bela maca

Foto: Predrag Trokicić

Rasim Ljajić prijavio je samoga sebe Tužilaštvu za organizovani kriminal. To je neobično, ali ne zato što, kako su Ljajiću rekli u Tužilaštvu, nešto slično pre njega nikada niko nije uradio. Naprotiv, neobično je zato što je bezmalo tačno pre godinu dana, jednim drugim povodom, Ljajić otvoreno posumnjao u uspešnost ovdašnje policije i pravosuđa. Sećamo se, bilo je o tome reči na stranama Peščanika, Ljajić je 16. januara 2018, vidno potresen, par sati posle ubistva, rekao da sumnja da će ikada biti pronađene ubice Olivera Ivanovića. Ostavimo po strani paradoks da Ljajić i dalje sedi u vladi u čiji rad uopšte ili barem u rad više njenih resora (unutrašnjih poslova i pravde) čitavu godinu javno i izričito sumnja. Iz ugla samoga Ljajića zanimljivije je pitanje – ako u januaru 2018. nije verovao u sposobnost ovdašnjih ustanova (policije i pravosuđa), zašto u januaru 2019. veruje da će te iste ustanove utvrditi istinu i otkloniti, kako se nada, sumnju u to da je upravo on vođa jednog od najvećih domaćih udruženja za nedozvoljenu proizvodnju i trgovinu opijatima?

Ljajić – recimo to kolikvijalno – nije od juče. On je iskusan političar (i svakako daleko od toga da bude među najgorima), te zna šta bi mogle da znače optužbe koje protiv njega, tobože kao kriminalca, kolaju javnim prostorom. Posebno bi trebalo da ga brine to što su „glasine“ potekle iz specifičnog izvora – dakle, „izvora“ na razne načine čvrsto spregnutog (brojne su spone između radikala i svakom lošem domaćem režimu omiljenog opozicionara na njihovom čelu s jedne strane, te njihovog „naprednjačkog“ izdanka na vlasti s druge) sa vladajućom koalicijom čiji je i Ljajić deo. Ako bi sledio sopstvene savete – koje je zabrinut za njegov život dao Ivanoviću u situaciji u kojoj je Ivanović takođe bio prokazan kao odnedavno (istina, u manjoj meri) Ljajić – on bi morao da se skloni iz Beograda, kao što je Ivanovića, kako kaže, molio da se iseli iz severne Mitrovice. Umesto toga, Ljajić bira da se osloni na državu. Dobro, ima pravo na tu odluku i nadu, ali zarad svoje bezbednosti nije trebalo samo da se prijavi; trebalo je, vodeći se vlastitom logikom, da odmah zatraži i da ga se utamniči.

Možemo spekulisati o tome da li su u nekakvoj uzročno-posledičnoj vezi Ljajićev iskreni istup iz januara 2018. i brutalna kampanja koju je kasnije protiv njega poveo glavni režimski lutak za prljave poslove. Ali, ništa izvesno o tome ne možemo znati, naprosto zato jer nam nedostaju činjenice. Umesto činjenica, ovaj režim čiji je, treba to stalno ponavljati, i Ljajić jedan član, namerno laže i širi glasine. To je jedna od ključnih poluga njegovog mehanizma vladanja. Vučić i njegovi sledbenici taj mehanizam koriste sledeći svojevrsni politički manual – koji, uveravamo se u to svako malo, dosledno primenjuju i drugi njima slični režimi.

Na primer, poljski: u nedelju 13. januara, na bini u centru grada, naočigled više hiljada ljudi izboden je Pawel Adamowicz, gradonačelnik Gdanjska. Pošto je izvršio zločin, ubica je, vidi se to na amaterskom snimku, šetao binom ruku podignutih uvis, s nožem u jednoj šaci, pre nego što ga je na zemlju oborilo obezbeđenje. Kako je zločinac s dugačkim sečivom prethodno prošao pored tog istog obezbeđenja – policija će tek istražiti. U ponedeljak 14. januara Adamowicz je u bolnici podlegao povredama. Za mrtvim Adamowiczem odmah su krenuli da liju suze čelnici države i profašističke stranke na vlasti Zakon i pravda. Svi oni su u mahu zaboravili svoja podmetanja protiv opoziciono oštro nastrojenog gradonačelnika Gdanjska. Pa tako i to da je 2017. režimu bliska ultradesničarska omladinska organizacija objavila lažnu Adamowiczevu umrlicu. Uz suze, paralelno kreće i zametanje istine. Ubica je nervno labilna osoba – što takođe treba da se utvrdi. Pušten je nedavno iz zatvora, gde je odslužio kaznu od 5 godina – što će se isto istražiti, jer je kazna isuviše blaga za delo za koje je osuđen, a da mu se sudilo pod tekućim režimom, bila bi stroža te on ne bi mogao biti na slobodi niti ubiti Adamowicza.

I tako redom – dobro nam je sve to poznato iz domaćih primera. Da ponovimo, ne treba sumnjati, Ljajić sve ovo zna, kao što i mi znamo. I pošto zna, šta bi Ljajić danas savetovao Ljajiću?

Peščanik.net, 16.01.2019.

Srodni linkovi:

Ljubodrag Stojadinović – Prijatelji vesele udovice

Vesna Pešić – Pešačenjem do godišnjice atentata na Olivera Ivanovića

Vesna Pešić – Dostojevski i rekonstrukcija ubistva Olivera Ivanovića

Ljubodrag Stojadinović – Ko nije ubio Olivera Ivanovića

Dejan Ilić – Višak

Vesna Pešić – Šta je pokazalo ubistvo Olivera Ivanovića

Ljubodrag Stojadinović – Na mestu zločina

Rastislav Dinić – Spekulacije i činjenice

Ljubomir Živkov – Treniranje strogoće

Mijat Lakićević – Vučićev strah od davljenja

Rastislav Dinić – Rasprave o metodi

Vesna Rakić-Vodinelić – Konferencija za novinare kao bezobzirni incident

Sofija Mandić – Ministarske suze

Ljubodrag Stojadinović – Bratski rafal?

Dejan Ilić – Teror

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)