homeland nationalism),25 tj. „kada te države pozivaju nacionalne manjine da se vrate u naručje svoje istorijske domovine, po mogućstvu zajedno sa teritorijama koje zauzimaju“ (Грицак, 2011: 328). Brubejkerova osnovna teza svodi se na tvrdnju da opisana trijadna povezanost ovih nacionalizama (triadic relational nexus) predstavlja plodno analitičko sredstvo u razumevanju i interpretaciji kako međuratnih, tako i postkomunističkih etno-nacionalnih sukoba u Evropi: „Pojam ‘nacionalizujućih država’ nastao je komparativnim proučavanjem međuratne ere i postkomunističkih oblika nacionalizma, kao i analize nasleđa sovjetske nacionalne politike… U oba ova perioda urgentnu važnost procesu nacionalizacije pružala je činjenica postojanja velikih, otuđenih i potencijalno opasnih nacionalnih manjina koje su bile povezane sa susednim etno-nacionalnim ‘srodnicima’, tj. manjina koje su podržavale njihove države-zaštitnici“ (Brubaker, 2011: 1786).

O mogućnosti primene Brubejkerove trijade i njenoj eksplanatornoj vrednosti u analizi ukrajinskog slučaja vodile su se brojne debate. Kritičari Brubejkerove koncepcije nacionalizujuće države dovodili su u pitanje ne samo njenu teorijsku konzistentnost,26 već i deskriptivnu vrednost u analizi dinamike ukrajinske politike. Oni autori koji su smatrali da je Brubejkerova trijada korisna u tumačenju raspada bivše Jugoslavije, odbijali su da je primene na Ukrajinu ističući ili da ona nema karakteristike nacionalizujuće države, ili da u društvenoj realnosti ne postoji duboki rascep između zagovornika manjinskog nacionalizma koje privlači zavičajni nacionalizam, s jedne strane, i nacionalizujuće politike države, s druge. Ne sporeći ocenu da je posle sticanja nezavisnosti Ukrajina prolazila kroz proces izgradnje nacije (nation building), Brubejkerovi kritičari su početkom 21. veka smatrali da „isticanje konfliktnih odnosa između većine koja dominira državom i nepokornih manjina stoji u oštroj suprotnosti sa pretežno mirnim razvojem postsovjetske Ukrajine koji je, štaviše, pratila marginalizacija etniciteta kao faktora u donošenju političkih odluka“ (Kulyk, 2001: 197).27 Kasnije uočeni suprotni trend – povećane važnosti etno-kulturne identifikacije u ukrajinskoj politici – takođe je korišćen za kritiku Brubejkerove trijade jer se manjinski, rusko-jezički nacionalizam nije video separatističkim već je, po pobedi njegovih zagovornika na predsedničkim izborima 1994. i 2010, ocenjivan kao jedan od dva rivalska projekta izgradnje ukrajinske nacije: „Prema Brubejkeru, rusofona grupa stanovništva bi trebalo da bude separatistička i da zahteva svoje oslobođenje od kontrole Kijeva. U nezavisnoj Ukrajini mi vidimo nešto sasvim drugo: umesto da se udaljava od Kijeva, ova grupa ide ka njemu i, čak, preuzima kontrolu nad njim – kao što se to dogodilo 1994. u izbornoj pobedi Leonida Kučme i 2010. u pobedi Viktora Janukoviča… U Ukrajini se ne odvija sukob između dva nacionalizma (ukrajinskog i ruskog), već izbor između dva jedra oko kojih se može konsolidovati jedna ukrajinska nacija“ (Грицак, 2011: 328-329). Ipak, ova argumentacija ne podriva mogućnost primene koncepcije nacionalizujuće države na Ukrajinu jer, kako je to kasnije istakao i sam Brubejker: „Tamo gde su etno-nacionalne i lingvističke granice zamagljene i propustljive, kao u slučaju Ukrajine, projekt nacionalizacije prvenstveno je posvećen preoblikovanju kulturnih praksi, lojalnosti i identiteta kako bi se, u stvari, redefinisala i uvećala titularna (core) nacija“ (Brubaker, 2011: 1789).

Ako imamo u vidu Brubejkerovo odbacivanje socijalne ontologije koja počiva na tezi o statičnosti i trajnosti grupa i njihovih identiteta u društvenoj stvarnosti, kao i njegovo insistiranje na procesualnosti konstituisanja odnosa manjine i većine, te njegov zahtev za političku kontekstualizaciju istorijski promenljive uloge zavičajnog nacionalizma, onda se, po mom mišljenju, njegova trijada može iskoristiti u interpretaciji ukrajinskog slučaja. Istina, njena primena u tom slučaju je nešto složenija od onih primera pomoću kojih je Brubejker ilustrovao njen analitički kapacitet u tumačenju međuratnih (Poljska) i postkomunističkih nacionalnih sukoba (bivša Jugoslavija).28 Naime, klasičnu Brubejkerovu trijadu u ukrajinskom slučaju bi činili: (1) Ukrajina kao nacionalizujuća država koja formuliše politiku pozitivne diskriminacije etno-kulturno shvaćene titularne nacije; (2) oni državljani Ukrajine koji su ruske nacionalnosti (nacionalna manjina) i (3) susedna Ruska Federacija kao matična država te manjine. Jasna i oštra etnička distanca između središnje nacije definisane u etno-kulturnim terminima i nacionalne manjine koja mere državne politike doživljava kao ugnjetavanje i kršenje svojih kolektivnih prava, te aktivnosti spoljašnje domovine preduzete zbog zaštite njenih ugroženih etničkih srodnika, predstavljali bi klasični trijadni model bremenit snažnim konfliktnim potencijalom. Ipak, ovaj model ne obuhvata svu složenost ukrajinske situacije jer se linija nacionalne identifikacije stanovništva ne poklapa sa onom koja deli Ukrajince kao titularnu naciju (72 odsto – 1989; 77 odsto – 2001), od Rusa kao najveće nacionalne manjine (22 odsto – 1989; 17 odsto – 2001). Naime, ako uzmemo u obzir jezik kao važan marker etničke pripadnosti, ova slika se znatno komplikuje – prema popisu iz 1989. čak 34 odsto etničkih Ukrajinaca u svakodnevnoj komunikaciji koristilo je ruski jezik, te su, kao posebna rusko-jezička grupa, zajedno sa ruskom manjinom, 90-ih godina predstavljali neznatnu većinu stanovništva Ukrajine (vidi Wilson, 1996: 22-23).29 Situirana između dva pola – etničkih Ukrajinaca koji govore ukrajinski i etničkih Rusa – središnja kategorija rusko-jezičkih Ukrajinaca je i sama heterogena, dok njena brojnost zavisi od načina na koji se definiše značaj maternjeg jezika ili jezika svakodnevne komunikacije u procesu nacionalne identifikacije.30 Sama po sebi, ova složena lingvistička slika ne omogućuje izvođenje direktnih zaključaka o političkim preferencijama građana Ukrajine – na referendumu o državnoj nezavisnosti broj pristalica samostalne Ukrajine (90,3 odsto celokupnog stanovništva) daleko je nadmašio zbir onih koji su se u nacionalnom pogledu deklarisali kao Ukrajinci (tj. obuhvatao je ne samo ukrajinsko i rusko-jezičke Ukrajince, već i većinu etničkih Rusa).31 Ili, kako je to istakao Veljko Vujačić: „Ne samo da su etnički Rusi pretežno glasali za nezavisnost Ukrajine, već je velika većina njih svoje odnose sa Ukrajincima opisivala u veoma pozitivnom svetlu ne očekujući da će nezavisna Ukrajina kršiti njihova kulturna ili jezička prava i ne osećajući se ‘strancima’ u Ukrajini, uprkos tome što je nešto ranije (avgusta 1991) većina njih ipak tražila da Ukrajina potpiše Gorbačovljev sporazum o Savezu država i zadrži tesne veze sa Rusijom. Posebno je značajno to što su rezultati socioloških istraživanja bili uglavnom slični u različitim regionima Ukrajine, uključujući Galiciju, istorijsku kolevku ukrajinskog nacionalizma i sporni Krim“ (Vujačić, 2015: 28).

Po raspadu Sovjetskog Saveza u rusko-ukrajinskim odnosima nacionalno pitanje nije bilo na listi prioriteta novih političkih elita dve postkomunističke države, iako je povremeno aktualizovano u pretežno intelektualnim, opozicionim krugovima obe zemlje. Na promenu statusa ovog pitanja – njegovu sve veću važnost i snažnu politizaciju – uticalo je više faktora, kako unutrašnjepolitičkih, tako i onih koji se tiču međunarodnih odnosa. Ako ostavimo po strani Rusku Federaciju (njen ekonomski oporavak, promenu političkog vođstva, rastuću ambiciju da obnovi status super sile, težnju ka reintegraciji bivšeg sovjetskog prostora, formulisanje ideologije ruskog sveta itd), onda nacionalno pitanje u Ukrajini možemo tematizovati sa stanovišta (re)definisanja i izgradnje njene državnosti (state building). Posmatrano iz te perspektive, politički sporovi koji u Ukrajini traju od druge polovine 90-ih godina do danas mogu se razmatrati kao različiti odgovori na dileme oko izbora između dva idealna tipa države, tj. na izbor između definisanja ukrajinskog demosa u etničkom ili neutralno-građanskom značenju. Pojednostavljeno, u različitim periodima postsovjetske nezavisnosti političke elite su Ukrajinu poimale i kao državu svih njenih građana i kao državu ukrajinskog naroda,32 pri čemu je, u ovom poslednjem slučaju, narod definisan kao etno-kulturna nacija. Na parlamentarnim i predsedničkim izborima kao pobednici smenjivali su se zagovornici ove dve opcije, što je vodilo društvenim i političkim posledicama koje prevazilaze akademske sporove o teorijskoj (ne)zasnovanosti razlikovanja između koncepcija građanskih i etničkih nacija. Jer, ako i usvojimo stanovište prema kome svaka građanska nacija u svom osnovu ima neki etno-kulturni sadržaj koji je tokom vremena interiorizovala većina njenih pripadnika, to još ne znači da građanski i etnički projekti izgradnje država u sadašnjosti nemaju različite konsekvence po njihovo stanovništvo. Tim pre, ako kulturno-etničku heterogenost stanovništva, kao u slučaju Ukrajine, prati koncentracija različitih grupa u pojedinim regionima zemlje. Naime, etno-lingvistička mapa Ukrajine ima naglašenu regionalno-geografsku dimenziju: centralni regioni su u jezičko-etničkom pogledu mešoviti; u istočnim i jugoistočnim oblastima koncentrisan je veliki broj etničkih Rusa i rusko-jezičkih Ukrajinaca, dok je većina stanovništva zapadnih regiona sklona naglašavanju svog ukrajinskog jezičkog i nacionalnog identiteta.33 Ove etničke i lingvističke razlike između istoka i zapada Ukrajine prate ne samo nejednaki stepeni njihovog ekonomskog razvoja, već i različita kulturna nasleđa formirana pod uticajem imperija i država u okviru kojih su se ovi delovi Ukrajine nalazili pre nastanka države u njenim sadašnjim granicama. Naime, izuzev Krima koji joj je pripojen 1954, teritorija Ukrajine u njenom današnjem obimu je posledica razgraničenja i formiranja država posle Drugog svetskog rata – u prošlosti Donbas i Galicija nikada nisu bili, (osim u periodu sovjetske vladavine 1939-1941, kao i 1945-1991), regioni jedinstvene ukrajinske države: „Svaki region Ukrajine ima svoju jedinstvenu istoriju – Transkarpatija je bila jedini deo Ukrajine koji je iskusio dugu vlast Ugarske – skoro hiljadu godina; Bukovina je bila jedina koja je imala iskustvo sa vlašću Moldavije i kasnije moderne Rumunije; Bukovina i Galicija su bile pod austrijskom vlašću; veliki deo južnih teritorija izdvojen je iz vlasti Krimskog kanata; značajni delovi centralne Ukrajine nekada su bili u sastavu Velikog kneževstva Litvanije, a mnoga od ukrajinskih formativnih iskustava odvijala su se u okviru Poljske i Rusije/SSSR. Granice između ove dve poslednje države s vremenom su se menjale, te su neki od delova Ukrajine živeli mnogo duže pod poljskom vlašću (Galicija: 1386-1772; 1918-1939), dok su drugi mnogo duže bili deo Rusije ili njenih sovjetskih naslednika (istorijski Hetmanat i Sloboda Ukrajine – Слобожанщина; od sredine 17. veka do nezavisnosti 1991, sa prekidom tokom nemačke okupacije 1941-1943)“ (Himka, 2015: 129).34

Kada se jezičke, kulturne, istorijske i verske razlike koje postoje među stanovnicima istočne i zapadne Ukrajine dovedu u neposrednu vezu sa njihovim suprotstavljenim (proruskim/prosovjetskim i proevropskim) političkim opredeljenjima, onda to predstavlja osnovu za široko rašireno uverenje o postojanju dve Ukrajine35 ili o dve zemlje u jednoj državi (Riabchuk, 2002). Sklonost ka mišljenju u dihotomijama svakako je uticala na stvaranje ovog mita o dve Ukrajine36 pomoću koga se kompleksna socijalna, politička i nacionalna stvarnost redukuje na istočno-zapadnu shemu čije su noseće kategorije deo nasleđene simboličke geografije prema kojoj se – još od doba Prosvetiteljstva – zaostalom, varvarskom, ropskom i egzotičnom Istoku suprotstavlja progresivni, civilizovani, racionalni i slobodarski Zapad (vidi Wolff, 1994). Teorijske primedbe da „fragmentacija Ukrajine prevazilazi dihotomiju istok-zapad, stvarajući nacionalne i lingvističke podele koje su mnogo nejasnije od nacionalnih privrženosti za koje se pretpostavlja da slede jezičke linije“ (Wanner, 1998: xxvi), čine se nedelotvornim jer se ne uklapaju u već čvrsto formiran i delatan stereotip: „Najčešća manifestacija ukrajinskog regionalizma koju koriste komentatori je ona koja se označava takozvanom ‘istočno-zapadnom podelom’ u kojoj se Ukrajina predstavlja kao država podeljena između ‘ukrajinsko-jezičkog i nacionalističkog zapada’, s jedne strane, i ‘‘rusko-jezičkog i separatističkog istoka’, s druge. Obično se tvrdi da je do te podele doveo dugotrajni uticaj Poljske i Austro-Ugarske na zapadnu Ukrajinu, kao i duga povezanost istočne Ukrajine sa ruskom i sovjetskom vlašću“ (Rogers, 2007: 211). Uprkos teorijskim manjkavostima, jednom formulisano i prihvaćeno stanovište o dubokim i nepremostivim (civilizacijskim) razlikama37 između istočne i zapadne Ukrajine u diskursu politike funkcioniše kao samoostvarujuće proročanstvo jer predstavlja okvir koji usmerava očekivanja političkih aktera, utiče na sadržaj njihove politike i odabir izborne strategije.

Nezavisno od debata o stepenu različitosti njenih regiona, u postsovjetskoj Ukrajini nije se podrivala njena teritorijalna celovitost koja je, u krajnjoj liniji, bila nasleđe komunističke epohe (Ukrajinske SSR). Od samog proglašenja nezavisnosti, ukrajinske političke elite bile su suočene sa dvostrukim zadatkom – izgradnjom postsovjetske (demokratske) države i formiranjem ukrajinske nacije. Ova dva procesa su bila simultana i za njihovo rešavanje politička teorija je mogla da ponudi dva ideal-tipska modela: stvaranje države-nacije (state-nation) ili nacije-države (nation-state). Razlika između njih je, u krajnjoj liniji, posledica različitih polaznih koncepcija nacije – u prvom slučaju naglasak je na političkom pojmu nacije koji obuhvata sve državljane (građane), dok je u drugom reč o etničkom i kulturnom određenju nacije koja se smatra tvorcem i vlasnikom države.38 Izbor jednog od modela u teorijskom pogledu zavisi od stepena kulturne (ne)homogenosti stanovništva, kao i teritorijalne koncentracije politički značajnih grupa podložnih nacionalističkoj mobilizaciji i težnji ka samoopredeljenju (vid. Stepan, 2008). Samo postojanje različitih društveno-kulturnih identiteta koji nisu međusobno radikalno suprotstavljeni ne isključuje mogućnost izgradnje demokratske nacionalne države, ali taj proces je obično opterećen konfliktima: „Manje konfliktna struktura takve države bio bi asimetrični federalizam u kome su ustavno ugrađeni izvesni kulturni prerogativi za regione sa istaknutim i mobilizovanim teritorijalnim identitetima“ (Stepan, 2008: 3).39 Stoga je, iako se nije detaljnije bavio Ukrajinom, Stepan sugerisao kako bi za nju upravo model države-nacije bio optimalno rešenje jer postojeća kulturna nehomogenost stanovništva čini od Ukrajine „malo verovatnu (demokratsku) naciju-državu“ (vid. Stepan, 2005).

Naravno, usvajanje konstitucionalnih rešenja i njihovo ostvarenje u političkoj stvarnosti ne zavise od ideal-tipskih modela koje (ne) preporučuju politički teoretičari – Ukrajina u tom pogledu nije nikakav izuzetak. Njena postsovjetska ustavna rekonstrukcija završena je tek 1996, a na njen konačni oblik uticale su spoljnopolitičke okolnosti (uspeh Zjuganova na ruskim izborima i strah od obnove SSSR), kao i duboke razlike između stavova levice (komunisti, socijalisti) i umerene desnice (nacional-demokrati) koje nisu samo otežavale postizanje konsenzusa oko temeljnih ustavnih principa, već su i otvorile put jačanju predsedničkog političkog sistema. Kao plod kompromisa, ustavotvorni proces završen je prihvatanjem rešenja koje nije saglasno sa teorijskim modelom demokratske nacionalne države: „Prioritetna važnost izgradnje države uticala je da se elite odluče za institucionalni okvir koji uključuje centralizovani teritorijalno-administrativni model i snažnu izvršnu ulogu predsednika što – kako se brzo pokazalo – nije nužno doprinosilo promovisanju principa konstitucionalizma“ (Wolczuk, 2001: 289 – kurziv M.S.). Već pominjana ustavna dvosmislenost u određenju nosioca suvereniteta (narod Ukrajine ili ukrajinski narod)40 bila je, takođe, posledica kompromisa između vernosti nasleđenom sovjetskom konceptu naroda i ideje suverene (etno-kulturne) nacije, te je usvojeno teritorijalno-političko određenje (naroda ili državljana Ukrajine) istovremeno bilo praćeno etno-kulturnim sadržajem jasno izraženim u definisanju statusa državnog jezika i usvojenom skupu nacionalnih simbola.41 Paradoksalno, polazeći od afirmacije principa državljanstva, (prokomunistička) levica zagovarala je građansku koncepciju nacije, dok su nacionalni demokrati u afirmaciji ukrajinske nacije kao istorijskog vlasnika države42 videli ključnu prepreku pred pretećom opasnošću od obnove Sovjetskog Saveza i gubitka tek stečene državne nezavisnosti. U takvoj konstelaciji, ustavni položaj je predsedniku države omogućavao široki manevarski prostor za stvaranje situaciono uslovljenih, ad hoc koalicija sa međusobno suprotstavljenim političkim grupacijama. Nakon ustavne potvrde nezavisnosti i izgradnje institucionalne infrastrukture političkog sistema,tadašnji predsednik Kučma mogao je da zaključi kako je stvorena Ukrajina (država), te da sada treba stvoriti Ukrajince (naciju).43

Većinski izraženo opredeljenje za nezavisnost Ukrajine nije značilo da je projekat izgradnje nacionalne svesti kao osnove nacionalne države nepotreban: „Najobjektivniji analitičari nikada nisu smatrali da rezultati referenduma iz 1991. potvrđuju nivo nacionalne samosvesti Ukrajinaca – tada se glasalo ne toliko za nezavisnu Ukrajinu, koliko protiv saveznog (sovjetskog – M. S.) centra“ (Касьянов, 2008: 132). Ukrajinci su bili, kako je to sažeto izrazio Vilson, neočekivana nacija ne samo u očima inostranih posmatrača, već i za veliki broj samih stanovnika Ukrajine koji su nacionalnoj identifikaciji pridavali manje važno mesto u odnosu na svoju klasnu ili regionalnu pripadnost (Wilson, 2015). Pod uticajem široko prihvaćene koncepcije sovjetskog naroda kao nadnacionalne zajednice, ni sami etnički Rusi u Ukrajini nisu sebe smatrali tipičnom nacionalnom manjinom,44 a ogromni broj rusko-jezičnih etničkih Ukrajinaca, kao i onih koji su u svakodnevnoj komunikaciji koristili jezičku mešavinu (суржик), izazivali su nezadovoljstvo povodom sprovođenja mera usmerenih na kulturno-jezičku ukrajinizaciju kao osnovnu pretpostavku konsolidacije državne nezavisnosti. Stoga se teza o dve Ukrajine nije prevashodno odnosila na dihotomiju etničko-ukrajinske većine i ruske manjine, već je njome Rjabčuk označavao diferencijaciju nacionalno svesnog i nacionalno nesvesnog stanovništva Ukrajine: „Prema mojim približnim procenama, samo trećina stanovništva Ukrajine ima jasnu nacionalnu samosvest i istovremeno identifikuje sebe sa ukrajinskom političkom nacijom. Dve trećine čine oni koji nisu ni Rusi, ni Ukrajinci – to su ‘naši’, ‘ovdašnji’, to su lјudi koji se još uvek nalaze na prednacionalnom (i preistorijskom – ako je reč o novijoj istoriji) nivou razvoja. Potencijalno oni mogu da postanu i Rusi, i Ukrajinci, čak građani Kijevske Rusije, a mogu i da obrazuju neku svoju donbasku, hersonsku ili krivorošku naciju (nalik na ‘krimsku’ koja se, izgleda, stvara pred našim očima) (Рјабчук, 2003: 57). Upravo ovaj amorfni etnički supstrat (koji čine govornici pretežno ruskog, ali i ukrajinskog jezika, kao i njihove mešavine) predstavlja, prema Rjabčuku, drugu Ukrajinu koja je interiorizovala predstave ruske i sovjetske imperijalne vlasti o Malorusima (хохли), te u svom postkolonijalnom stanju još nije dospela do moderne nacionalne samosvesti bez koje, prema njegovom uverenju, nema izgradnje stabilne političke zajednice:

„Dve Ukrajine nisu bile viđene kao geografski entiteti već pre kao metafora koja označava stanovništvo u okviru istog geografskog prostora koje je, s jedne strane, već prošlo sve tri Hrohove faze nacionalne izgradnje i u pogledu svog identiteta postalo sasvim moderna nacija, te s druge strane stanovništva koje je ostalo zatečeno u Hrohovoj fazi B i podložno je daljoj nacionalizaciji. Ta dva identiteta – ukrajinski moderni (nacionalni) i ukrajinski premoderni (lokalni) – nejednako su rašireni na teritoriji Ukrajine, sa dominacijom nacionalnog identiteta na zapadu i lokalnih identiteta na istoku i jugu, kao i njihovom mešavinom, hibridnošću i koegzistencijom u sasvim različitim proporcijama širom svih regiona“ (Riabchuk, 2015: 145).

Nacionalno samosvesnim Ukrajincima, koji su zbog istorijskih okolnosti većinski koncentrisani na zapadu zemlje, stoga nisu suprotstavljani nacionalno opredeljeni Rusi (koji bi činili nacionalnu manjinu sa odgovarajuće garantovanim pravima), već ambivalentni, pretežno rusko-jezički, nacionalno neopredeljeni stanovnici Ukrajine čiji identitet Rjabčuk definiše kao kreolski. Oslanjajući se na postkolonijalne teorije,45 ovaj autor je u istorijski formiranom mentalitetu ukrajinskog Petka video osnovnu prepreku njegove emancipacije od kolonijalne dominacije ruskog Robinzona, te je, umesto projekata binacionalne ili regionalne federalne države-nacije, političko rešenje tražio u okončanju procesa izgradnje ukrajinske nacije koji bi Kreole konačno pretvorio u prave Ukrajince (vidi Рябчук 2012).

***

Ne razmatrajući ovde rasprave o mogućnostima i ograničenjima primene postkolonijalne teorije u analizama post-sovjetskih društava (vid. Subotić, 2015), možemo zaključiti da je ukrajinska država posle sticanja nezavisnosti proces izgradnje nacije pretežno usmerila ka ukrajinizaciji pripadnika većinske etničke zajednice, a ne prema etničkim manjinama sa već jasno formiranom nacionalnom samosvešću: „Pred društvom i državom faktički je stajao zadatak ‘ukrajinizacije’ samih Ukrajinaca, što je pretpostavljalo određenje prioriteta u kulturnoj i obrazovnoj politici koji su se uvek mogli protumačiti kao davanje privilegija ‘titularnoj naciji’… U suštini, ‘stvaranje nacije’ devedesetih godina pretvorilo se u proces ukrajinizacije samih etničkih Ukrajinaca“ (Касьянов, 2008: 133; 142 – kurziv M.S.). Ipak, navedena činjenica suštinski ne utiče na mogućnost upotrebe modela nacionalizujuće države u ukrajinskom slučaju jer Brubejkerov koncept nacionalne manjine ne mora nužno biti ograničen na etničke Ruse – on takođe može obuhvatati i etničke Ukrajince koji govore ruskim jezikom, kao i sve one koji se, iz različitih razloga, ne identifikuju u potpunosti sa normativno definisanim konceptom istinskog identiteta ukrajinske titularne nacije. Rečju, nezavisno od etničke pripadnosti, građani Ukrajine mogu biti objekti nacionalizujućih praksi kako bi im se nametnula nacionalna identifikacija koja treba da potisne njihove, sa stanovišta nacionalizma, drugorazredne (prednacionalne) regionalne, socijalne ili političke identitete. Naravno, ovaj proces nacionalizacije koji zahteva vreme i sistematski razrađenu kulturnu, obrazovnu i istorijsku politiku države, može izazvati otpore kod onog (ne samo etnički ruskog) dela stanovništva koje zagovara alternativni koncept ukrajinske nacije, ili se, rukovođen jezičkim, kulturnim, ideološkim ili ekonomskim razlozima, vezuje za susednu (srodničku) državu koju smatra sopstvenom maticom. Stoga, smatram da je, uz navedeno redefinisanje koncepta nacionalne manjine, u ukrajinskom slučaju Brubejkerova trijada plodno analitičko sredstvo, te da Ukrajinu možemo razmatrati kao poseban primer (postkomunističke) nacionalizujuće države. Potvrda takvog stava zahteva detaljnije razmatranje sadržine i dinamike procesa izgradnje nacije (ukrajinizacije) tokom koga su, pozivajući se na nužnost definisanja nacionalnog identiteta, sukobljene frakcije ukrajinske političke elite koristile različite, međusobno suprotstavljene, interpretacije sovjetske i ratne prošlosti za legitimizaciju i učvršćivanje sopstvene vlasti.

Fabrika knjiga, 2019.

Peščanik.net, 09.02.2022.

REVIZIJA ISTORIJE
UKRAJINA

PODRŽITE PEŠČANIK

________________

  1. Videti, na primer, „Forum“ američkog časopisa Kritika (2015, 1: 121-155) koji je naslovljen: “The Ukrainian Crisis, Past and Present”. Na raširenu upotrebu idioma krize kritički se osvrće ukrajinski istoričar: „Koliko često se taj termin koristi da bi se opisale vojne operacije u kojima se broj žrtava računa u hiljadama, a čitavi gradovi bivaju razrušeni artiljerijskom vatrom?… Upotreba termina kriza pomaže autorima i njihovoj publici da sebe distanciraju od dešavanja u Ukrajini, da smanje značaj tih događaja, da ublaže nasilje, smrt i patnju koja ih karakteriše, te da održe pozu neutralnosti i objektivnosti. Ipak, terminologija nikada, posebno u društvenim naukama, nije neutralna – svaki idiom poseduje sopstvenu moć i inerciju koje usmeravaju istraživače i strukturišu njihove narative“ (Zayarnyuk, 2015: 469).
  2. Imajući u vidu aktivnosti političkih vođa Ukrajine, Rusije, Evropske unije i SAD, Aleksej Miler sa gorčinom ističe: „Niko ne može reći ‘nema krvi na mojim rukama’, niti iko od njih čak može tvrditi kako su mu interesi ukrajinskog stanovništva najvažniji“ (Miller, 2015: 145).
  3. Kako to ističe jedan analitičar sukoba u Donbasu: „Bez unutrašnjih uslova koji pogoduju oružanom secesionističkom pokretu, spoljašnji podsticaji ne bi uspeli da stvore održivu i masovnu pobunu“ (Kudelia, 2014:7). Rjabčuk koji je oštar kritičar ruske agresije, takođe priznaje: „Ipak ostaje problem nalaženja suštine ukrajinskog unutrašnjeg razdora koji ne može biti pripisan isključivo ruskoj subverziji ili čak invaziji – Rusija, u stvari, samo oportunistički iskorišćava slabosti Ukrajine i njene višestruke unutrašnje suprotnosti“ (Riabchuk, 2015: 139). Sličnu ocenu formuliše Umland: „Istina, od početka 2014. sve otvorenije mešanje Kremlja u unutrašnje stvari Ukrajine ne predstavlja agresiju u čistom obliku. U krajnjoj liniji, to angažovanje ne bi, samo po sebi, bilo dovoljan uslov za eskalaciju ukrajinske krize… Ruske mere nisu bile dovoljni, ali su postale nužni dopunski uslov za eskalaciju u rat ranije postojećih mirnih napetosti u Donbasu“ (Умланд, 2014: 19).
  4. Na samom početku svoje Istorije Ukrajine Subtelni ističe: „Sam termin Ukrajina znači granična zemlja, pograničje (borderland). To je sasvim odgovarajuće ime za zemlju koja leži na jugoistočnom obodu Evrope i pragu Azije, uz rubove mediteranskog sveta i opkoračuje u prošlosti važnu granicu između šuma koje su obezbeđivale utočište i otvorene stepe“ (Subtelny, 2009: 3). U isticanju značaja geografskog položaja ovaj istoričar nije usamljen: „Od samog svog nastanka nacionalna istoriografija je istoriju Ukrajine smatrala zavisnom od njene geografije“ (Hrytsak, 2004: 234).
  5. Videti opširnije na primeru analize udžbenika istorije u: Портнов (2010: 128-161). Ili, kako to ističe Taras Kuzjo: „Rastuća nacionalna samoidentifikacija Ukrajine tesno je povezana sa razlikovanjem sebe od ‘Drugih’. Pošto joj je Rusija najbliža u istorijskom, kulturnom, jezičkom i etničkom pogledu, postoji potreba da se Ukrajina od nje distancira više nego je to slučaj sa drugim narodima Centralne Evrope“ (Kuzio, 2001: 349).
  6. „Svoju pažnju istoričari su na početku usmeravali na istorijske ‘bele mrlje’ koje su uglavnom nalazili u sovjetskom periodu. Revizija sovjetske verzije istorije tog perioda je takođe obezbeđivala osnovu za njegovo odbacivanje. Naravno, predmet rasprava bili su zločini staljinizma, zabranjivani ili progonjeni pojedinci, kao i nacionalne tragedije“ (Kasianov, 2012: 141).
  7. „Postoji izvesna ironija u činjenici da je jedna u osnovi devetnaestovekovna paradigma svoj drugi život našla na kraju 20. veka. Ona je bila iznova reanimirana novim talasom studija o nacionalizmu koje su naglašavale centralnu važnost nacije i nacionalnog identiteta u modernom svetu“ (Hrytsak, 2007: 14).
  8. „Naravno, jednostavan odgovor na (postavljeno) pitanje je da ljudi i institucije koji se nalaze na teritoriji savremene ukrajinske države imaju istoriju u smislu proživljenog iskustva, wie es eigentlich gewesen ist, na isti način na koji svi mi imamo prošlost na koju se možemo pozvati. Ali, ako ponovimo naše pitanje imajući ovoga puta u vidu pisani zapis o proživljenoj prošlosti koji ima neku opštu prihvaćenost i autoritet u međunarodnoj naučnoj i političkoj zajednici, onda odgovor nije tako jednostavan“ (Hagen, 1995: 658).
  9. „Pošto nijedna od država koje danas postoje između Berlina i Moskve nije postojala u vreme uspona moderne istoriografije u ranom i srednjem 19. veku, njihove istorije i dalje nose senku artificijelnosti i neautentičnosti… Kao jedna od posledica neuspešne ili ograničene državnosti naroda u Istočnoj i Centralnoj Evropi, njima je bila osporavana puna istoriografska legitimnost“ (Isto: 659-660).
  10. Sintagmu nacionalizacija istorije preuzimam od Kasjanova koji njom označava „način opažanja, razumevanja i tretiranja prošlosti koji zahteva separaciju ‘svoje sopstvene’ istorije od ranije ‘zajedničke’ i njenu konstrukciju kao istorije nacije“ (Kasianov, 2009: 7). Primenu te sintagme u analizi politike istorije u Ukrajini videti u: Касьянов (2011: 38-73; 107-121) i Kasianov (2012).
  11. Za razliku od stanovnika država bivšeg Istočnog bloka, može se tvrditi da je „većina Ukrajinaca bila lično vezana za simbole sovjetske zajednice, a kult Drugog svetskog rata bio je duboko ukorenjen u ukrajinsku kulturu sovjetskog perioda“ (Koposov, 2017: 179).
  12. Ili, kako to ističe jedan drugi autor: „Post-sovjetske države su u procesu traganja za svojom ‘izgubljenom’ prošlošću iz doba pre (sovjetske – M.S.) imperije, kako bi potvrdile da i one imaju svoja ‘zlatna doba’, tj. prošlost koja se delotvorno može upotrebiti u legitimisanju njihovih novostečenih nezavisnih država. To je posebno važno u slučajevima u kojima postoje teritorijalni sporovi između bivše imperijalne metropole i postkolonijalne države“ (Kuzio, 2002: 249).
  13. „Do druge polovine 19. veka formiran je u potpunosti imperijalni grand-narativ ili ‘tradicionalna shema’ ruske istorije. Formiranje te sheme počelo je utvrđivanjem rodoslova moskovske dinastije (Степенная книга), razvilo se u priču o pravoslavnom slovensko-ruskom carstvu (Sinopsis), pretvorilo se u objašnjenje razvoja i teritorijalnog pomeranja ruske države (Karamzin) te se, na kraju, transformisalo u nacionalnu istoriju Rusije i ruskog naroda“ (Kohut, 2001: 76).
  14. Ovu tezu nisu zastupali samo ideolozi imperije i zagovornici samodržavlja, već i njihovi kritičari poput Bjelinskog: „Malorusija nikada nije bila država, pa shodno tome, istoriju u strogom smislu te reči nije ni imala… Istorija Malorusije je pobočni rukavac koji se uliva u veliku reku ruske istorije. Malorusi su uvek bili pleme, a nikada nacija, a još manje država“ (Белинский, 1843). Prema novinskim izveštajima sa samita NATO pakta u Bukureštu (2008), ruski predsednik Putin je rekao svom američkom kolegi Bušu: „Džordž, ti ne razumeš – Ukrajina čak nije ni država. Šta je Ukrajina? Deo njene teritorije je Istočna Evropa, a deo, i to znatan, poklon je koji je dobila od nas“ (Коммерсантъ, 7.4.2008).
  15. „U razvoju ukrajinskog nacionalnog pokreta delo Hruševskog predstavlja naučni dokaz da su Ukrajinci narod sa vlastitim istorijskim procesom. Za Ukrajince značaj tog dela je uporediv sa značajem koji je za Čehe imala Istorija Bohemije Františeka Palackog. Ovo veliko delo češke nacionalne istoriografije objavljeno je početkom 19. veka, a njegov ukrajinski pandan se nije pojavio sve do prelaza u 20. vek. Ovo kašnjenje u velikoj meri odražava teškoće sa kojima su se suočili Ukrajinci u dokazivanju da oni nisu podgrupa Rusa ili Poljaka, te da imaju sopstvenu istoriju“ (Sysyn, 2015: 344).
  16. „Ukrajinsko-ruska narodnost (Українсько-руська народність) niz vekova živi bez nacionalne države, pod uticajem raznih državnih organizacija čije uticaje na nacionalni život treba imati u vidu, ali politički faktor tokom ovih vekova bezdržavlja nužno mora imati manje važnu ulogu od ekonomskih, kulturnih i nacionalnih faktora… Taj jedinstveni i isključivi značaj koji ima velikoruska država u savremenoj shemi ‘ruske’ (русскої) istorije za posledicu ima zamenu koncepta istorije ‘ruskog naroda’ (u značenju ruskih, istočnoslovenskih naroda) konceptom istorije jednog, velikoruskog naroda“ (Грушевский, 1903: 206-207 – kurziv M.S.).
  17. U članku „Kakvu autonomiju i federaciju hoćemo“ Hruševski je početkom 1917. isticao: „Ukrajinci zahtevaju da jedan region, jedna nacionalna teritorija bude formirana od svih ukrajinskih zemalja… ruske države… Ukrajinsku teritoriju treba organizovati na osnovu široke demokratske građanske samouprave… Samo po određenim pitanjima zajedničkim celoj ruskoj državi Ukrajina treba da prihvati odluke centralne federalne skupštine u kojoj proporcija ukrajinskih predstavnika mora biti ista kao ona koja koju ukrajinsko stanovništvo ima u okviru stanovništva celokupne Republike Rusije“ (cit. prema: Rudnytsky, 1987: 390).
  18. Kako to ističe drugi ukrajinski istoričar: „Sredinom 90-ih godina… vladajuća ukrajinska postsovjetska elita (koja je i dalje, po svom poreklu i ideološkim praksama ostala veoma sovjetska) priznala je figuru Hruševskog kao oca-osnivača ukrajinske države. Reagujući na političku konjunkturu, većina ukrajinskih istoričara je usvojila njegovu shemu ukrajinske istorije kao svojevrsni apsolut“ (Грицак, 2003: 437).
  19. Politički predstavnici Ukrajinaca u Austro-Ugarskoj okupljeni u Glavni politički savet (Головна українська рада) na početku Prvog svetskog rata, u proglasu od 3. avgusta 1914, jasno su formulisali svoje stanovište: „Ruski carevi su prekršili Perejaslavski sporazum kojim su preuzeli obavezu da poštuju nezavisnost Ukrajine i porobili su slobodnu Ukrajinu. Trista godina politika Ruske imperije je bila oduzimanje potčinjenoj Ukrajini njene nacionalne duše i pretvaranje Ukrajinaca u deo ruskog naroda… Stoga je naš put jasan… Pobeda Austro-Ugarske monarhije biće i naša pobeda, a što bude veći poraz Rusije, pre će kucnuti čas oslobođenja Ukrajine… Neka se sunce slobodne Ukrajine digne nad ruševinama carističke imperije!“ (cit. prema: Rudnytsky, 1987: 391).
  20. Teza o okupaciji Ukrajine ili barem onih njenih teritorija koje pre rata nisu bile u sastavu USSR može imati neugodne posledice: „U sastav Sovjetskog Saveza je, zajedno sa drugim nacionalnim republikama, ulazila i Ukrajina. Zapadne granice te države, koje priznaje međunarodna zajednica, bile su potvrđene februara 1945. specijalnom odlukom Krimske konferencije, a zatim i Pariskom mirovnom konferencijom. Danas su to granice Ukrajine kao nezavisne države. Postavljanje pitanja o sovjetskoj okupaciji cele Ukrajine ili nekih njenih delova znači – svesno ili nesvesno – dovesti u sumnju legitimnost granica savremene Ukrajine, tj. potkopavati njenu celovitost… Zagovornici verzije o okupaciji suočavaju se sa još jednom nelogičnošću: Ukrajinu su 1943-44. oslobađali milioni Ukrajinaca koji su se u okviru Crvene armije borili protiv fašista. Prema uvrnutoj logici, oni bi bili ‘okupatori sopstvene zemlje’… (Коваль, 1999: 118-119).
  21. „Kada su boljševici uspostavili svoju vlast – a to su učinili oslanjajući se na lokalno stanovništvo jer su podelili zemlju seljacima – deo ukrajinske (nekomunističke – M.S.) levice je takođe uticao na to kakva treba da bude Ukrajina i njihove ideje boljševici nisu mogli zanemariti. USSR je nastala u velikoj meri kao posledica saveza ruskih i ukrajinskih komunista. ‘Ukrajinski komunizam’, ili, kako su ga zvali, ‘nacionalni komunizam’, bio je veoma snažan sve do početka tridesetih godina kada je počela totalna politička, ekonomska i kulturna unifikacija“ ( Касьянов, 2018).
  22. „Službena sovjetska istoriografija od 30-ih godina sledila je modifikovani ruski veliki narativ – podržavala je ideju o zajedničkom poreklu Rusa i Ukrajinaca, nesrećnom razdvajanju dva naroda zbog mongolske, litvanske i poljske ‘agresije’, te njihovom srećnom ponovnom ujedinjenju u okviru ruske države“ (Kohut, 2015: 473).
  23. O tome videti sjajnu analizu Ištvana Biboa (Bibó) pisanu 1946: Beda malih istočnoevropskih država, Novi Sad, 1996 (prevod sa mađarskog Arpad Vicko).
  24. „To su države koje vladajuće elite vide kao nacionalne države, kao državu jedne i za jednu posebnu etno-kulturnu naciju, ali koje su ipak ‘nekompletne’ ili ‘neostvarene’ nacionalne države jer su u različitom pogledu nedovoljno ‘nacionalne’. Da bi se taj nedostatak otklonio i da bi se nadoknadila uočena diskriminacija iz prošlosti, nacionalizujuće elite podstiču i preduzimaju niz aktivnosti usmerenih ka promovisanju jezika, kulture, demografske nadmoći, ekonomskog procvata ili političke hegemonije središnje (core) etno-kulturne nacije“ (Brubaker, 1996: 9).
  25. „Direktni izazov ‘nacionalizujućem’ nacionalizmu su prekogranični nacionalizmi onoga što nazivam ‘spoljašnjim nacionalnim zavičajem’. Zavičajni nacionalizam ističe pravo države – zapravo, njenu obavezu – da nadgleda uslove, promoviše dobrobit, podržava aktivnosti i institucije, potvrđuje prava i štiti interese ‘svojih’ etno-nacionalnih srodnika u drugim državama. Takvi zahtevi obično se formulišu kada se pomenuti etno-nacionalni srodnici vide kao ugroženi od nacionalizujućih politika i praksi u državama u kojima žive“ (Brubaker, 1996: 5).
  26. U teorijskom pogledu, Brubejkera kritikuju zbog implicitne reprodukcije tradicionalne podele na građanski (zapadni) i etno-kulturni (istočni) nacionalizam koju on, inače, eksplicitno odbacuje kao jedan od raširenih mitova o nacionalizmu: „Podela Evrope i Severne Amerike na ‘građanski Zapad’ i na postkomunističke ‘nacionalizujuće’ države, svesno ili nesvesno, počiva na dobro poznatoj podeli Evrope po Zapadnim (građanskim) i Istočnim (etničkim) linijama… Taj teorijski okvir izgleda sumnjivo nalik Konovoj podeli na građanski Zapad i etnički Istok, mada je sam Brubejker kritičan prema toj Konovoj teoriji“ (Kuzio, 2001: 147; 150).
  27. Uz izuzetak bivših poljskih zemalja – Litvanije i Zapadne Ukrajine – formulisana je teza o trendu opadanja važnosti etničke pripadnosti u postkomunističkim zemljama: „Novija istraživanja o postsovjetskoj Istočnoj Evropi otkrivaju da među običnim svetom etnicitet i etničke razlike gube na značaju, dok socijalna identifikacija (poput ‘radnika’ ili ‘poslovnog čoveka/žene’) postaje sve važnija u načinu na koji ljudi opažaju sebe i tekuće političke i ekonomske promene… Ipak, to nije slučaj u Litvaniji i Zapadnoj Ukrajini, dvema ‘poljskim zonama’ u kojima identifikacija po nacionalnom principu ostaje najistaknutija“ (Hrytsak, 2004: 244).
  28. Na primeru ratnih sukoba u Hrvatskoj u kojima trijadu čine: nacionalizujuća država (Hrvatska), srpska nacionalna manjina i Srbija kao spoljašnja nacionalna domovina te manjine.
  29. Podnaslovom svoje knjige o ukrajinskom nacionalizmu kao manjinskoj veri Vilson je komentarisao ove statističke nalaze.
  30. Sociološka istraživanja obično razlikuju tri podgrupe unutar rusko-jezičnih Ukrajinaca: (1) one koji u nacionalnom pogledu sebe smatraju Ukrajincima, iako se služe samo ruskim jezikom; (2) dvojezične kojima je ukrajinski maternji jezik, sebe smatraju Ukrajincima, ali koriste ruski kao prvi jezik u svakodnevnoj komunikaciji; (3) dvojezične koji naglašavaju svoju pripadnost ukrajinskoj kulturnoj tradiciji (vid. Литвиненко и Якименко, 2008; Миллер, 2008).
  31. „Nezavisno od svog etničkog porekla, građani Ukrajine su 1. decembra 1991. izašli na birališta kako bi odredili svoju sudbinu. Rezultati su iznenadili i najveće optimiste iz redova pristalica nezavisnosti. Izlaznost na referendumu dostigla je 84 odsto, a za nezavisnost je glasalo nešto više od 90 odsto. Prednjačila je zapadna Ukrajina… ali ni centralna, pa ni jugoistočna nisu mnogo zaostajale… Čak i na Krimu nezavisnost je podržalo više od polovine stanovništva – 57 odsto u Sevastopolju i 54 odsto na poluostrvu kao celini. (U to vreme Rusi su tamo činili 66 odsto stanovništva, a Ukrajinci 25 odsto, dok je krimskih Tatara koji su se tek počeli vraćati u domovinu svojih predaka bilo nekih 1,5 odsto)“ (Plokhy, 2015: 269).
  32. „U svakom slučaju, 20 godina posle proglašenja nezavisnosti Ukrajine ostaje nejasno koji model nacije sledi savremena Ukrajina: etnički ili politički? Ta neodređenost sadržana je u osnovnom dokumentu prema kome savremena Ukrajina i Ukrajinci žive – Ustavu iz 1996. u kome se koncepti ‘ukrajinski narod’ (etnički model) i ‘narod Ukrajine’ (politički model) naizmenično koriste bez, čini se, ikakve logičke doslednosti. Konstitucionalna nejasnoća korespondira političkoj: u Ukrajini nije ostvarena ni etnička, ni politička koncepcija nacije“ (Грицак, 2011: 326).
  33. Donjeck na istoku i Lavov (Львів) na zapadu predstavljaju gradove-simbole ove regionalne podele: u prvom je procenat rusko-jezičke populacije prema popisu iz 1989. bio 80,5 odsto, dok je u drugom, prema istom popisu, svojim maternjim jezikom ukrajinski smatralo 77,6 odsto stanovništva, a 79 odsto se u nacionalnom pogledu izjašnjavalo kao Ukrajinci (vid. Hrytsak, 1998: 264).
  34. „Regionalizam je svakako ključna karakteristika ukrajinske istorije i mora se imati na umu kada korišćenje opšteg termina (Ukrajina, ukrajinski – M.S.) teži da umanji njegov značaj… Projekcija reči ‘Ukrajina’ na prošlost verovatno je opravdana onoliko koliko i kada govorimo o ‘Francuskoj’ baveći se francuskom istorijom iz perioda pre onog koji je Judžin Veber obradio u knjizi Peasants into Frenchmen“ (Saunders, 1991: 85).
  35. Koncept dve Ukrajine u opticaj je uveo Mikola Rjabčuk u istoimenom eseju iz 1992: “Two Ukraines?”, East European Reporter, 5 (4): 18-22. Tvorac ovog koncepta je kasnije kritikovao njegovo pojednostavljeno tumačenje: „Shvatanje Ukrajine kao podeljene zemlje postalo je neka vrsta opšteg mesta koje se često nalazi kako u popularnom tako i u akademskom diskursu. Novinski članci često opisuju Ukrajinu podeljenu na ‘nacionalistički’ Zapad i ‘proruski’ Istok, bez ikakvog objašnjenja šta to zaista znači ili kako ti pridevi koji pripadaju različitim semantičkim oblastima mogu biti spojeni kao antonimi u jednoj čudnoj binarnoj suprotnosti“ (Riabchuk, 2015: 138-139).
  36. „Kao i drugi mitovi, ni ovaj nije prosta izmišljotina, već pre rekonstrukcija političke i kulturne stvarnosti Ukrajine zasnovana na izvesnoj viziji istorije, istraživanju javnog mnjenja i izbornih rezultata, kao i na zapadnim konstruktima, kulturnim stereotipima i ideološkim predrasudama“ (Zhurzhenko, 2002).
  37. „Svako ko poseti krajnji istok i zapad Ukrajine, na primer, Donjeck i Lavov, neizbežno oseća duboke razlike između ta dva regiona, kao da u stvarnosti oni pripadaju dvema različitim zemljama, različitim svetovima, dvema različitim civilizacijama“ (Riabchuk, 2002). Tema civilizacijske podele svedoči da Hantingtonova teorija o sukobu civilizacija (Huntington, 1996) nije bila bez odjeka u Ukrajini – o hantingtonizaciji javnog diskursa vidi opširnije u Zhurzhenko (2002); a o samoispunjavajućem proročanstvu takvog stanovišta vidi u: Subotić (2007: 183-219).
  38. „Nova postsovjetska Ukrajina suočena je sa dvostrukim zadatkom – izgradnjom nacije, kao i izgradnjom države. Tokom izgradnje nacije političke elite Ukrajine treba da odluče da li da se usredsrede na ukrajinski identitet većine stanovništva ili na nadnacionalni identitet koji obuhvata sve nacionalne grupe nastanjene u Ukrajini“ (Liber, 1998: 189).
  39. Pozivajući se na primere Španije, Indije i Belgije, ovaj autor razvija jednu gramatiku nastanka i opstanka složenih političkih zajednica koja uključuje: asimetrični federalizam; afirmaciju ličnih prava kombinovanih sa priznavanjem kolektivnih prava; parlamentarni, a ne predsednički politički sistem; postojanje opšte državnih, ali i regionalnih političkih partija; politički integrisano, ali ne i kulturno asimilovano stanovništvo; kulturni nacionalizam nasuprot secesionističkom i ostvareni obrazac komplementarnih, mada mnogostrukih identiteta (videti: Stepan, 2008: 6-7).
  40. „Ukrajinski Ustav koji je usvojen u junu 1996. uspostavio je implicitnu hijerarhiju konstitutivnih zajednica koje formiraju ‘narod’: (1) ukrajinski narod sastavljen od ‘svih građana Ukrajine različitih nacionalnosti’; (2) ukrajinska etnička nacija; (3) indogeni narodi, tj. etničke grupe koje nemaju svoju domovinu izvan Ukrajine i stoga su posebno povezane sa teritorijom Ukrajine; (4) nacionalne manjine, tj. etničke grupe sa domovinom izvan Ukrajine, kojima se garantuju kolektivna prava na kulturnu autonomiju“ (Wolchuk, 2000: 679).
  41. Jedan od paradoksa jezičke situacije u Ukrajini leži u činjenici da je zakon po kome predsednik mora znati ukrajinski jezik donet na inicijativu Leonida Kravčuka kako bi se iz izborne trke 1994. eliminisao njegov konkurent Leonid Kučma koji je počeo da uči jezik tokom predsedničke kampanje i posle pobede, do kraja političke karijere 2004, u javnim obraćanjima govorio samo ukrajinski (ili, kako to kaže jedan analitičar, ono što je on smatrao ukrajinskim jezikom). Vidi Polese, (2011: 41). S druge strane, upravo je Kučma uticao na ustavno rešenje prema kome ukrajinski nije samo jedini službeni jezik, već i da je država obavezna da se brine o njegovom razvoju i upotrebi u svim sferama života, na celoj teritoriji države.
  42. Prema Programu demokratskog Narodnog pokreta (Народний Рух України) iz 1989: „Ostvarenje punog obima nacionalnih prava različitih etničkih grupa koje nastanjuju Ukrajinu je neodvojivo od njihovog priznanja da ukrajinska nacija u republici ima status istorijskog vlasnika. Ukrajina je jedina teritorija na svetu na kojoj je moguća punovažna egzistencija i razvoj ukrajinskog etnosa“ (cit. prema: Wolchuk, 2000: 678).
  43. „Aforizam Masima d’Aseljma (Massimo d’Azeglio), aktiviste italijanskog pokreta za nacionalno ujedinjenje iz druge polovine 19. veka – ‘Stvorili smo Italiju, vreme je da stvorimo Italijane’ – bio je sasvim primenljiv na Ukrajinu 90-ih godina“ (Касьянов, 2008: 132).
  44. Rezultati niza socioloških istraživanja sprovedenih u Donjecku (1994-2004) to jasno pokazuju: „Iako je u tom gradu ruski jezik bio apsolutno dominantan, ruski identitet se u tom periodu iskazivao kao veoma nizak, daleko slabiji od ukrajinskog. Posebno je značajno da se 1994. po svojoj popularnosti nijedan od ta dva identiteta nije mogao meriti sa ostatkom imperijalnog identiteta i različitim društvenim identitetima (sovjetski ljudi, radnici, penzioneri). Tokom naredne decenije, ti identiteti su slabili, dok se regionalni identitet (donjecki) snažno učvrstio na vrhu liste identiteta“ (Hrytsak, 2007: 17). Isti autor, na drugom mesto ističe: „Nasuprot ‘nacionalizujuće’ međuratne Poljske koja je podstakla snažan ukrajinski nacionalizam, u postsovjetskoj Ukrajini nema snažnog ruskog nacionalizma. To se može smatrati posledicom sovjetskih napora da stvore građane sa izraženim sovjetskim, a ne ruskim identitetom… Stoga je u Donjecku 1994. sovjetski identitet bio dokazano najpopularniji, svakako više nego ukrajinski ili ruski“ (Hrytsak, 2009: 227; 231).
  45. Kako to ističe kritičarka mita o dve Ukrajine: „Danas će vam gotovo svaki ukrajinski intelektualac koji je upoznat sa postkolonijalnom teorijom reći da mi kao nacija sebe vidimo ruskim očima… Ja ne negiram asimetriju u rusko-ukrajinskim odnosima, ali mislim da postkolonijalni diskurs često postaje opravdanje za ukrajinske nacionalne komplekse“ (Zhurzhenko, 2013).

Author: Milan Subotić