Fotografije čitateljki, Lazara Marinković, Slavimo Beograd

Fotografije čitateljki, Lazara Marinković, Slavimo Beograd

Gradonačelnik Siniša Mali i njegov gradski menadžer Goran Vesić mora da su vrisnuli od sreće kada su pročitali PR tekst Tanje Simić Berclaz, koji je juče objavljen na Peščaniku. Bivša konsultantkinja kompanije koja je kreirala Bus Plus (Apex Solution Technology) i bivša borkinja za ljudska prava našla se u poziciji osobe koja danas zastupa principe pojačane represije gradskih vlasti Beograda nad građanima i to pre svega u javnom prevozu. Ova konverzija je od Tanje Simić Berclaz načinila borkinju za odbranu korporativnog identiteta kompanije za koju je radila. Ona reaguje na svaki pomen Bus Plusa na mreži i iznosi svoj napamet naučeni tekst koji podseća na reklamu. No u njenoj najnovijoj reklami za Bus Plus pojavio se i međutekst koji mi je bio naročito zanimljiv.

Na početku želim da napomenem da se uopšte nisam bavio kampanjom protiv plaćanja gradskog prevoza te u tom smislu ne želim ni da polemišem. Ono što me je zanimalo, a što je Tanja Simić Berclaz odlično razumela, bila je politika gradskih vlasti, predvođena SNS-om. Cela priča počela je u vreme vladavine DS-a, kada je bivša borkinja za ljudska prava pronašla svoj korporativni identitet u pomenutoj kompaniji i time se obavezala da će uvek i na svakom mestu voditi PR kampanju za njihove proizvode. No vremenom se njen konsultantski domen proširio sa reklame proizvoda na dobrovoljno savetovanje gradskih vlasti i organa reda kako da postupaju sa izgrednicima. U ovom, novopronađenom domenu rada, Tanju Simić Berclaz opet ne zanima ništa drugo osim naplate karata za gradski prevoz, odnosno dokazivanje isplativosti i učinkovitosti Bus Plusa, za čije se funkcionisanje mora obezbediti sve, pa čak i odredi komunalne policije koji će poput interventnih vodova hapsiti i privoditi “podivljale i nasilne građane”. Ovaj civilizatorksi koncept doveo je bivšu borkinju za ljudska prava do glasnogovornice represivnih mera. Kao da je sve dozvoljeno u procesu prevaspitavanja “divljačne beogradske sirotinje”. Gledano iz Ženeve, možda to i jeste tako, mada me njen amaterski snimak nije ubedio u to. Na njemu nisam video nijedan detalj primene nasilja nad građanima. Nisu koristili „ni palice niti sredstva za vezivanje“, koja su domaćim komunalcima stavljena na raspolaganje.

Ovlašćenja koja su dobili komunalni policajci u Beogradu su prevelika, a ona se po lokalnim običajima rado koriste. Takođe, uslovi javnog prevoza nisu na nivou ne samo Ženeve, već nijednog od većih gradova u regionu. Jedino je sistem za validaciju i naplatu karata moderan dok je sve ostalo na nivou od pre „dvesta godina“. I tu se tehnologija kompanije koju (i dalje) zastupa Tanja Simić Berclaz našla u žestokoj koliziji sa stvarnošću. No ona, inficirana instant PR filozofijom – zbog koje se više ne prepoznaje osoba koja je nekada realizovala izložbu o Reihlu Kiru recimo – ne vidi da je problem u populizmu vladajuće stranke, koji se odrazio na sve sfere društva, pa i na Bus Plus. Tom SNS populizmu, Bus Plus je u predizbornoj kampanji bio jedno od glavnih pogonskih goriva u Beogradu. Danas, međutim, kada nisu uspeli da realizuju ništa osim velikog bilborda „Slavimo Beograd!“ ispred Železničke stanice, preostaje samo represija da bi se došlo do novca. Bivša konsultantkinja im u tome pomaže tako što kroz svoj Bus Plus megafon podstiče komunalnu policiju protiv građana, obmanjujući javnost da je sve to tako i u velikim evropskim gradovima.

Osoba koja je uhapšena u Zemunu nije ni „divljala“ niti je „kontroloru nožem isekla lice, slomila ruku, rebro ili vilicu“, niti je bilo koga „šamarala po volji ili mu pljuvala u lice“. Nije čak ni lomila aparate Bus Plusa. Niti je iko to radio. No ipak je bila privedena i kao kriminalac. Gradonačelnik Mali se odmah ogradio od tog čina, jer dobro zna da će takve slike poslate u javnost biti veoma loše po rejting njegove stranke. (Zato je i zaprećeno nepoznatom snimatelju događaja!) Vladanje strahom i represijom ne vodi nikuda. U takvom stanju ni Bus Plusu neće biti dobro, a Tanja Simić Berclaz će morati neprestano da pojačava svoje agitovanje za policijsku torturu. Ali građanima će svakako biti jasno da su još jednom obmanuti. Uostalom, svaki populizam ima svoju cenu. Najpre je plaćaju građani, a onda dolazi na red i politika koja je na tom talasu uspostavljena. Jedino bivši aktivisti i zastupnici korporativnog kapitalizma mogu mirno da snimaju miroljubive kontrolore po evropskim autobuskim stanicama i da nam šalju svoje rasističke pridike o „đubretu i izmetu“ koji cvetaju na svakom koraku u Beogradu. Uostalom, uklanjanje takvih sadržaja je glavni posao gradskih komunalnih službi. A za podizanje svesti građana o važnosti plaćanja javnog prevoza, gradske vlasti bi morale da potraže neko drugo rešenje. Ukoliko nemaju ideja, neka se o tome posavetuju sa bivšom konsultantkinjom Simić Berclaz.

Peščanik.net, 06.02.2015.

Srodni linkovi:

Branka Dimitrijević – Ubi me prejaka reč

Stevan Filipović – O mizoginiji i busplusarijama

Stefan Aleksić – BrusLiPlus

Tanja Simić Berclaz – BusPlus i ludisti među nama

Saša Ilić – Hapšenje u ime ‘Bus plusa’

Sofija Mandić – Zavrtanje i privođenje

Aleksa Radonjić – Građani „zvezde“, slobodno snimajte

Nadežda Milenković – Skidanje sa politike

Milica Jovanović – Agonija Beograd

Srđan Milošević – Chariots of Fire

Saša Ćirić – Arhimedova poluga

Stefan Aleksić – Diskretni šarm plave uniforme

Sanja Radović – Bus Plus kao mera građanske svesti

Stefan Aleksić – Emancipacija i antiemancipacija

Dejan Ilić – Neka crknu građani

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)