Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Pandemija virusa korona dovela je do snažne podrške države privredi i građanima u zemljama širom sveta. Procenjuje se da je potrošeno skoro 14% globalnog bruto domaćeg proizvoda (BDP) da bi se ublažile socio-ekonomske posledice krize. To je četiri puta veća pomoć u odnosu na podršku privredi koja je usledila nakon ekonomskog pada iz 2008. godine. Ni naša država nije zaostajala u ovom pogledu s obzirom na to da se sa poslednjim paketom pomoći podrška privredi i građanima približila iznosu od skoro 15% BDP-a. I dok međunarodne institucije poput MMF-a, Svetske banke i Evropske centralne banke upozoravaju države da pomoć ne povuku prerano, nameće se pitanje da li bi korona i takozvano „bacanje novca iz helikoptera“ mogli da napravi preokret u socio-ekonomskim politikama kakve poznajemo poslednje četiri decenije. To su, ukratko, politike smanjenja poreskih stopa na dohodak najbogatijih, sve strožiji uslovi za dobijanje socijalne pomoći koja se cilja ka najsiromašnijima, povlačenje države i prepuštanje privatnom sektoru mnogih oblasti, od obrazovanja i zdravstva do pružanja socijalnih usluga. Kroz izmene radnog zakonodavstva tržište rada je postalo fleksibilnije i to je uz slabljenje moći sindikata smanjilo zaštićenost radnog mesta.

Iskustvo pokazuje da se posle velikih kriza uloga države u ekonomskoj i socijalnoj sferi povećava. Tokom 1930-ih godina, u periodu Velike depresije, najduže i najozbiljnije ekonomske krize u modernoj istoriji koja je počela u Americi a kasnije se proširila na čitav svet, tadašnji američki predsednik Ruzvelt uveo je nekoliko novih državnih programa. Kroz takozvani New Deal po prvi put je uvedeno osiguranje za slučaj nezaposlenosti, koje je obezbedilo da pojedinci primaju novčanu naknadu od države nakon gubitka posla. Kako je veliki broj ljudi tih godina izgubio posao i ostao bez ikakvih prihoda, naknada za nezaposlenost je bila značajna za održavanje nivoa agregatne tražnje u privredi, jer je davanje novca ljudima koji ga trenutno nemaju trebalo da amortizuje pad privredne aktivnosti u trenutku kad se ekonomija već nalazi na silaznoj putanji. Tako je i u sadašnjoj krizi izazvanoj epidemijom korona virusa američka država proširila podršku nezaposlenima iz sličnih razloga. No, pomoć građanima je prevazišla okvire standardne naknade za nezaposlenost i tako je prošlog proleća svima koji imaju dohodak ispod 75 hiljada dolara godišnje, a to je skoro 90% punoletnih američkih građana, prvo poslato 1.200 dolara (plus 500$ po detetu), potom po 600 dolara u decembru 2020, a ovih dana se deli nova runda pomoći u iznosu od po 1.400 dolara.

Nedavno objavljena analiza efekata antikriznih mera pokazuje da je skoro univerzalna pomoć države u vidu novca koji je podeljen u više navrata značajno smanjila ekonomske poteškoće američkih domaćinstava. Broj osoba koje kažu da ponekad ili često nemaju dovoljno hrane opao je za 40%, dok je finansijska nestabilnost (poteškoće u plaćanju troškova vezanih za hranu, komunalije, kredite i medicinske izdatke) opala za 45%. Udeo pojedinaca koji prijavljuju česte simptome depresije smanjen je za 20%. Najveći pad ovih nekoliko indikatora zabeležen je među porodicama s najnižim nivoom dohotka. Neko bi mogao da kaže: zar nije očigledno da ako ljudima država pošalje novac oni će se osećati bolje i to će im povećati životni standard? I dok to možda jeste očigledno, ono što zabrinjava je visok procenat ljudi u Americi kojima je potrebna skoro univerzalna pomoć države, uz postavljanje što manje uslova, za zadovoljenje osnovnih životnih potreba.

Poslednje četiri decenije tržište rada u Americi je transformisano kroz procese globalizacije, deindustrijalizacije i tehnoloških promena, a mnoga radna mesta su preseljena u Aziju. Narastajući sektor usluga je doneo veliki broj novih tipova zaposlenja, od kojih su neki lošijeg kvaliteta, nesigurni i slabo plaćeni te s malim izgledima da pruže pristojan životni standard i ušteđevinu koja bi predstavljala zaleđinu u periodu krize. Zato je univerzalna pomoć građanima nakon početka epidemije za mnoge bila pojas za spasavanje. American rescue plan, kako je nazvan poslednji paket pomoći u iznosu od 1,9 triliona dolara, predviđa, pored čeka od po 1.400 dolara i skoro univerzalnu novčanu pomoć za porodice s decom – za dete do 6 godina po 3.600 dolara a za one starije po 3.000 dolara. Procene su da bi ova nova forma dečijeg dodatka mogla da prepolovi broj dece koja žive u siromaštvu u 2021. godini. Ukoliko bude postala trajna mera, što jeste u planu Bele kuće i demokrata u Kongresu, ona ima potencijal da značajno promeni američku socijalnu politiku.

U godinama pre epidemije često se diskutovalo o uvođenju univerzalnog osnovnog dohotka (universal basic income) a nekoliko zemalja je eksperimentisalo s nekim vidom ovakvog davanja. Predlog je nastao kao posledica uvida u neadekvatnost postojećeg modela socijalne politike, koji je postajao sve restriktivniji, usmeren isključivo na najsiromašnije među siromašnima, a u uslovima rastuće ekonomske nesigurnosti čak i za one koji imaju posao i ne svrstavaju se u ekstremno siromašne. Tako je i Svetska banka, umnogome zaslužna za postojeći model socijalne politike, neposredno pre izbijanja pandemije objavila dokument Ka novom društvenom ugovoru u kome se zalaže za sistem koji podstiče univerzalno pružanje socijalne pomoći i socijalnog osiguranja i jednaku zaštitu svih radnika bez obzira na tip zaposlenja. Potom je usred pandemije direktor odeljenja Banke za socijalnu zaštitu i poslove pozvao na „fundamentalnu reformu“ socijalne zaštite u narednim godinama s obzirom na to da su određene kategorije stanovništva nevidljive sadašnjem sistemu, pre svega radnici u neformalnoj ekonomiji, najranjiviji u trenutnom uticaju pandemije na tržište rada. Po njemu, posebno bi zemlje na niskom i srednjem nivou dohotka trebalo u narednom periodu da poprave svoje mreže socijalne sigurnosti kroz koje sada mnogi propadaju.

Za Srbiju je ova tema veoma relevantna imajući u vidu da je naš sistem socijalne zaštite i radnog zakonodavstva posle 2000. oblikovan u skladu sa savetima međunarodnih finansijskih institucija i shodno pomenutim trendovima u post-industrijskim svetu nakon 1980-ih. Socijalna davanja su postala manje univerzalna, a uslovi za dobijanje pomoći su pooštreni kako bi se ona usmerila samo ka onima koji se potrude da dokažu da su veoma siromašni. Između 2001. i 2008. izdaci za dečije dodatke smanjeni su sa ionako niskih 0,82% na svega 0,31% BDP-a. Do reformi iz 2004. dečiji dodatak je bio kvazi-univerzalna naknada, jer je za prvo dvoje dece zavisio od dohotka porodice, dok su treće i svako sledeće dete dobijali naknadu bez obzira na visinu dohotka domaćinstva. Zakonske izmene su poništile univerzalnost beneficije i uvele strože kriterijume podobnosti – test imovinskog stanja umesto isključivo testa dohotka. U istom stilu, svaka nova izmena radnog zakonodavstva tokom poslednje dve decenije išla je ka većoj liberalizaciji, jer se verovalo da je fleksibilnost univerzalni lek za probleme na tržištu rada.

U nedavnoj analizi MMF-a o prednostima i nedostacima univerzalnih socijalnih naknada, pored Sjedinjenih Država i još nekoliko zemalja, pominje se i naša zemlja, koja je kroz pomoć od prvo 100 a potom i 60 evra pokušala da amortizuje pad životnog standarda za svoje građane u uslovima epidemije. Prema nalazima Međunarodne organizacije rada, podela iznosa od po 100 evra uspela je da spreči rast siromaštva do koga bi došlo da država nije snažno intervenisala. Isto tvrdi i Svetska banka u poslednjem ekonomskom pregledu za Zapadni Balkan. Za razliku od Srbije, Banka procenjuje da je u zemljama u regionu stopa siromaštva povećana između 4 i 5,5 procentnih poena kao posledica krize izazvane epidemijom.

Oni koji su kod nas bili protiv univerzalne pomoći građanima od 100 evra predlagali su da se novac podeli samo postojećim korisnicima socijalne pomoći. To nije bio dobar argument, jer da je država tako postupila ostavila bi veliki broj građana, inače lošeg socio-ekonomskog stanja, bez ikakve podrške. Novčanu socijalnu pomoć kod nas prima svega 250 hiljada ljudi dok se ispod linije siromaštva nalazi četvrtina populacije. Slično, dečiji dodatak pokriva tek 23% dece do 19 godina starosti, dok je ovo davanje skoro univerzalno u Sloveniji i Hrvatskoj, s kojima smo nekada delili iste politike. Pre nekoliko dana je reformisan dečiji dodatak u Crnoj Gori tako da ga sada dobijaju sva deca predškolskog uzrasta, dok je za stariju decu povećan iznos.

Ostaje da se vidi da li će kriza izazvana pandemijom biti prekretnica za reforme u sistemu socijalne zaštite u vidu okretanja ka programima i merama koji su više univerzalnog karaktera. S obzirom na značajnu ulogu Sjedinjenih Država, a posebno međunarodnih institucija poput Svetske banke i MMF-a u kreiranju globalne ekonomske i socijalne politike, činjenica da oni analiziraju ovakve opcije je sama po sebi već dovoljno značajna.

Autorka je profesorka na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.

Peščanik.net, 09.06.2021.

KORONA VIRUS