KNJIGA U SLIKAMA I REČIMA O ISKUSTVU STRANIH RADNIKA U EVROPI

Predgovor i jedan odlomak iz knjige Johna Bergera i Jeana Mohra, koja u prevodu Slavice Miletić uskoro izlazi u izdanju Fabrike knjiga.

Dizajn korica: Jana Oršolić

Predgovor

Može se dogoditi da se knjiga, za razliku od svojih autora, s godinama podmladi. Upravo to se, verujem, dogodilo Sedmom čoveku (prvo izdanje 1974). Pokušaću da objasnim zašto.

U izvesnom smislu ova knjiga je zastarela. Navedena statistika više ne važi. Vrednosti valuta su se promenile. Svetska politička struktura je doživela preobražaj s raspadom Sovjetskog Saveza i uspostavljanjem globalnog ekonomskog poretka koji se naziva neoliberalizam – a tačnije ime bi bilo ekonomski fašizam. Moć sindikata i nacionalnih vlada se smanjila. Fabrike su postale jednako migratorne kao i radnici. Danas se mogu graditi fabrike na mestima gde je radna snaga jeftina umesto da se uvozi jeftina radna snaga. Siromašni su postali siromašniji. Koncentracija globalne ekonomske moći je veća nego ikad. Njeni izvršni organi su Svetska banka, Međunarodni monetarni fond i Svetska trgovinska organizacija. Nijedno od tih tela se ne pominje u ovoj knjizi.

Stvaraoci u bilo kojoj oblasti retko znaju šta zapravo stvaraju. Suviše su zaokupljeni konkretnim teškoćama s kojima se suočavaju. Imaju tek maglovitu intuiciju o onom što se nalazi iza konkretnog zadatka kojim se trenutno bave.

Kad smo Žan Mor i ja radili na Sedmom čoveku, naš konkretni zadatak je bio da pokažemo kako je šezdesetih godina XX veka ekonomija bogatih država u Evropi postala zavisna od radnika iz nekoliko siromašnijih država. Smatrali smo da je težište knjige političko. Nadali smo se da ćemo započeti debatu i podstaći, između ostalog, međunarodnu radničku solidarnost.

Posle objavljivanja Sedmog čoveka dogodilo se nešto što nismo očekivali. Štampa se uglavnom nije obazirala na našu knjigu. Neki kritičari su je otpisali kao površnu: kao pamflet koji osciluje između sociologije, ekonomije, reportaže, filozofije i mutnih poetskih pretenzija. Ukratko: neozbiljno.

Na globalnom jugu reakcija je bila drukčija. Knjiga je počela da se prevodi na turski, grčki, arapski, portugalski, španski, pandžabi. Počeli su da je čitaju oni o kojima se u njoj govori.

Još ponekad srećem čitaoce s juga koji mi govore o tome kako je knjiga na njih uticala kad im je dospela u ruke u nekom siromašnom predgrađu Istanbula, u nekoj grčkoj luci, u sirotinjskom kraju Madrida, Damaska ili Bombaja. Na tim različitim mestima knjiga je stizala na ličnu adresu. To više nije bio sociološki (ili čak pre svega politički) ogled, već pre knjižica životnih priča, niz proživljenih trenutaka – onakvih kakve nalazimo u porodičnom albumu.

Kako objasniti tu “porodičnu” vezu? Čija je to porodica? U kojoj zemlji? S kakvom prošlošću? S kakvim nadama za budućnost?

Možda je porodična veza bila – i jeste – emigracija. Izgleda da se knjiga obraća onima koji su doživeli iskorenjivanje i odvajanje od porodice. Kao što je mnogo puta rečeno i milion puta više doživljeno, emigracija dosad neviđenih razmera je istorijska osobina doba u kojem živimo. Sedmog čoveka mogu otvoriti kao porodični album oni koji su bili primorani, i koji su i danas primorani, da se odvoje od svoje porodica u nadi da će joj zarađenim novcem omogućiti da preživi.

U tradicionalnim porodičnim albumima ponavljaju se neki prizori: venčanje, dolazak prvog deteta, deca se igraju u bašti ili na ulici, letovanje na moru, prijatelji stoje jedan do drugog i osmehuju se kameri kao da se osmehuju jedni drugima, neko duva u svećice na rođendanskoj torti, stiglo je drugo dete, poslednja poseta zabavnog ujaka itd., itd.

U ovoj knjizi, gde su slike ponekad crno-bele i fotografske, a ponekad čisto jezičke, momenat koji odmah prepoznajemo vezan je za drukčija iskustva: neprestani san o povratku kući, zajedničke suze zbog saznanja da se taj san nikad ne može ostvariti, hrabrost u odlasku, izdržljivost na putu, zaprepašćenja po dolasku, kasniji legendarni poziv članovima porodice da dođu u posetu (s kartom u koverti), smrt bliske osobe u daljini, crne noći u tuđini, ponosna rešenost da se preživi.

Događa se još nešto što je tipično i za porodični album. Kako vreme prolazi, poruke se menjaju. Svojevremeno niko nije znao da je zabavni ujak došao u goste poslednji put. S njegovom smrću fotografija se promenila. Niko ko je gledao nove fotografije mladenaca nije mislio o tome koliko oni imaju godina jer se podrazumevalo da su mladi. Trideset pet godina kasnije, ćerka gleda fotografiju i kaže: tako je, dakle, tata izgledao kad je bio mlađi od mene! Fotografija je postala nehotični naklon čovekovoj mladosti. Normalno postaje neobično ili potresno ili sveto zato što i život priređuje iznenađenja.

Time može da se objasni zašto Žan Mor i ja nismo bili sasvim svesni šta pravimo dok smo radili na svojoj knjizi. U nekom trenutku smo pomislili da treba da snimimo film, ali (možda na sreću) nismo uspeli da obezbedimo potreban novac. Zato smo krenuli da pravimo knjigu trenutaka (zabeleženih slikama ili rečima) i te trenutke smo razvrstali u poglavlja koja liče na filmske sekvence.

Pokušali smo da što bliže priđemo tim trenucima – ono što se postiže krupnim planom – i baš zato što smo prilazili tako blizu, promaklo nam je nešto što je kasnije postalo očigledno. Ali, na sreću, nismo došli u iskušenje da uklonimo višeznačnosti, otpor ili nepokornost stvarnog. Bili smo kratkovidi, ali smo nastojali da budemo vrlo diskretni i ta diskretnost je odbijala pojednostavljivanje. A nepokornost stvarnog nam je uzvratila onako kao što virtuelno nikad ne uzvraća. Album je živ.

Danas se knjiga ponovo objavljuje i naći će nove čitaoce. Među njima će biti mladi emigranti koji nisu bili rođeni kad je knjiga prvi put objavljena. Oni će lako videti šta se promenilo, a šta nije. I prepoznaće heroizam, samopoštovanje i očajanje protagonista koji su mogli biti njihovi roditelji. To prepoznavanje biće im potpora u trenucima panike, a u drugim trenucima će pojačati njihovu neukrotivu hrabrost.

Džon Berdžer, 2010.

 

Zašto dolaze ovamo? Zbog novca. Novac šalju kući, porodici. Zato rastu cene.

Strani radnik: Ako želiš da zarađuješ koliko mi zarađujemo, treba samo da radiš poslove koje mi radimo.

U snu se mogu preplesti razdvojene, čak protivrečne istine. Jedna stvar može istovremeno biti dve stvari. Postavljena trpeza i sanke. Udica i kljun.

Kad god ode na posao, on je predmet tri računice: dve prave drugi, a jedna je njegova.

Prva računica

Strani radnici popunjavaju nestašicu radne snage na način koji posebno odgovara kapitalizmu. Oni prihvataju ponuđenu cenu rada i time usporavaju opšte povećanje plata. Značaj te pojave objašnjen je u Izveštaju nemačkog Instituta za ekonomska istraživanja:

“Mada se tu i tamo nailazi na protivljenje neprestanom prilivu stranih radnika, moramo shvatiti da bi se zatvaranjem tržišta strane radne snage znatno povećao pritisak na plate u Saveznoj Republici jer bi poslodavci morali da se nadmeću za domaći radni potencijal. Povećani pritisak troškova izvesno bi pogodio konkurentnost zapadnonemačkih preduzeća kako na izvoznim tržištima tako i kod kuće.”

Kapitalizam zahteva sve veću akumulaciju kapitala. Ona pak zahteva sve veću produktivnost. Ali odnos tržišta i proizvodnje nije uvek pravilan: otuda ciklusi recesije i ekspanzije i sve veća tendencija ka inflaciji. Od rata se te pojave kontrolišu, ali kontrola povlači fluktuacije koje stvaraju nezaposlenost. Mora postojati takva rezerva radne snage koja se može odložiti za vreme recesije i upotrebiti za vreme ekspanzije. Kad bi organizovana nacionalna radnička klasa činila celu rezervu radne snage i trpela posledice, radnici bi mogli početi da traže promenu sistema: mogli bi da postanu revolucionarni proletarijat. Ako pak veliki deo rezerve radne snage čine strani radnici, oni mogu biti “uvezeni” kada su potrebni i “izvezeni” (poslati kući) kada su privremeno suvišni, i to bez ikakvih političkih posledica pošto strani radnici nemaju politička prava i njihov politički uticaj je neznatan.

Migrant je na nekoliko načina “idealan” radnik. On je vrlo voljan da radi prekovremeno. Rado će prihvatiti noćnu smenu. Dolazi politički prostodušan – to jest bez ikakvog proleterskog iskustva. Od onih koji se prijave na posao u Sitroenu često se traži da pokažu svoje vozne karte kako bi dokazali da su tek stigli u Francusku.

Strani radnik koji postane vođa ili “borac” može vrlo lako odmah biti prognan iz zemlje. Malo je verovatno da će ga sindikati uzeti u zaštitu. Strani radnici plaćaju porez i socijalne doprinose, ali tokom svog privremenog boravka neće koristiti mnoge beneficije. Ono što sistem troši na njih u smislu društvenog kapitala može se držati na minimumu. Porodica se ne može lako pridružiti stranom radniku: dakle, njegova deca se neće školovati o trošku države u kojoj on radi; kao “samac” (koji je pretvoren u samca) on neće mnogo uvećati nedostatak radničkog stambenog prostora. Po nemačkom zakonu strani radnik mora da ima prostor za život/spavanje od šest kvadratnih metara. Sedamdeset odsto stranih radnika u Nemačkoj žive sami i ne koriste više od garantovanog minimalnog prostora. Tačno je da strani radnik šalje trećinu zarade u svoju zemlju ali, kao što je već rečeno, veliki deo tog novca se troši na dobra proizvedena u zemlji u kojoj on radi. Međuvladini sporazumi o prihvatu stranih radnika često obuhvataju trgovinske sporazume u suprotnom smeru.

Tu je i jedna globalna pogodnost. Zapošljavanjem stranih radnika smanjuje se nezaposlenost u zemljama iz kojih oni dolaze. Kad bi se svih jedanaest miliona stranih radnika iz severozapadne Evrope vratili kući, lako bi mogle nastati eksplozivne političke situacije; najzainteresovanije imperijalističke zemlje morale bi onda da intervenišu kako bi se očuvali “zakon i red”. Španski strani radnik: “Kad bismo danas u Španiji započeli veliku društvenu revoluciju, već sutra bismo morali da računamo s mogućom američkom intervencijom. Zemlje porekla (iz kojih dolazimo) postaju sve zavisnije.” Deo računice je ovo: kad mnogo ljudi radi u inostranstvu, manje je verovatna društvena revolucija u zemljama iz kojih oni potiču.

Najvažniji je, međutim, politički deo računice. Strani radnici rade većinu fizičkih poslova. Izgledi da budu unapređeni su izuzetno mali. Kad rade u grupama, raspoređuju se tako da rade sa drugim strancima. Ravnopravna saradnja s domaćim radnicima održava se na minimumu. Strani radnici imaju drukčiji jezik, drukčiju kulturu i drukčije kratkoročne interese. Oni se mogu prepoznati na prvi pogled – ne kao pojedinci, već kao grupa (ili niz nacionalnih grupa). Kao grupa, oni su na dnu svake lestvice: najamnine, vrste rada, sigurnosti posla, stanovanja, obrazovanje, kupovne moći.

Tako domaći radnici vide drugu grupu, manje privilegovanu nego što su oni, koja se od njih razlikuje. Marksista bi odmah rekao da su njihove razlike sekundarne i da oni imaju zajednički klasni interes. Svaki revolucionarni pokret mora da prepozna tu istinu. Ali politička pogodnost migrantskog rada za kapitalizam prebiva upravo u činjenici da tu teorijsku istinu svakodnevno prekriva i izobličuje iskustvo.

Domaći radnik vidi stranog radnika na “nižem” položaju i sve što opaža i čuje govori mu da je strani radnik različit od njega. Različit do te mere da ga je nemoguće upoznati. Postepeno i neprimetno – nema presudnog trenutka – te dve osobine se stapaju. Od toga da je stranog radnika nemoguće upoznati dolazi se do toga da ga je nemoguće razumeti: suštinski nepredvidljiv, neorganizovan, aljkav, nepošten. Tada nestaju znaci navoda oko reči “inferioran”: ono što je postalo urođena, prirodna inferiornost stranog radnika sada se jasno iskazuje njegovim nižim statusom. Posao za koji je plaćen odražava ono što on jeste. Stapanje je dovršeno.

Takvo gledište, koje je široko rasprostranjeno u domaćoj radničkoj klasi, u nekim okolnostima može izazvati neprikriven i nasilan rasizam. Velika nestašica radničkih stanova i drugi oblici urbane frustracije mogu biti varnice iz kojih će se rasplamsati neredi ili sistematsko rasno proganjanje. Takvo ponašanje baš i ne odgovara vladajućoj klasi i njeni pripadnici će ga okarakterisati kao žalosne ekscese. Vladajućoj klasi odgovara nešto manje dramatično i trajnije.

Prisustvo stranih radnika, koje vide kao prirodno inferiorne i predodređene za niži položaj u društvu, potvrđuje princip da je društvena hijerarhija – ovakva ili onakva – opravdana i neizbežna. Radnička klasa tako prihvata osnovno buržoasko tvrđenje da je društvena nejednakost, u krajnjoj liniji, izraz prirodne nejednakosti.1

Čim se prihvati princip prirodne nejednakosti, rađa se strah: da će nam na prevaru biti oduzeto naše mesto u hijerarhiji na koje nam sama priroda daje pravo. Veruje se da pretnja dolazi i odozgo i odozdo. Radnička klasa neće postati manje sumnjičava prema gazdama. Ali bi njeni pripadnici mogli postati jednako zabrinuti za svoje privilegije nad onima koje smatraju prirodno nižima od sebe.

Neki politički teoretičari će sada reći: Da, da, stara taktika zvana “zavadi pa vladaj”. Radnička klasa mora da odgovori: Ujedinjeni stojimo, razjedinjeni padamo! Nije tako jednostavno. Nalazimo se u lavirintu.

Princip prirodne nejednakosti počiva na rasuđivanju o muškarcima i ženama na osnovu njihovih sposobnosti. Očigledno je da su sposobnosti različite i da su nejednako raspodeljene. Čak se mora priznati da u nekim oblastima inferioran može da se pokaže superioran, npr. Grk može biti bolji plesač nego Nemac, a Španac može biti bolji gitarista nego Holanđanin. Ono što određuje položaj nekog čoveka u društvenoj hijerarhiji jeste zbir njegovih sposobnosti sagledan iz perspektive zahteva određenog društvenog i ekonomskog sistema. Njega više ne vide kao drugog čoveka, kao jedinstveno središte njegovog iskustva, već kao puki konglomerat nekih sposobnosti i potreba. Drugim rečima, vide ga kao jedan skup funkcija unutar društvenog sistema. I nikad neće moći da ga vide kao nešto više od toga ako se ponovo ne uvede ideja jednakosti među ljudima.

Jednakost nema nikakve veze sa sposobnošću ili funkcijom: to je priznanje bića. Crkva je zemlju i nebo uredila hijerarhijski. Ali da bi ideju duše učinila uverljivom, morala je da napravi ustupak i prizna da su pred Bogom svi ljudi jednaki. Karamazov je otišao korak dalje: ako nismo svi spaseni, šta će nam spasenje samo jedne osobe?

Društveni sistem se može oceniti kao pravedan ili nepravedan samo u odnosu prema onom što su ljudi u celini: inače se o njemu može suditi samo kao o relativno uspešnom ili neuspešnom. Princip jednakosti je revolucionarni princip ne samo zato što dovodi u pitanje hijerarhije već zato što potvrđuje da je svaki čovek podjednako celina. Suprotno je jednako istinito: prihvatiti nejednakost kao prirodnu znači postati rasparčan, videti sebe samo kao zbir sposobnosti i potreba.

Zbog toga će radnička klasa, kad prihvati prirodnu inferiornost stranih radnika, verovatno svesti sopstvene zahteve na ekonomske, rasparčati se i izgubiti svoj politički identitet. Kada domaći radnik prihvata nejednakost kao princip pomoću kojeg održava sopstveno samopoštovanje, on pojačava i dovršava rasparčavanje koje mu društvo već nameće.

Računica vladajuće klase je da će to nastaviti da se dešava.

Druga računica

Većina stranih radnika nije politički svesna da je izrabljivana. Njihova misao je tradicionalna – ili katolička ili muslimanska; njihovo očekivanje promene – njihov humanizam – okupljeno je oko nade u individualni i porodični uspeh. Još je nemoguće znati kako bi se politizovali kad bi duže ostali u stranoj zemlji. Poslodavci, svesni nepogodnosti politički svesnog potproletarijata, planiraju neprestanu “rotaciju” strane radne snage tako da se nijedna grupa radnika ne zadržava predugo.

Veoma mali broj stranih radnika misli politički. Ponekad je to posledica njihovog iskustva ugnjetavanja u sopstvenim zemljama; a ponekad posledica razočaranja, jasnog sagledavanja onog što vide u metropolitskim zemljama. Pošto je strani radnik eksploatisan u svakom polju, njegovo iskustvo kapitalizma, ako ga je uopšte politički svestan, postaje vrlo objedinjeno. U svom životu on je postavljen licem u lice, uvek negativno, naspram jedinstva celog sistema. Zato koraci njegovih misli postaju veliki: daleko veći od koraka teoretičara unutar sistema. Zato tek nekolicina, šačica stranih radnika postaju revolucionari. Njihov položaj je vrlo osetljiv jer lako mogu biti deportovani u roku od dvadeset četiri sata. Njihov položaj je potencijalno uticajan jer govore istim jezikom, žive istim životom kao masa njihovih politički nesvesnih zemljaka.

U toj situaciji nastaje druga računica: računica zvaničnih sindikata.

Nekad su se svi sindikati u metropolitskim zemljama protivili dovođenju strane radne snage. Plašili su je se kao oružja (strani radnik o sebi ne misli kao o deliću oružja) pomoću kojeg će poslodavci održavati radničke najamnine na niskom nivou. Uprkos protivljenju sindikata, strana radna snaga se sve više koristila. Sindikati su morali da promene svoju taktiku i da privlače strane radnike u svoje članstvo.

Strani radnici imaju pravo da se učlane u postojeće sindikate. U Francuskoj i Švajcarskoj oni ne mogu da budu na zvaničnom sindikalnom položaju. U svim zemljama im je zabranjena politička aktivnost – a o tome šta čini političku aktivnost odlučuju vlasti. U Nemačkoj je oko 30% stranih radnika učlanjeno u sindikat; u Francuskoj i Švajcarskoj oko 10%. Većina stranih radnika – oni koji su članovi sindikata kao i oni koji to nisu – sumnja da su sindikati voljni ili sposobni da se bore za njihove interese.

U stvari, sindikati nisu razrešili svoju prvobitnu dilemu. (Zašto bi njihova politika prema stranim radnicima bila dalekovidija ili radikalnija od uskog reformizma njihove politike uopšte?) Oni govore da je radnička klasa internacionalna. Oni zahtevaju jednaku naknadu za jednak rad i u većini zemalja to je zakon – koji se, doduše, lako može zaobići zato što strani radnici često nisu svesni svojih prava ili pak nemaju papire, što znači da nemaju ni prava. Neki sindikati objavljuju novine na jeziku najveće grupe stranih radnika. Sindikati povremeno podržavaju štrajkačke akcije stranih radnika. (Pokazalo se da je strah sindikata da će se strani radnici ponašati kao štrajkbreheri bio neopravdan: oni su se gotovo uvek pridruživali štrajku.) Sindikati traže bolje uslove života za strane radnike. Ali nikad nisu bili u stanju da misle ili deluju van okvira pretpostavke da strani radnik pripada zemlji iz koje je došao, dakle da ne pripada tu gde radi. Zato su sindikati nemoćni pred protivrečnim činjenicama na kojima počiva ta pretpostavka. Moramo je nazvati pretpostavka (mada je prihvataju i domaći i strani radnici) zato što je reč pripada, u tom kontekstu, zapravo mistifikacija.

Neke protivrečne činjenice:

Strani radnik zna da je tu kao nužno zlo i zato su svi njegovi spontani interesi kratkoročni.

Strani radnik želi da zaradi najbrže što je moguće. Zato je sklon da radi prekovremeno, da povećava proizvodnu normu kad je plaćen po komadu i da, ako je moguće, uzme i drugi posao, s nepunim radnim vremenom.

Mnogi strani radnici su nezakonito pribegli privatnom dogovoru s poslodavcima.

Strani radnici obično ne veruju državnim službenicima i poslodavcima.

Izvod: Ovo može da ugrozi moć pregovaranja domaće radničke klase.

*

Strani radnik uzima poslove koje niko drugi ne želi.

Strani radnik ne može da bude unapređen.

Strani radnik je prvi koga će proglasiti viškom.

Strani radnik je uvek podložan viktimizaciji.

Strani radnik je jezičkom barijerom odvojen i od stranih radnika iz drugih zemalja i od domaćih radnika.

Strani radnik obavlja mnoge od najopasnijih poslova i ima manje koristi od osiguranja.

Strani radnik ne živi u pravom smislu, on samo radi: nema prave uslove za život, ima samo uslove za rad.

Izvod: To znači da su strani radnici najeksploatisaniji.

*

Sindikati mogu da izađu iz tih protivrečnosti samo ako se suprotstave nižem statusu stranog radnika i zatraže za njega pravo na unapređenje, pravo na političku aktivnost, pravo boravka sve dok to radnik želi, pravo da njegova porodica uđe u zemlju. Ali, istaći te zahteve znači odbiti od sebe većinu članova sindikata, svih onih koji su prihvatili svoju prirodnu superiornost nad stranim radnikom. To bi, takođe, uvuklo sindikate u direktan sukob s vlastima i upravom, koji tvrde da nacionalni ekonomski interes – a on obuhvata i interes nacionalne radničke klase – nalaže da se strana radna snaga koristi upravo onako kako se koristi.

U praksi sindikalno vođstvo ne postavlja te zahteve. Ono ima drukčiju računicu: sindikati treba da održavaju eksploataciju stranih radnika u određenim granicama da ne bi bio pogođen životni standard nacionalne radničke klase i da bi sindikalni aparat mogao da izoluje ekstremističke elemente ako se oni pojave među strancima.

Treća računica

Da će dovoljno brzo dovoljno uštedeti.

Da će mu žena biti verna.

Da će u međuvremenu srediti da mu se pridruži deo porodice.

Da nikad više neće morati da dođe ovamo kad se konačno vrati u svoju zemlju kao uspešan čovek.

Da će ga služiti zdravlje.

Besmisleno je razmišljati o zdravlju stranih radnika kao da su oni zdravi ili bolesni isto kao i drugi. Njihova funkcija, uslov njihovog prisustva ovde, nespojiva je s normama preventivne i kliničke medicine. Norme za njih ne važe. U Francuskoj su ankete pokazale da je stopa oboljevanja od mentalnih bolesti među imigrantima dvostruko ili trostruko veća nego među francuskom građanima. Međutim, kategorija mentalne bolesti je sumnjiva. Naučnija, a ne manje naučna bi bila konstatacija da strani radnici dvostruko ili trostruko više pate od neizvesnosti i nesreće.

Fabrika knjiga, april 2018.

Peščanik.net, 04.04.2018.

________________

  1. Čuveni zahtev za jednakost koji je buržoazija uputila feudalizmu i apsolutizmu bio je zahtev za ukidanje veštačkih nejednakosti kako bi se prirodi omogućilo da slobodno deluje u skladu sa svojim zakonima. Proklamovani cilj je bio prirodna nejednakost umesto veštačke.