Korice knjige: Olivera Batajić Sretenović
Korice knjige: Olivera Batajić Sretenović

Treće poglavlje iz autorove nove knjige „Napred, u prošlost. Studije o politici istorije u Poljskoj, Ukrajini i Rusiji”, koja je upravo izašla u izdanju Fabrike knjiga i Peščanika.

Prema ustaljenom scenariju, sovjetsko praznovanje Dana pobede je bilo prilika da se, osim demonstracije vojne moći i potvrde odanosti stanovništva partijsko-državnom vođstvu, izrazi zahvalnost ratnim veteranima. Pored učešća veterana u samoj paradi, širom zemlje organizovani su susreti sa njima kako bi oni, u neposrednoj komunikaciji sa mladima, evocirali svoje uspomene na ratne podvige. Kao živi „nosioci pamćenja” veterani su bili ključna karika u procesu stvaranja i obezbeđivanja mnemoničkog kontinuiteta ratnih i poratnih sovjetskih generacija. S vremenom živih veterana je bilo sve manje, a njihovo mesto na jubilarnim godišnjicama Pobede preuzimale su generacije rođene tokom i neposredno posle rata, pripadnici pokoljenja njihovih potomaka čije je pamćenje oblikovano porodičnim pričama i uspomenama. Pokušaj da se u svečanim povorkama proređeni redovi veterana zamene mladim vojnicima koji ih „glume” nije nailazio na dobar prijem u javnosti – korišćenje sovjetskih uniformi, medalja i zastava u novom društvenom okruženju imalo je pre „pozorišno-karnevalski” efekat nego komemorativni.1 Slično kao u slučaju Holokausta, očuvanje pamćenja i negovanje sećanja na rat suočavalo se sa fenomenom „postmemorije”: „Generacija posle one koja je bila svedok kulturne ili kolektivne traume, sad prenosi iskustva svojih prethodnika – iskustva kojih se ta generacija može ’sećati’ samo pomoću priča, slika i ponašanja onih među kojima je odrasla” (Hirsch, 2008: 106). Uprkos inflaciji predloga „post” u savremenom teorijskom diskursu,2 korišćenje koncepta „postmemorije” koji je u studijama Holokausta uvela Marijana Hirš čini se produktivnim u tumačenju nastanka „Besmrtnog puka” jer se, između ostalog, u artikulaciji tog koncepta naglašava značaj fotografije kao sredstva intergeneracijskog prenošenja i očuvanja pamćenja: „Fotografije, posebno analogne fotografije, dokaz su prošlog prisustva – one imaju indeksični odnos prema objektu koji je bio ispred sočiva, ali, takođe, brzo stiču simbolički značaj te su, stoga, više od sebe samih” (Hirsch, 2012).

Kada su se u sibirskom gradu Tomsku 2011. godine trojica mladih novinara, nezadovoljni ustaljenom službenom formom proslave Dana pobede, dogovorili da sledećeg 9. maja na paradu ponesu portrete svojih dedova ratnih veterana, oni svakako nisu imali na umu sofisticirane teorijske rasprave o „postmemoriji”. Svestan da je „svake godine veterana sve manje”, jedan od njih je predložio da nošenjem fotografija svojih umrlih predaka simbolično potvrde njihovo prisustvo u slavljeničkoj koloni.3 Okolnost da su sva trojica radila na lokalnoj televiziji i radiju (privatna stanica Томская Медиа Группа) pomogla im je da svoju ideju promovišu, ali su i oni sami bili iznenađeni kada je, na njihov poziv, šest hiljada stanovnika Tomska 9. maja 2012. godine prošetalo ulicama noseći fotografije svojih predaka veterana. Takav masovni odziv bio bi nemoguć bez prethodne medijske podrške, korišćenja društvenih mreža i kreiranja internet stranice na kojoj su posetioci slali fotografije veterana i njihove biografije. Ohrabreni uspehom svoje akcije, inicijatori su registrovali međuregionalno udruženje građana „Besmrtni puk” (Межрегиональное историко-патриотическое движение „Бессмертный полк”) u čijem statutu su eksplicitno naglasili „nekomercijalni, nepolitički i nedržavni, građanski karakter” čitave akcije. Od samog početka koordinatori volonteri koji su organizovali povorke „Besmrtnog puka” širom Rusije suprotstavljali su se pokušajima političkih partija i državnih institucija da instrumentalizuju marš. Odbacujući korišćenje političkih simbola, isticali su da je osnovni kriterijum učešća u koloni postojanje lične, porodične veze sa ljudima čiji su portreti nošeni.4 Fotografijama svojih stvarnih predaka učesnici marša su „velikom narativu” o Pobedi – povezujući ga sa mnoštvom individualnih, porodičnih istorija – davali novo i sveže „ljudsko lice”.5 Stoga se može zaključiti da su marševi Besmrtnog puka bili „dobar način da se istakne primat porodičnih veza i ličnih životnih priča nasuprot komemoracijama zasnovanim na opštim principima, bez obzira da li je u pitanju oficijelno državni patriotizam ili apstraktni individualizam” (Gabowitsch, 2016: 12).

Iako primer za nedržavnu, građansku inicijativu pokrenutu u sibirskoj provinciji, „Besmrtni puk” je brzo prihvaćen širom Rusije – broj gradova koji su sledili ovu novu komemorativnu praksu uvećavao se vrtoglavom brzinom. Već naredne godine formirana je čitava mreža organizacija koje su na Dan pobede u svojim sredinama organizovali iste „marševe predaka”. U tom procesu širenja novog oblika prazničnog rituala lične veze i medijsko iskustvo začetnika akcije bili su od presudne važnosti: „Prvih četrdeset gradova pridružilo se pokretu bukvalno direktnim kontaktom – sve koordinatore lično smo poznavali, to su bili naši prijatelji, a od početka smo gradili horizontalnu zajednicu ujedinjenu ne strukturom, već idejom” (Лапенков, 2015). Samonikli (grassroots) karakter pokreta i njegova labava organizaciona struktura predstavljali su važne faktore njegovog ubrzanog širenja i popularnosti, ali su istovremeno olakšali državnim strukturama da ga s vremenom preuzmu i politički instrumentalizuju. Tako je, pozivajući se na specifičnost i teškoće organizovanja masovne povorke „Besmrtnog puka” u prestonici, moskovski koordinator pokreta Nikolaj Zemcov (Земцов) već 2014. godine registrovao posebnu organizaciju „Besmrtni puk – Moskva” koja je sebi obezbedila obilnu finansijsku podršku gradskih i centralnih vlasti, kao i velikih korporacija koje su na fotografijama veterana ubrzo počele da štampaju svoje reklame oznake.6 Ovo kršenje statuta „Besmrtnog puka” rezultovalo je raskolom – moskovsko udruženje je postalo „centrala” nove organizacije koja je pod imenom „Opšteruski društveni pokret Besmrtni puk Rusije” (Бессмертный полк России) registrovana 2015. godine. Uz podršku državnih institucija i (paradržavnih) društvenih organizacija, izvorni „horizontalni pokret” potisnut je u drugi plan formiranjem nove centralizovane strukture predvođene Zemcovim i glumcem Lanavojem (Лановой).7 Prelomni momenat u afirmaciji ove nove organizacije predstavljala je proslava sedamdesetogodišnjice Pobede za koju je od predsednika Putina tražena i dobijena saglasnost da povorka „Besmrtnog puka” bude deo zvanične Parade na Crvenom trgu. Noseći fotografiju svog oca Putin se priključio polumilionskoj povorci, naglašavajući da je „vrednost ove inicijative u tome što ona nije rođena u kabinetima i administrativnim strukturama, već u srcima naših ljudi”.8 Isticanje spontanog, građanskog karaktera manifestacije bilo je usmereno protiv kritičkih primedbi o državnom preuzimanju izvorne inicijative i njenom pretvaranju u ritual kojim se, umesto uspomene na veterane, manifestuje podrška režimu. Jer, prema oceni jednog od kritičara: „Suština je očigledna: istinski društveni pokret je rođen zahvaljujući samonikloj građanskoj inicijativi ’odozdo’, da bi zatim bio preuzet, prisvojen i istovremeno izobličen i iznutra opustošen pretvaranjem u mehaničku propagandnu igračku aparata vlasti koja lako manipuliše svojim marionetskim ’frontovima’ i ’partijama’.”9 Na društvenim mrežama brzo su se širili i žustro komentarisali snimci bačenih portreta veterana, kao i gomile panoa spremnih za distribuciju učesnicima marša kao rečita ilustracija napuštanja izvorne zamisli o ličnoj, rodbinskoj vezi potomaka sa fotografijama njihovih predaka učesnika rata. Ne pretendujući na zaštitu autorstva nad „Besmrtnim pukom”, Sergej Lapenkov je rezignirano primetio da su u Moskvi „ljude obavezivali da idu na marš”, te da su „narodnu inicijativu preuzeli političari težeći da je iskoriste za sopstvene potrebe” (Лапенков, 2015). Iako nisu odustali od održavanja sopstvene mreže regionalnih organizacija, začetnicima akcije bilo je jasno da, suočeni sa državnom podrškom „Besmrtnom puku Rusije” i gubitkom svog informacionog središta,10 nemaju mnogo mogućnosti da odbrane izvorne principe pokreta koji su sadržani u njegovom statutu. Stoga su, neposredno pre Parade 2015. godine, uputili „Otvoreno pismo predsedniku Putinu” pozivajući ga da zaustavi transformaciju „Besmrtnog marša” u državno-birokratsku akciju: „To nije više građanska inicijativa već sasvim drugi Puk – formalna društvena organizacija zavisna od državnog finansiranja. To vodi degeneraciji dobrovoljnog narodnog pokreta u godišnji događaj o kome se podnosi izveštaj, u trku da se po svaku cenu dostignu brojčani pokazatelji za raport višim instancama… U Ruskoj Federaciji 9. maja treba očuvati model organizovanja i sprovođenja akcije Puka koji je postojao prve godine, model zasnovan na direktnoj saradnji volontera koordinatora i lokalnih vlasti, bez posrednika i rukovodilaca iz redova partijskih ili društvenih struktura” (Обращение, 2015).

Neuslišeni apel rezultovao je paralelnim postojanjem dve organizacione strukture „Besmrtnog puka” što je vodilo sporovima o njihovoj autentičnosti i reprezentativnosti. Za zagovornike od vlasti podržanog „Besmrtnog puka Rusije” dilema nije postojala – po njima, masovno učešće stanovništva u maršu 2015. godine predstavljalo je jasnu potvrdu da upravo ta organizacija reprezentuje „pravo građansko društvo” Rusije.11 Pokretačima akcije iz Tomska umanjivana je uloga isticanjem da je praksa nošenja portreta veterana starija od njihove inicijative iz 2012. godine, tj. da je reč o spontano nastalom običaju o kome su u različitim krajevima Rusije već ranije izveštavale lokalne novine. Tako je, prema zvaničnom sajtu „Besmrtnog puka Rusije”, prava istorija puka počela 2007. godine kada je Genadij Ivanov, predsednik Saveta veterana bataljona policije iz Tjumena, usnuo slavljeničku povorku sa fotografijama, te je 9. maja sa prijateljima na paradu poneo portrete umrlih veterana: „Za dve godine od tada, takve parade održane su u više od dvadeset regiona naše zemlje. U Moskvi su u Parku pobede 2010–2011. đaci sa svojim roditeljima sproveli akciju ’Heroji Pobede – naši pradedovi i dede’ tokom koje su nosili portrete svojih predaka. I, na kraju, 2012. godine u Tomsku su prošetali sa portretima vojnika – tada je akcija i dobila svoje današnje ime ’Besmrtni puk’.”12 Iako nije u potpunosti negirala ulogu inicijative iz Tomska, ova nova genealogija Puka omogućila je relativizaciju njenog značaja, kao i principa sadržanih u statutu tamošnjeg udruženja. Na osnovu brojnosti učesnika marša i prisustva u njemu predsednika Putina, zaključeno je da moskovska organizacija predstavlja uzor koji treba slediti jer njena akcija demonstrira čvrsto jedinstvo armije, naroda i vlasti: „Parada je pokazala snažnu, odlično naoružanu armiju i narod koji je spreman da brani suverenitet svoje zemlje, kao i svoje viđenje ne samo istorije, već i budućnosti naše države. A treća, ne manje važna komponenta je vlast koja je solidarna sa narodom u svim ključnim pitanjima koja su značajna za ljude” (Скогорева, 2015).13 Ritual komemoracije Pobede je na taj način poslužio podsećanju na „istorijsku lekciju” prema kojoj je „nemoguće pobediti zemlju u kojoj su vlast i narod jedna celina”, te da je, kako je to isticano još u sovjetskim udžbenicima, garancija pobede „snaga oličena u delotvornoj vlasti koja uživa poverenje naroda” (Isto). Aktuelnost i značaj ove istorijske lekcije bili su očiti s obzirom da se proslava Dana pobede 2015. godine odvijala u senci rata u Ukrajini: „Te godine je vlast proslavu smatrala posebno važnom zbog sve veće međunarodne izolacije Rusije i pogoršanja ekonomske situacije prouzrokovane nametanjem zapadnih sankcija. Stoga je, sa neznatno izmenjenim nazivom, uspešno etabliran ’dvojnik’ pokreta Besmrtni puk koji je tesno povezan s režimom…” (Fedor, 2017: 316). Masovno učešće stanovništva u maršu Besmrtnog puka protumačeno je kao potvrda postojanja „svenarodne podrške vlastima” i „dizanja Rusije sa kolena” čemu je proslava jubileja Pobede poslužila samo kao povod: „Osetio sam sreću”, istakao je Aleksandar Prohanov, „što slaveći pobedu iz 1945. godine, slavimo pobedu nad sumornim i, činilo se, bezizlaznim devedesetim godinama. Ruska država je prevladala poraz perestrojke i nemoć devedesetih, ponovo se uzdigla u svoj svojoj veličini i nezadrživom rastu” (Проханов, 2015). Za jednog drugog analitičara, predsednika „Centra za sistemsku analizu i prognoziranje”, ovaj marš je bio dokaz da se podrška režimu ne temelji samo na pamćenju Pobede kao istorijskog događaja, već i na sadašnjoj „uspešnoj spoljnoj politici, radosti zbog povratka Krima i tuzi zbog produžetka građanskog rata u Donbasu, kao i svesti o nužnosti pobede u sledećem brutalnom sukobu koji nam nameće SAD, te odbijanju da se trpi zamena međunarodnog prava sveobuhvatnim ’američkim interesima’” (Ищенко, 2015). Nasuprot tome, inicijator izvorne akcije jasno je formulisao svoje protivljenje pretvaranju „Besmrtnog puka” u sredstvo podrške režimu i mobilizacije za „sledeći rat”: „Najgore bi bilo ako se Besmrtni puk ne bi odvijao u ime mira, već za novi rat. Strašno je da se uspomenom na pretke mlade generacije vaspitavaju za nove bitke… To je mnogo ozbiljnije od postojanja alternativnih organizacionih struktura akcije… Problem je ako ljudi sa oduševljenjem prihvataju ideju rata protiv nekoga – po meni, to je izdaja sećanja na naše dedove” (Лапенков, 2015).

Iako se, za razliku od učestalog korišćenja „Georgijevske lente”, marš „Besmrtnog puka” odvija samo na Dan pobede, njegova uloga u konstrukciji i konsolidovanju društvenog jedinstva je veoma važna. Izvorno, akcija je zamišljena kao demonstracija tog jedinstva u dve ravni – kako u onoj „vertikalnoj istorijskoj” (dijahronoj) u kojoj se generacije predaka povezuju sa potomstvom,14 tako i u stvaranju „horizontalnog” (sinhronog) zajedništva učesnika marša koji, uz sve postojeće (političke, ideološke, ekonomske…) razlike u sadašnjosti, dele pamćenje na Pobedu kao ključni događaj iz prošlosti.15 U prvoj ravni od presudne važnosti je element personalizovanog kontinuiteta koji se ostvaruje aktom nošenja porodičnih fotografija, a ne portreta slavnih ličnosti ili, učesnicima marša, nepoznatih boraca: „Besmrtni puk je u početku bio pokušaj da se oduzme monopol na istoriju koji je vlast sebi prisvojila, te da se pamćenje ratne prošlosti uspostavi kao porodično, a ne samo kao ono koje je upisano u državni narativ” (Курилла, 2018: 7). Postepenom „etatizacijom” ovog rituala u drugi plan je potisnuta njegova personalno-porodična dimenzija – zbog omasovljenja akcije učesnicima su često deljeni portreti njima nepoznatih ljudi,16 a osim učestalog isticanja fotografija Staljina, 2016. godine je Natalija Poklonska (Поклонская), krimska državna tužiteljka i poslanica Dume, nosila „čudotvornu ikonu” Nikolaja II.17 Iako bi se moglo reći da su ovi slučajevi marginalni „ekscesi” i tvrditi da je lično-porodična veza pokoljenja zadržala ključnu ulogu u stvaranju vertikalnog, „međugeneracijskog” jedinstva, ipak ostaje otvoreno pitanje da li ta veza, pored „situaciono-manifestnog” značenja, ima dugoročniji konsolidujući efekat u uspostavljanju „horizontalnog zajedništva”? Pozitivan odgovor na ovo pitanje sadržan je u oceni da se tokom marša 2015. godine manifestovalo „osećanje čitave zemlje kao jedne porodice”: „Nas potomke, mobilizovali su i ujedinili naši pali vojnici. U tome se krije izvesna zagonetka, nešto što je nedostižno ljudskom saznanju – kao da je smrt izgubila vlast nad Rusijom” (Земцов, 2015). Ideja kontinuiteta zasnovanog na (individualnom) srodstvu između predaka i potomaka, rezultovala je osećanjem zajedništva u sadašnjosti koje se izražava predstavom o „narodu” kao jednoj „porodici”.18 Da nije reč samo o pukoj metafori, isticao je kopredsednik oficijelne organizacije „Besmrtni puk Rusije”: „U suštini, to je osnova za formiranje socijalnog kapitala bez koga nema postizanja efikasnosti ni u ekonomskom, ni u političkom, ni u kulturnom razvoju društva” (Лановой, 2015). Simbolična prisutnost predaka u procesiji – materijalizovana pomoću fotografija – udahnula je „politički život mrtvim telimа” (Verdery) ujedinjavajući njihove potomke: „Mi koračamo u istom stroju svesni da svi mi – biznismeni i radnici, delatnici kulture i bezbednosti, građani i žitelji sela, Rusi i stanovnici nacionalnih republika – imamo nešto zajedničko, nešto za sve nas veoma važno. U tim trenucima nije važno ono što nas razlikuje i ponekad razdvaja” (Лановой, 2015). Ova ritualna praksa sjedinjuje žive aktere sa njihovim mrtvim precima u jedno „političko telo”, te je 2016. godine Aleksandar Ageev (Агеев), direktor Instituta ekonomskih strategija RAN (istina, ne i akademik),19 predložio da se izborno pravo proširi i na sve poginule u Drugom svetskom ratu! Polazeći od teze da je „sadašnji život produžetak događaja u kojima su pokojnici učestvovali”, ovaj ekonomski strateg zaključio je da „oni imaju pravo da utiču na savremenu situaciju”, te da bi učesnici povorke „Besmrtnog puka” mogli da glasaju na izborima u ime svojih mrtvih predaka.20 Naveden kao kuriozitet, ovaj predlog se oslanjao na poimanje „Besmrtnog puka” kao izraza postojanja transcendentnog jedinstva („demonstraciju Duha”) mrtvih, živih i još nerođenih pripadnika naroda.21 Kao kod svakog kulta predaka, njegova primarna socijalna funkcija je obnova i snaženje jedinstva zajednice koje se očituje u obe vremenske dimenzije – prošloj i sadašnjoj. Istovremeno, njime se šalje jasna poruka spoljašnjim, kao i unutrašnjim „oponentima” Rusije: „U toj povorci njihovi eksperti videli su sistemsku opasnost po sebe skrivenu u izvanrednoj koheziji naroda, da ne pominjemo učešće u povorci državnog vođe. Videli su da u ruskom društvu postoje duhovne veze, da reforma naše svesti nije uspela” (Земцов, 2015).

S obzirom na međunarodni kontekst obeležen ratom u Ukrajini i uvođenjem sankcija, demonstracija „kohezije Rusa” usmerena je ka „Zapadu” kao (najznačajnijem) „spoljašnjem Drugom”, a poruka je sažeta popularnom nalepnicom: „1941-1945. Možemo ponoviti”: „Želja da se pobeda ne samo pamti, već i ponovi vodi brzom formiranju ne samo praksi solidarnosti i identifikacije sa onima koji su ratovali, već i simboličkoj agresiji” (Архипова et al., 2017: 113). Primarni adresat ove poruke, kao i nalepnice na kojoj se Kijev izjednačava sa Berlinom, bila je svakako Ukrajina, ali i „Evropa” u kojoj se, prema rečima vodećeg TV novinara Vladimira Solovjova (Соловьев), uskoro sprema „rehabilitacija Hitlera”.22 Na taj način, nasleđeni sovjetski narativ je dodatno rusifikovan i oslobođen boljševizma: „Stara priča o tome kako je ruski narod ujedinjen stajao protiv nemačkog fašizma, razvila se u današnjoj Rusiji u priču o ukrajinskom fašizmu, tačnije, Evropi ujedinjenoj pod kukastim krstom (Edele, 2017: 98). Ne treba gubiti iz vida da je poruka marša kao performativnog akta potvrde ruskog jedinstva istovremeno usmerena i ka „petoj koloni” („unutrašnjim oponentima”)23 – kritičarima režima koji, bez obzira na njihovu malobrojnost, narušavaju homogenost zajednice zasnovane na dominaciji monološke reprodukcije istorijskog pamćenja. Jer, kako to ističe Ilja Kalinin: „Težeći da homogenizuju stvoreno istorijsko polje i osiguraju organsku celovitost konstruisanom političkom telu, praznični rituali neizbežno proizvode i suprotni strukturni efekat: potvrđujući kontinuitet, oni pojačavaju unutrašnje raskole; stvarajući zajedništvo oni rađaju razlike; pozivajući ili terajući ’sve’ na praznično slavlje, oni ipak ’neke’ isključuju… Bez obzira koliko bila dugačka praznična trpeza, za stolom nema mesta za sve, a neki ne pokazuju želju čak ni da zauzmu slobodna mesta” (Калинин, 2015). Na ovu „dijalektiku praznika” dodatno utiče transformacija početne zamisli „Besmrtnog puka” od „vernakularne” prakse ispoljavanja (porodično-lične) solidarnosti sa precima, do institucionalizovane aktivnosti manifestovanja političkog jedinstva i solidarnosti sa aktuelnim režimom: „Preterana revnost sadašnjeg političkog režima da se identifikuje sa pamćenjem rata i da jedinstvo spram rata pretvori u podršku sebi, počela je da deli ljude” (Реут, 2016). Protumačen kao akt iskazivanja političke lojalnosti, marš u delu javnosti izaziva negativne reakcije koje su, pored odbijanja učešća, uglavnom ograničene na virtuelnu sferu – društvene mreže i internet stranice kreirane kao „odgovor” na državno „preuzimanje” izvorne inicijative. Iako se u javnosti obično etiketiraju kao „liberali” (либеральная тусовка),24 kritičari aktuelnih memorijalnih praksi oslanjaju se na različita ideološko-normativna polazišta – od ortodoksno staljinističkih, preko pravoslavno-teoloških, do liberalnih.25 Zanimljivo je da su dve kritičke primedbe koje su kasnije prihvaćene i razvijene u virtuelnom prostranstvu potekle od ljudi bliskih crkvenim krugovima. Prvu je uveo u opticaj profesor Sankt-Peterburške duhovne akademije, protojerej Nikolaj Mitrofanov (Митрофанов), koji je još 2005. godine, kritikujući proslavu šezdesetogodišnjice Pobede, skovao reč „pobedomanija” (победобесие): „Njome je nazvao kult pobede koji je poprimio nezdrave forme – Georgijevske lente na striptiz-klubovima, barovima i limenkama majoneza, nalepnice na automobilima ’Napred za Nemicama’ ili ’Možemo ponoviti’… Ovaj poslednji slogan, za razliku od ’Nikada više’, jasno je označavao razlike u odnosu prema 9. maju i okončanju rata dve različite grupe ljudi” (Туркова, 2016).26 Drugu, po uticaju značajniju, kritičku primedbu formulisao je Andrej Desnicki (Десницкий), profesor biblistike i publicista koji je, posle parade 2015. godine, sugerisao da osim „Besmrtnog puka” pamćenje zaslužuju i zatočenici „Besmrtne barake”: „Svakako će se nešto početi menjati tek kada posle ’besmrtnog puka’ usledi ’besmrtna baraka’ sa fotografijama onih koji su ubijeni u rovovima za streljanje, umrli u logorima ili samo prošli kroz njih. Nije neophodno da se to desi u obliku demonstracija – jednostavno, to može biti postavljanje niza memorijalnih tabli ili spomenika kakvi se postavljaju žrtvama Holokausta u Evropi. Ali, obavezno, sa imenima svih”. Usmerena protiv „pobedomanije”, njegova kritička intervencija nije dovodila u pitanje smisao i značaj spontano nastalog „Besmrtnog puka”, već njegov (polu)oficijelni karakter i dominantne poruke marša,27 kao i selektivnu jednostranost kolektivnog pamćenja iz koga je „izbrisano” sećanje na milionske žrtve državnog terora. Nezavisno od Desnickog, obe njegove ideje – ona o „besmrtnoj baraci” i „vraćanju imena” žrtvama represije – ostvarene su u virtualnom prostoru, na internet stranici sa fotografijama logorskih zatočenika, kao i u akciji postavljanja malih memorijalnih tabli na njihovoj „poslednjoj adresi”. U ruskoj javnosti se ove aktivnosti – kao i već tri decenije dugi rad na očuvanju sećanja o žrtvama staljinizma udruženja „Memorijal” – često tumače kao „kontraakcije” u odnosu na marš „Besmrtnog puka” ili nošenja „Georgijevske lente”. Nasuprot tome, može se tvrditi da postoji izvesna strukturna sličnost ovih memorijalnih praksi,28 uprkos tome što se njima naglašavaju, reflektuju i od zaborava čuvaju različiti – herojski i žrtveni – segmenti prošlosti. Svakako, za ostvarenje društvenog jedinstva, nacionalnog samopoštovanja i potvrdu statusa velike države oblikovanje kolektivnog pamćenja u čijem središtu je herojski mit o Pobedi ima, kao „upotrebljiva prošlost” (usable past), prednost nad (pod)sećanjem na zločine: „Čineći Drugi svetski rat centralnim istorijskim događajem, Putin i njegovi saradnici izabrali su događaj mitskih dimenzija koji naglašava jedinstvo i povezanost unutar nacije, daje joj legitimnost i status svetske sile” (Wood, 2011: 174). Usmeren na podsticanje kolektivnog ponosa i snage, ovaj herojski istorijski narativ nije, za razliku od njegove sovjetske verzije, isključivo nametnut odozgo – „Besmrtni puk” je, između ostalog, primer procesa integracije individualno-porodičnih istorija u nasleđene okvire kolektivnog pamćenja. Zbog pluralizma tih istorija, njihov deo kao privatno „kontrapamćenje” biva potisnut na margine ili izvan narativa Pobede: „Komemorativne aktivnosti su po definiciji društvene i političke, zato uključuju koordinaciju individualnih i grupnih sećanja, koordinaciju čiji ishod se može činiti konsenzualnim, ali je u stvari produkt procesa sporenja, borbe i, u nekim slučajevima, poništavanja” (Gillis, 1994: 5). Stoga ne samo sećanje na progone i logorsko iskustvo, masovnu smrt i tragičnu sudbinu zatočenika Gulaga, već i njihov doprinos Pobedi ostvaren robovskim radom u pozadini fronta, „uglavnom ostaju zaboravljeni i isključeni iz zvaničnog pamćenja rata koje je usresređeno na nacionalno jedinstvo i snagu” (Bell, 2018: 164). Iako se „zajednice pamćenja” potomaka učesnika rata i žrtava represije bar delimično preklapaju, „Besmrtni puk” i „Besmrtna baraka” ostaju ne samo odvojene, već često i suprotstavljene komemorativne prakse u kojima se modusi interpretacije prošlosti fokusiraju isključivo ili na pobedama ili na tragedijama. Jedan od razloga ove redukcije leži u činjenici kompleksnosti sovjetske prošlosti u kojoj su se uloge žrtava i zločinaca, heroja i izdajnika, lako menjale: na memorijalima Gulaga uklesana su tako imena zatvorenika i njihovih islednika koji su i sami bili ubrzo ubijeni, dok praunuk Molotova na marševima Besmrtnog puka ponosno nosi fotografiju svog pradede, potpisnika pakta sa Hitlerom. Ipak, kako to zaključuje istoričar Ivan Kurila, „odgovornost za raskol prevashodno leži na vlasti koja je politizovala taj praznik”, ali i na onim opozicionarima koji su podlegli toj politizaciji olako identifikujući milione ljudi koji učestvuju u ’Besmrtnom puku’ kao „lojalne podanike vlasti” (Реут, 2016).

SADRŽAJ
Uvodna napomena
I. Teški teret prošlosti: tumačenje poljsko-jevrejskih odnosa Jana Grosa
II. Ukrajina: rat kao nastavak „politike istorije“
1. Nacionalno-istorijski narativ: Ukrajina kao „nacionalizirajuća država“?
2. Viktimološki aspekt politike istorije: Holodomor između „genocida” i „tragedije”
3. Herojski mit u ukrajinskoj politici istorije: sporovi o Stepanu Banderi
III. Ruski put: sovjetsko nasleđe i hiljadugodišnja istorija
1. Oktobarska revolucija u ruskoj politici istorije
2. Izmišljanje tradicije: „Georgijevska lenta“ i „Besmrtni puk“
3. „Ruski svet“ – između nacionalnog i civilizacijskog diskursa

Fabrika na sajmu knjiga u Beopolisu
od 20. do 31. oktobra u holu Doma omladine

Popusti od 30-50 odsto, sa još većim popustima za 5 kompleta knjiga: dela Džona Berdžera; dela Viktora Ivančića; dečje knjige; sabrani stripovi; „Nemirno more“ 1 i 2.

Dve najnovije knjige na sajmu:
Milan Subotić, NAPRED, U PROŠLOST. STUDIJE O POLITICI ISTORIJE U POLJSKOJ, UKRAJINI I RUSIJI (zajedno sa Peščanikom)
Tristran Halili, RIČARD GIR JE BIO OVDE, ilustrovao Đorđe Balmazović, preveo Dejan Ilić

Između dva sajma knjiga, Fabrika je objavila sledeće naslove:
Kušvant Sing, VOZ ZA PAKISTAN, roman, prevela Aleksandra Bajazetov (zajedno sa Non-Aligned Books)
Nenad Veličković, AKADEMSKO ŠARLATANSTVO. NAUKA O KNJIŽEVNOSTI I UNIVERZITET U TRANZICIJI – ETNOGRAFSKI PRISTUP
Viktor Ivančić, RADNICI I SELJACI. PLANINSKI ZRAK. VITA ACTIVA (zajedno sa Peščanikom)
Đo i Dju, RAT, strip (zajedno sa Non-Aligned Books)
raša kominac radoslav, SAM U KADRU, poezija
Kejt Evans, NITI ŽIVOTA, strip (kolor), prevela Slobodanka Glišić (zajedno sa Non-Aligned Books)

Knjige za decu:
Slavica Miletić, SLAVICINA SLOVA, ilustrovala Jana Oršolić
Nenad Veličković, NE GOVORI MI DOK TE PREKIDAM, ilustrovala Maja Veselenović
Gabrijel Ebensperger, KNJIGA TUGE, ilustrovao Gabrijel Ebensperger, preveo Đorđe Bajazetov

Fabrika knjiga, oktobar 2019.

Peščanik.net, 19.10.2019.

Srodni link: Milan Subotić – Napred u prošlost

________________

  1. „U drugoj polovini dvehiljaditih godina mesto veterana u ritualu Dana pobede pokušali su da preuzmu mladi ljudi odeveni u uniforme iz ratnog vremena koji nisu samo rekonstruisali scenografiju bitaka, već su se pretvorili u ’animatore’ – delili su kašu iz poljskih kuhinja okupljenom narodu, zamenjivali saobraćajce u regulisanju uličnog kretanja i na svaki način su se trudili da istaknu svoje prisustvo u praznovanju 9. maja” (Курилла, 2018: 2-3).
  2. Kao i u drugim raširenim upotrebama složenica sa predlogom „post (-modernizma, -kolonijalizma, -sekularizma, -humanizma itd.), tako i u slučaju „postmemorije” nije reč o pukom (linearnom) vremenskom sledu i posledičnom uticaju onoga što mu je prethodilo, već o složenom osciliranju između kontinuiteta i raskida: „Postmoderna, na primer, uključuje kako kritičku distancu, tako i duboku povezanost sa modernom, postkolonijalizam ne znači kraj kolonijalizma već i njegov zabrinjavajući nastavak… Postpamćenje deli slojevitost ovih drugih ’post’ – njihovu vremensku naknadnost i usklađivanje sa praksom citiranja i posredovanja koja ih karakteriše – označujući poseban momenat na kraju ili smeni veka u kome se pre gleda unatrag nego napred i u kome se sadašnjost pre određuje spram teške prošlosti nego što se ističu i uvode nove paradigme” (Hirsch, 2008: 106).
  3. Rečima Sergeja Lapenkova (Лапенков), uz Igora Dmitrijeva (Дмитриев) i Sergeja Kolotvorkina (Колотовкин), jednog od inicijatora akcije: „Neophodna je bila alternativa onome kako se od sredine dvehiljaditih godina slavio Dan pobede – umesto veterana na ulicu su izlazili ljudi maskirani u vojnu uniformu organizujući koktel pseudoparade i performansa na teme prošlog rata. Sve je izgledalo bučno, pompezno i, po našem mišljenju, nije imalo mnogo veze sa praznikom kakvog se sećamo i poštujemo. Činovnici su 9. maj doživljavali kao događaj o kome će izvestiti više vlasti, političari su delili svoje dividende… Igor Dmitijev je predložio: ’Hajde da sledeći put uzmemo portrete naših dedova’ – u krajnjoj liniji, to je praznik veterana i oni treba da budu deo pobedničke povorke…”
  4. „Prve godine izbili su sukobi naših koordinatora sa KPRF i drugim organizacijama levog usmerenja. Oni su hteli da predvode kolonu ’Puka’ sa fotografijama Staljina u paradnoj uniformi. Pitao sam ko je lično od vas unuk ili praunuk druga generalisimusa? Ako neko od vas to jeste, nosite fotografiju, ali nema potrebe da se nose tuđi portreti… Predstavnici ’Jedinstvene Rusije’ su nam 2012. godine predložili da napravimo mrežni federalni projekat, obećavajući za uzvrat finansijsku i svaku drugu podršku. Shvatili smo da treba brzo formulisati principe ’Puka’, pa smo u ustavu udruženja istakli da je to nekomercijalna, nepolitička, nedržavna građanska inicijativa koju slobodno može podržati svaki građanin nezavisno od njegove verske pripadnosti, nacionalnosti, političkih i drugih pogleda” (Isto).
  5. „Porodične fotografije su na taj način sredstvo potvrđivanja i autorizacije partikularnih narativa – one omogućavaju pridavanje ljudskog svojstva i direktne identifikacije sa velikim narativom o prošlosti nacije jer aktiviraju imaginaciju i emocije pokazujući kako se taj narativ odražava u životnom toku pojedinca” (Fedor, 2017: 329).
  6. Na beogradskom maršu 2016. nošene su fotografije-portreti sa logotipom „Lukoila”. Iste godine, u Kalinjingradu jedna banka je istakla reklamni slogan: „Domovina-mati zove da uzmete kredit sa kamatom 18%” (Vidi brojne slične primere).
  7. Dvojica kopredsednika pokreta simbolizuju ideju kontinuiteta generacija: Lanavoj (rođen 1934) je „dete rata” i, po svojoj biografiji, tipičan „sovjetski čovek” (poznat, između ostalog, po ulozi Pavla Korčagina u filmu snimljenom prema poznatom romanu Ostrovskog Kako se kalio čelik). Zemcov (rođen 1967) preduzetnik je u medijskoj industriji, član Jedinstvene Rusije i poslanik u Dumi od 2016. godine. Od prošle godine, rukovodi organizovanjem „Besmrtnog puka” u inostranstvu.
  8. Prema Tassu. Naredne godine Putin je ponovo istakao da „ta akcija nije bila nikakva administrativna zamisao”, te da će „ako se taj pokret nastavi razvijati i postane tradicionalan, biti podržan svim sredstvima kojima raspolažemo”.
  9. Сергей Пархоменко.
  10. Tomskoj medija-grupi oduzeta je licenca za emitovanje tv i radio programa 2016.
  11. Vidi ovde.
  12. Citirano prema: https://polkrf.ru/about. Motiv začetka ideje u snu podseća na slučaj poznatog govora Dore Lazurkine (Дора Лазуркина) na XXII Kongresu KPSS (oktobar 1961) kada se ona pozvala na svoj san u kome joj je Lenjin izrazio nezadovoljstvo što Staljinovo telo još leži pored njegovog u Mauzoleju. Posle Kongresa, Staljin je noću iznesen iz Mauzoleja sa koga je izbrisano njegovo ime i sahranjen u aleji pored zidina Kremlja
  13. Istoričara ruske intelektualne i političke tradicije ovo „tročlano jedinstvo” podseća na staru legitimacionu formulu – „pravoslavlje, samodržavlje, narodnost” – na kojoj se temeljila imperijalna Rusija.
  14. „Živa reka ljudi koji iznad glava nose fotografije svojih rođaka simbolično personifikuje procesiju predaka, demonstraciju veze sa njima. Taj način kolektivnog sećanja u mnogome je sličan postojećem simbolu večne vatre kao izrazu ideje besmrtnosti. Želja da se pamćenje sačuva i preda potomcima bila je jedna od ključnih premisa učesnika marša” (Лазебная, 2016: 225).
  15. U odgovoru na pitanje o osećanju koje je imala tokom marša Besmrtnog puka jedna anketirana učesnica ukazala je na preplitanje ove dve ravni, tj. istovremenosti osećanja identifikacije sa precima i jedinstva sa okruženjem: „Solidarnost s drugima, osećanje zajedništva ne po krvi, već po duhu… Iskustvo povezanosti pokoljenja. Bog je s nama” (cit. prema: Архипова et al. 2017: 97 – kurziv M.S.).
  16. Kako je sa rezignacijom istakao jedan od volontera angažovanih u identifikaciji grobova i imena poginulih boraca: „Kada je počelo, to je bio građanski pokret koji je izazvao kod mene velike simpatije… Ćerka vojnika kojeg smo našli mi je poslala njegovu fotografiju i napisala da je (u maršu Besmrtnog puka) nosila portret svog oca. Razumeli smo koliko je to njoj važno. A kasnije, vlasti su sve to zajahale, bukvalno osedlale, kada su uvidele da je to narodni, građanski pokret. I šta smo posle toga videli? Vlasti to ne umeju – video sam studente koje teraju na tu akciju, video sam slike bačenih portreta. Čemu to?” (cit. u: Юдин, 2017: 67).
  17. Vidi ovde. „Memetički status” (meme) Poklonske u masovnoj (internet) kulturi uticao je da njen postupak, iako usamljen, dobije široki odjek u javnosti.
  18. „Oni koji su došli takođe su osetili to neobično jedinstvo – jedinstvo jednog tela, osetili su se delom velike porodice, delom naroda. Naroda – kao porodice” (Земцов, 2015).
  19. Uz brojne funkcije, zvanje „akademika” Ageev je stekao članstvom u „Ruskoj akademiji prirodnih nauka” (РАЕН), društvenoj organizaciji osnovanoj 1990. godine koju ne treba mešati sa „Ruskom akademijom nauka” (РАН). Jedan od počasnih članova „Akademije prirodnih nauka” je i Ramzan Kadirov (Кадыров), predsednik Čečenske republike.
  20. Vidi ovde. Predlog je formulisan 2016. godine na zasedanju „Antikriznog analitičkog ekspertskog foruma” na kome su prisustvovali uticajni državni funkcioneri.
  21. Ili, Berkovim rečima: „Društvo je zaista ugovor… Na državu treba gledati s posebnim poštovanjem, jer to nije partnerski odnos u stvarima koje se tiču samo grube animalne egzistencije privremene i prolazne prirode… [Država] postaje partnerstvo ne samo između živih već i između onih koji su umrli i onih koji će tek biti rođeni… (Berk, 2001: 115-116).
  22. Vidi ovde. Prema raširenom uverenju koje izražava Aleksandar Prohanov, napad Nemačke na SSSR je bio samo epizoda u ispoljavanju trajnog neprijateljstva „Evrope” prema „Rusiji”: „Kada je tradicionalna Rusija u obliku crvenog Sovjetskog Saveza neopozivo pala, činilo se da je evropska pobeda konačna…. Bio je ostvaren ’Plan Barbarosa’ koji je jednom zauvek trebalo da stavi krst na Rusiju…” Analogijom između raspada Sovjetskog Saveza i nacističkog plana, pamćenje i slavljenje Pobede stiče snažnu mobilizatorsku funkciju: „Kroz požare i katastrofe, klevete i izdajništvo, Rusija se danas ponovo, kao što se to već više puta dešavalo, kreće ka svojoj neizbežnoj ruskoj pobedi” (Проханов, 2018). Prema ovom zagovorniku „mističkog staljinizma”, preduslov nove pobede savremene Rusije („Pete imperije”) pojava je novog, petog „ovaploćenja Staljina” (Проханов, 2018a). Da Prohanov nije egzotično-marginalna pojava u ruskom javnom životu, svedoči činjenica da je on osnivač i predsednik uticajnog Izborskog kluba (Изборский клуб) među čijim članovima je i „Putinov duhovnik” – Mitropolit Tihon (Шевкунов).
  23. Pre Parade pobede 2015. godine na društvenim mrežama širio se poziv u kome su vođe opozicije izjednačene sa „Nemcima”: „Pozivaju se građani koji liče na Šenderoviča, Navaljnog, Hodorovskog, Makareviča i slične, da učestvuju u Paradi tako što će na Crvenom trgu biti sprovedeni u ulozi zarobljenih Nemaca. Plaćanje na sat” (vidi ovde).
  24. Uljana Skobejda (Скойбеда), kolumnistkinja „Komsomolske pravde”, napisala je tekst sa podnaslovom: „Ponekad zažališ što od predaka današnjih liberala nacisti nisu napravili abažure. Manje bi bilo problema”. Istina, tekst je brzo uklonjen, a autorka se izvinila pravdajući se svojom „vrelom kozačkom krvi”.
  25. Kao ilustracija ove tvrdnje može poslužiti stav Nikolaja Starikova, prorežimskog publiciste, direktora TV „Prvi kanal” u Peterburgu i člana Izborskog kluba, koji je, uz svu svoju podršku politici Putina, istovremeno kritičar „Besmrtnog puka”: „Umesto da slavimo snagu ruskog oružja, nesalomivost duha našeg naroda, snagu narodnog jedinstva u ostvarenju zajedničke pobede, vi obeležavate… poginule u tom ratu. Oni postaju središnje mesto praznika… Dan pobede pretvara se u dan žalosti” (Стариков, 2015).
  26. Kasnije je pod tim nazivom kreirana internet stranica na kojoj se objavljuju kritički tekstovi o proslavama Dana pobede: „Danas je pobedomanija osnova unutrašnje kohezije režima, osnova sakralnog državnog mita. To je jedino istinito učenje i zaštita od teškog razgovora o prošlosti i budućnosti. To je odricanje od prerade traume, ’planska mera’ umesto živog pamćenja. To je trijumf agitpropa, opravdavanje prošlih i sadašnjih zločina…”
  27. „Osećam nelagodu kada vidim ljude koji očito nemaju nikakvog ličnog vojnog iskustva, a koji se manje prisećaju tragičnih događaja iz ratne prošlosti koliko to sećanje koriste kao povod za tvrdnju: ’U pravu smo, zato što smo pobedili’. A kada vidim automobile sa natpisima ’Ako treba, možemo ponovo’, pitam se: 28 miliona poginulih, da ponovimo, pola zemlje razrušeno, da ponovimo? Ali, takvi ljudi očigledno ne razumeju o čemu je reč” (Десницкий, 2015).
  28. Pored upotrebe fotografija kao glavnog simboličkog sredstva rekonstrukcije porodične istorije, i Besmrtni puk i Besmrtna baraka počivaju na naglašavanju „vertikalne povezanosti” (mrtvih) predaka i njihovih (živih) potomaka. Tako je, odbijajući predloge da se „Memorijal” transformiše u političku partiju, sovjetski disident, zaštitnik ljudskih prava i jedan od njegovih osnivača, Venjamin Jofe (Иофе) početkom devedesetih često ponavljao: „Naše izborno telo je ovde, u grobovima” (prema: Etkind, 2013: 207).