Foto: Katarina Đekić
Foto: Katarina Đekić

Došlo je ono doba godine kada se usvaja budžet za narednu godinu i kada valja raspraviti na šta država troši pare, ko ima najveće koristi od državnih programa, ali i ko snosi teret finansiranja države. U našoj javnosti dominiraju komentari o veličini javnih rashoda i prihoda, njihovoj razlici u vidu deficita, eventualnim uticajima na privatni sektor, dok se obično zanemaruje rasprava o distributivnim posledicama. Naime, budžet je veliki instrument preraspodele te je prirodno da se zapitamo od koga se uzima, a kome se daje kroz ovaj proces.

Mijat Lakićević je na Peščaniku već objavio tekst na temu budžeta za 2020. On je izneo ocene o obimu javnih izdataka koje nisu nove kao, recimo, da je naša javna potrošnja previsoka. Ukupan obim javnih rashoda dostigao je 42% BDP u ovoj godini, što nije malo imajući u vidu nivo razvijenosti naše zemlje. Toliki javni izdaci nas svrstavaju rame uz rame sa onim OECD zemljama koje imaju iznadprosečnu potrošnju za ovaj klub uglavnom bogatih privreda. Naime, prosečni javni rashodi iznose 40% BDP među zemljama OECD, i kreću se od niskih 27% BDP u Irskoj do 56% u Francuskoj. Ako se uporedimo sa zemljama iz okruženja, uglavnom sve bivše jugoslovenske republike imaju sličan obim javne potrošnje kao i mi. Ona je najviša u Crnoj Gori gde dostiže 48% BDP, u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj iznosi skoro 47%, u Sloveniji 42%, dok je najniža u Makedoniji, svega 31% BDP.

Kod nas se takođe ustalilo uverenje da država porezima znatno opterećuje pojedince i privredu, iz kojih onda finansira veliku državnu potrošnju. Ukupni javni prihodi iznose 41,4% BDP i nešto su iznad prosečnog iznosa prihoda koji se prikupe u zemljama OECD (38%). To je prosek iznosa javne potrošnje koja ide od veoma niske u Irskoj (25% BDP) do najvišeg iznosa koji beleži Norveška (58% BDP). Od zemalja u okruženju, Hrvatska ima najveći nivo javnih prihoda, 47,8% BDP, sledi Bosna i Hercegovina sa 45,4%, potom Slovenija, 41,8%, Crna Gora sa 40,6%, a najniži nivo nalazimo u Makedoniji, 29,4% BDP.

Međutim, od podatka o veličini javnih prihoda važnije je da znamo od kojih poreskih oblika se najviše puni državna kasa. U ukupnim poreskim prihodima u Srbiji indirektni porezi (PDV, akcize, carine) učestvuju sa 52%, što je mnogo više od prosečnog iznosa za zemlje Evropske unije, koji iznosi 34%.1 Problem sa indirektnim porezima je to što su oni regresivni, dakle, predstavljaju veći teret za siromašnije ljude jer oni troše najveći deo svog dohotka u odnosu na one bogatije.2 Da bi poreski sistem bio bolje balansiran direktni porezi, pre svega porez na dohodak, obično su progresivni, uz postojanje ne sasvim beznačajnog poreza na imovinu ili nasledstvo. Ali u Srbiji to nije slučaj, pa je udeo prihoda od poreza na dohodak, dobit i imovinu u ukupnim poreskim prihodima svega 16%. To je tačno dvostruko manje od prosečnog iznosa u EU i manje nego u bilo kojoj pojedinačnoj zemlji članici Unije. S druge strane, udeo doprinosa za socijalno osiguranje u ukupnim poreskim prihodima je 32%, svega jedan procenat manje od proseka za EU. Kao što smo u više tekstova na Peščaniku do sada pokazali (Goodbye Tito. Ili ne?, Ko dobija a ko gubi od rasta minimalne zarade u Srbiji?) porezi na rad, i to posebno doprinosi za socijalno osiguranje, procentualno više padaju na teret nisko-plaćenih radnika od onih sa višim primanjima. Njihova relativno viša cena rada ih gura u sivu ekonomiju ili u emigraciju. Da zaključimo: srpski budžet se dominantno puni porezima koji predstavljaju nadproporcionalno veći teret za populaciju koja je slabijeg materijalnog stanja u odnosu na boljestojeće pojedince.

Ko ima najviše koristi od javnih rashoda? Penzije čine najveću stavku u iznosu od 10,4% BDP. Budući da uplaćeni doprinosi nisu dovoljni da pokriju celokupne izdatke za penzije, čak jedna trećina sredstava se dotira iz budžeta. Kao što smo istakli, budžet se najviše puni indirektnim porezima koji predstavljaju veći teret za siromašne građane, a mnogi od njih nemaju pravo na penziju. Fiskalni savet je u nedavnoj oceni izneo da takvih pojedinaca ima oko 100 hiljada. Stoga, kako voli da kaže moj kolega Arandarenko, nije teško zamisliti poljoprivrednika bez prava na penziju koji, kada plati akcizu za gorivo, dopunjuje penziju nekom već boljestojećem penzioneru. Slično sugeriše i Fiskalni savet kada u svojoj nedavnoj oceni Zakona o budžetu kritikuje odluku Vlade da se novčana pomoć od 5 hiljada dinara jednako dodeli svim penzionerima. Prvo, budući da ova pomoć ide iz nekih drugih poreskih prihoda, koji ne potiču iz uplaćenih doprinosa za penzijsko osiguranje, zašto se ona ne bi dodeljivala svim osobama starijim od 65 godina? Ili, ako je već doneta odluka da se pomoć dodeli samo penzionerima, da li je pravedno isti iznos dati onima s najnižim i onima s najvišim penzijama?

Na obrazovanje iz budžeta ide svega 3,3% BDP.3 Potrošnja na ovu stavku smanjena je sa 5,5% BDP, koliko je iznosila pre desetak godina, na iznos koji je trenutno među najnižima u Evropi. Nedavna analiza4 pokazala je da su koristi od javne potrošnje na obazovanje najveće za najsiromašnijih 10% populacije u Srbiji. Ovo, pak, ne znači da najveći deo izdataka na obrazovanje ide baš njima, već govori o tome da bi u odsustvu javno finansiranog sistema, obrazovanje za ovu grupu postalo najveći finansijski teret, jer bi zahvatilo znatan deo njihovog dohotka. Podaci o potrošnji, međutim, ne govore puno o kvalitetu obrazovanja, a da obrazovni sistem ne uspeva da poništi efekte socio-ekonomskih nejednakosti sugerišu rezultati PISA istraživanja. Prema ovoj anketi u Srbiji je dvostruko više funkcionalno nepismene dece u porodicama koje se nalaze među 20% populacije najnižeg socio-ekonomskog statusa, nego u 20% najbolje stojećih porodica. Deca iz prve grupe zaostaju za svojim vršnjacima čiji roditelji pripadaju višim društvenim slojevima, i to za dve školske godine.

Među socijalnih naknadama, na koje se ukupno troši oko 3% BDP, najveća potrošnja, od skoro 0,7% BDP, ide na naknadu zarade za vreme porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta. Već smo pisali da su ove naknade usmerene ka boljestojećim mamama. Pre poslednjih zakonskih izmena, čak 70% novca za ovu naknadu trošilo se na korisnice koje ulaze u 40% najbogatijih u našoj populaciji (štaviše, polovina ukupnog novca išla je na naknade za 20% najbogatijih). Na dečiji dodatak i novčanu socijalnu pomoć, socijalne transfere koji zaista idu najsiromašnijim građanima, troši se po, više nego skromnih, 0,3% BDP.

Zaključak naše analize5 koja je uzela u obzir sve poreze kojima se puni budžet jeste da srpski fiskalni sistem povećava siromaštvo, pre svega zbog dominacije indirektnih poreza (PDV, akcize, carine) u ukupnim poreskim prihodima. U kombinaciji sa opisanim sistemom socijalnih naknada, budžet u mnogo manjoj meri vrši preraspodelu od bogatijih ka siromašnijim građanima nego što je to slučaj u zemljama centralne i istočne Evrope, kao i u odnosu na Hrvatsku, Crnu Goru i Albaniju, koje su obuhvaćene istom analizom. Tako da se slažem sa zaključkom Mijata Lakićevića koji ističe da, „iako je budžet Srbije za 2020. uravnotežen, iza njega stoji velika društvena neravnoteža. I neravnopravnost građana“. Jedino se ne slažemo oko uzroka, ali o tome nekom drugom prilikom.

Autorka je profesorka na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.

Peščanik.net, 02.12.2019.

Srodni link: Mijat Lakićević – Super, hik, budžet


________________

  1. Arandarenko, M. 2018.Poverty Reduction and Equal Opportunities in Social Policy and Employment in Serbia. Contribution for the meeting of the EU-Serbia Joint Consultative Committee.
  2. Zarkovic, J., Vladisavljevic, M. and Randjelovic, S. 2019. The Distributional Impact of Serbia’s Taxes and Social Spending, World Bank.
  3. Ovde ne komentarišemo raspodelu javnih izdataka na zdravstvo, jer ne postoje mikropodaci koji bi nam pokazali koji tačno deo populacije i u kom iznosu više koristi usluge javnih, a koji privatnih ustanova.
  4. Zarkovic, J., Vladisavljevic, M. and Randjelovic, S. 2019. The Distributional Impact of Serbia’s Taxes and Social Spending, World Bank.
  5. Zarkovic, J., Vladisavljevic, M. and Randjelovic, S. 2019. The Distributional Impact of Serbia’s Taxes and Social Spending, World Bank.