plaža
Foto: Rade Vilimonović

Početkom juna ministri finansija zemalja grupe G7 postigli su dogovor koji se odnosi na izmenu načina oporezivanja profita najvećih multinacionalnih kompanija, kako bi se stalo na put njihovim višedecenijskim praksama izbegavanja plaćanja poreza. Zamajac ovom dogovoru je dala nova američka administracija, što ne iznenađuje s obzirom na činjenicu da neke od najuspešnijih američkih kompanija, kao što je Apple, koriste poreske rajeve, često evropske zemlje poput Irske ili Holandije, da tamo „parkiraju“ profit i tako umanje svoju poresku obavezu u Americi. Prednosti poreskih rajeva koriste ne samo firme već i bogati pojedinci. To je bila značajna tema Elizabet Voren tokom njene kandidature za demokratskog predsedničkog kandidata, mnogo više nego trenutnog američkog predsednika. I zato se verovatno ne bi ovoliko požurilo s predlogom o reformama da nije došlo do pandemije korona virusa. Države širom sveta, u poslednjih godinu dana bile su primorane da daju velika budžetska sredstva za pomoć privredi i stanovništvu. Izvesno je da će u narednim godinama biti potreban dodatni novac, i to ne samo za saniranje posledica krize, već i za rešavanje strukturnih poremećaja vezanih za postojeći sistem socijalne zaštite, o čemu smo već pisali. Da bi države došle do dodatnih javnih prihoda, prvi kandidat za reformu je porez na dobit kompanija, i to iz više razloga.

Iznos dobiti koju velike multinacionalne kompanije prebacuju izvan zemlje gde je firma registrovana uvećao se i do 5 puta nakon 1990-ih usled ubrzane finansijske globalizacije. Tako su Sjedinjene Države od poreza na dobit kompanija 1950-ih prikupljale poreski prihod u iznosu od 6% BDP-a, a danas manje od 1% BDP-a. U obrazloženju budžeta Sjedinjenih Država za narednu fiskalnu godinu nije eksplicitno navedena potreba da se prikupe novi poreski prihodi, ali je namera jasna: američka administracija želi da spreči seljenje profita iz zemlje kako bi korporacije platile porez koji duguju kod kuće. Nazvan Made in America tax plan u okviru budžeta za 2022. godinu ovaj poreski plan nastoji da, kako kažu, spreči nepravedno i štetno seljene profita iz Amerike i da zaustavi spiralu stalnog umanjivanja stopa poreza na dobit širom sveta.

Zašto je postojeći poreski sistem nepravedan? Dokumenta američke poreske službe do kojih su došli novinari organizacije ProPublica, a koja su objavljena pre nekoliko dana, pokazuju da je 25 najbogatijih Amerikanaca (među kojima se pominju imena Bezosa, Maska, Vorena Bafeta, Gejtsa i Zukerberga) platilo porez u iznosu od svega 0,17% njihovog bogatstva, što je efektivna poreska stopa mnogo niža od one koju plaća neki pripadnik srednje klase. Sistem poreza na dobit korporacija je nepravedan zato što de facto omogućuje bogatima da izvrdavajući postojeće zakone sami sebi odrede željenu poresku obavezu. On je štetan po opšte interese privrede i društva, jer novac kojim se plaća armija advokata i računovođa, kako bi se efektivno umanjila poreska obaveza, predstavlja rasipanje resursa na neproduktivne aktivnosti koje ne donose privredi inovacije, nove poslove ili rast zarada (sem za tu grupu advokata i računovođa). Ali itekako ostavljaju državu bez dovoljno novca da ulaže u zdravstvo, obrazovanje ili infrastrukturu, aktivnosti od kojih koristi imaju svi građani.

Dogovor zemalja G7 podrazumeva uvođenje minimalnog globalnog poreza na profit u iznosu od najmanje 15%. To bi značilo da će niske stope koje trenutno naplaćuju poreski rajevi postati irelevantne jer će, primera radi, francuska kompanija Loreal koja parkira profit u Irskoj platiti Ircima efektivnu stopu (zakonska poreska stopa korigovana za razna izuzeća) od 5%, ali će Francuska prihodovati još minimum 10% po osnovu poreza na dobit ove kompanije. Takođe, dogovor najbogatijih ekonomija predviđa promenu načina na koji se oporezivi profit raspoređuje između zemalja. Princip se zasniva na obimu prodaje koju neka firma ostvaruje u određenoj zemlji pa tako, recimo, ukoliko švajcarska kompanija Nestle 10% svoje ukupne prodaje realizuje u Nemačkoj, onda će Nemačka moći da oporezuje 10% globalnog profita ove kompanije. U takvoj situaciji postaje nevažno što Švajcarska ne želi da ovu kompaniju previše optereti porezima. To će uraditi druge zemlje umesto nje. Kako kaže Zuckman, ekonomista koji je zagovarao plan sličan ovom koji su usvojile zemlje grupe G7, takav sistem je onda teško izmanipulisati, jer firme ne mogu da premeste svoje mušterije na Bermude.

Sporazum G7 zemalja je tek početak procesa i mnoge stvari je potrebno dodatno precizirati: kako glasi definicija najveće multinacionalne kompanije ili šta spada u poresku osnovicu. Ali bez obzira na detalje koji će na kraju biti usvojeni, šire posmatrano, ovo je primer politike koja namerava da preokrene trend poslednjih nekoliko decenija tokom kojih su se zemlje nadmetale u pružanju nižih poreskih stopa kako bi privukle kapital. Kao motivacija za promenu načina oporezivanja u saopštenju grupe G7 navodi se „stvaranje pravednijeg poreskog sistema“ i to je u osnovi tačno. Postojeći sistem stavlja u nejednak položaj ne samo pojedince u jednoj istoj zemlji, gde oni koji su bogati mogu sami sebi da odrede poresku obavezu dok ostali plaćaju ono što država propiše, već omogućuje i da neke zemlje profitiraju na račun drugih. Jurisdikcije s povoljnijim poreskim tretmanom dohotka ili profita imaju velike koristi od toga što najbogatiji pojedinci i velike kompanije zaobilaze poreske zakone sopstvenih zemlja. Poreski rajevi bi bili najveći gubitnici nastojanja da se zajedničkim delovanjem stane na put ovim praksama. Kako kaže francuski ekonomista Piketi u knjizi Kapital u 21. veku, u slučaju evropskih poreskih rajeva gubitak bi mogao da dostigne između 10 i 20% nacionalnog dohotka u zemljama poput Luksemburga ili Švajcarske. To bi dovelo do značajnog pada njihovog životnog standarda. Na egzotičnim destinacijama poput Britanskih devičanskih ostrva, kojima je pružanje povoljnog poreskog tretmana glavna „privredna“ delatnost, gubici bi mogli da premaše i 50% njihovog nacionalnog dohotka, a na nekim teritorijama koje služe samo kao utočišta fiktivnih firmi gubici bi mogli da idu i do 80-90%.

Glavni preduslov za uvođenje minimalnog globalnog poreza na profit je saradnja između zemalja, u optimalnom scenariju svih G20 zemalja, ujedno i najvećih svetskih privreda. Bojazan da će, ukoliko se postigne minimalna zajednička poreska stopa u ovim zemljama, kompanije premestiti svoja sedišta u tropske krajeve ne izgleda realno. Naime, kako tvrde Zuckman i njegov kolega s Univerziteta Berkli Saez u knjizi koja je ponudila nacrt predloga koji su usvojile zemlje grupe G7, svega 2% najvećih svetskih kompanija ima svoja sedišta u poreskim rajevima poput Irske, Luksemburga, Singapura i Bermuda. Da bi spajanje američke firme sa nekom irskom promenilo njenu nacionalnost potrebno je da se ispune uslovi koji su vremenom postali strožiji, posebno za vreme Obamine administracije. A premeštanje na neko tropsko ostrvo i spajanje sa školjka (fiktivnom) firmom izgleda kao još manje realna opcija.

Mnoge zemlje imaju podsticaj da rade na postizanju globalnog sporazuma, jer zašto bi svoj poreski prihod prepuštale drugima. Pandemija je pokazala da je ne samo sistem javnog zdravlja već i šire, celokupan sistem socijalne zaštite u bogatim zemljama, kao i onim na nižem nivou dohotka, potrebno reformisati u smeru veće inkluzivnosti različitih ranjivih grupa, a to zahteva dodatna budžetska sredstva. Novoformirana Evropska poreska opservatorija, podržana od strane odeljenja Evropske komisije za poreze i carine, objavila je pre nekoliko dana istraživanje koje pokazuje da bi uvođenje minimalnog globalnog poreza na profit u iznosu od 25% (što na kraju može biti usvojeno od strane G7, jer njihov sporazum predviđa stopu od najmanje 15%) povećalo prihode od poreza na dobit u Evropskoj uniji za 50%, odnosno za 170 milijardi evra.

Grupa uglavnom razvijenih zemalja ima interesa da zajednički radi na reformama globalnog sistema poreza na dobiti kompanija, jer njihovi sistemi oporezivanja dohotka ne mogu da budu dovoljno progresivni u odsustvu dovoljno snažnog poreza na dobit. Naime, u uslovima niskog poreza na dobit, bogati pojedinci se namerno „transformišu“ u kompanije, odnosno deo svog dohotka prikazuju kao dobit kompanije i tako umanjuju ukupnu poresku obavezu. Nedovoljno progresivan poreski sistem ne donosi samo manji iznos javnih prihoda, već ima i manji redistributivni potencijal, odnosno kapacitet za smanjivanje nejednakosti u društvu.

Koliko su ove globalne rasprave relevantne za Srbiju? Kada je pre nekoliko godina isplivala afera s Panama papirima, u njima se pojavio ne tako mali broj naših građana koji su novac prebacivali u poreske rajeve. Razlog za korišćenje poreskih rajeva u njihovom slučaju nisu bile visoke poreske stope, već namera da se sprovedu poslovni aranžmani u tajnosti, da se sakrije pravi vlasnik kompanije, dok se u nekim slučajevima, kako sugerišu nalazi iz ove afere, radilo o primerima pranja novca.

Srbija je još početkom 2000-ih odabrala nisku stopu poreza na dobit preduzeća nadajući se da će to privući nove investitore, iako se kasnije pokazalo da to nije odlučujući faktor koji ih motiviše da ulažu u zemlju. Istovremeno, porez na dohodak građana napravljen je tako da nema skoro nikakvu progresivnost, o čemu smo već pisali. Zato mi nismo ni blizu situacije koja postoji u većini evropskih zemalja, gde je barem porez na dohodak progresivan. Kroz progresivan sistem poreza na dohodak građana, evropske države u proseku ne samo da uspevaju da prikupe duplo više poreskih prihoda u odnosu na Srbiju (izraženo kao procenat BDP-a), već i njihov sistem ima veći kapacitet da smanji nejednakost u raspodeli dohotka. S tim u vezi, najava od pre nekoliko dana da će se osloboditi godišnjeg poreza na dohodak građana mlađi od 40 godina (a godišnji porez plaćaju najbogatiji građani Srbije) pokazuje da ne postoji namera da se naša poreska politika učini pravednijom i da se približi ne samo evropskim, već i svetskim tokovima. Jer politika proporcionalnog oporezivanja, koju praktikujemo poslednje dve decenije, produkt je jednog drugačijeg, tranzicionog vremena i specijalitet osmišljen za bivše komunističke zemlje, koji je teško pronaći drugde u svetu. To je razlog više zašto bi trebalo da se priključimo globalnim raspravama o pravednosti poreskog sistema i njegovom kapacitetu da prikupi dovoljno javnih prihoda, a to bi značilo i preispitivanje postojećeg, zastarelog poreskog sistema.

Autorka je profesorka na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.

Peščanik.net, 19.06.2021.

Srodni link: Dani Rodrik – Kraj hiperglobalizacije

RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU