Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Koliko god beznačajni izgledali sa svih strana sveta, slovenački izbori su upravo svim stranama pokazali ključne smernice čitave evropske, ako ne i svetske politike: kako se boriti protiv naci-fašizma. Nasuprot većini očekivanja, ta politička struja nije pobedila na izborima i sada sledi teška borba za uspostavljanje vlade, koja se može završiti i novim izborima. Janez Janša, koga ozbiljno uzimaju samo tamo gde ne postoji bar minimum informacija o njegovim aktivnostima – a čak ni na Balkanu nema dovoljno zanimanja za Sloveniju – sebe je savršeno oslikao pripremajući se za ove izbore već dve godine: napravio je medijsku bazu od tri časopisa i jedne televizije i tome dodao nekih 19 lokalnih portala i nekoliko radio stanica. Sve to je početno finansirao donacijama iz vlastite stranke (SDS), a kada su pare isparile prileteo je u pomoć Orban, koji je namaknuo neka dva miliona evra, što je donelo još jedan Janšin časopis, sa evokativnim imenom Skandal. Sve se to obavlja preko firme Ripost, koja radi i u Makedoniji. Orban, koji računa sa pristupom moru, želi da ulaže u drugi kolosek do luke Kopar, a na Istoku, u Lendavi, sagradio je fudbalski stadion oko kojeg će se graditi fudbalska akademija. Posle nekoliko usluga mađarskim Slovencima, oni su listom glasali za dobrotvora…

Pruga je, dakle, bila odlučujući faktor, sa kojim je Janša rušio vladu Mira Cerara, skoro izvesno najnesposobniju u istoriji države. Uz evropska sredstva i naivnu veru u mađarska sredstva, izgledalo je da pruga, u interesu svih građana, nema ozbiljne prepreke. Referendum je, uz svu mogućnu negativnu propagandu desnice, izmišljanje stručnjaka sa neuporedivo jeftinijim rešenjima i zasada još nedovoljno poznatim zatezanjem i popuštanjem koje je izvodio Orban, ipak uspeo. Na to je Janšina marioneta, penzioner sa neobično slabom artikulacijom, opremljen Janšinim advokatom i sredstvima, uspeo da na sudovima, zaključno sa Vrhovnim, obori referendum i zahteva novi. Odluka Vrhovnog suda o referendumskom zakonu odnosila se na to da vlada nije podjednako finansirala kampanju za i kampanju protiv, dakle za projekat vlade i protiv njega. Na ovaj apsurd upalila se zadnja ustavna lampica u glavi Mira Cerara, inače stručnjaka za ustavno pravo, i on je dao ostavku na premijerski položaj i raspustio vladu a zakazao prevremene izbore. Ovaj gest mu je, uverena sam, doneo onih 10 sedišta u parlamentu na izborima, inače bi bilo mnogo gore. Janšin penzioner sada zahteva novi referendum o istoj temi… svaki košta po tri i po miliona evra.

Sem pruge, koja je tehnički poslužila za rušenje vlade, Janša je izvodio, i to pune dve godine, tešku gebelsovsku propagandu kroz svoje mnogobrojne medije. Upotrebljavam ovaj izraz jer je Gebelsova propaganda, koja je ostala zabeležena u njegovim pismima objavljenim u SAD brzo posle rata, mnogo puta analizirana i zato odlično poznata u stručnoj i akademskoj javnosti. Takođe sam više puta javno predlagala zabranu tih medija, naročito televizije, i to po postojećim zakonima – bez rezultata. Nova24TV je potpuno asimilirala osnovne odlike gebelsovske propagande, na modernim tehnološkim osnovama. Stalnim ponavljanjem sa novim varijacijama konačno je došla do modela skoro istovetnog sa Orbanovim. Možda će ovdašnja publika prepoznati primere – navodim neke pre i posle izbora: partizan na samrti priznao da je sa 43 supartizana silovao, ubio i zatim od sedamnaestogodišnje devojke osumnjičene za kolaboraciju napravio gulaš sa mnogo začina i poslužio ga ostalima. Poznato je naime da su u partizanskoj kuhinji uvek nosili sa sobom veće količine različitih začina… Najveća opasnost za Sloveniju su izbeglice; njih 50.000 upravo čeka na slovenačkoj granici da hrupi unutra kako bi silovali, palili, pljačkali i ubijali (navodim taksativno uporno ponavljanu formulu); svaki od izbeglica u Sloveniji dobija od ”levičarske vlade” nekih 1.963 evra mesečno, dobijaju udobne opremljene stanove i o užasa! za razliku od ranije, hoće da ostanu u Sloveniji; u blažoj varijanti, njihova kultura ne odgovara evropskoj, oni hoće da okupiraju Evropu i da unište ”našu kulturu”. Druga najgora opasnost su ”odrođeni levičari”, kako stariji tako i mlađi, svi u vezi sa bivšim šefom UDBE Kučanom (nikad to nije bio), koji im je vođa; da bi se ugodilo Orbanu, tu su ”Šorošovi plaćenici” (Šoroš se povukao iz Slovenije pre dvadesetak godina, zadnji tragovi sežu u stipendije balkanskim studentima pre više od deset godina); u toj su grupi umetnice i umetnici i sve što rade je izrođena umetnost, to su lenčine koje se žale na bedu i prekarni položaj. Među levičarima je i Miro Cerar, čovek koji je postavio bodljikavu žicu uz južnu granicu i zaustavio izbeglice napravivši strašne probleme svima na Jugu, od Hrvatske do Grčke.

Realna situacija je dakako drugačija: nedeljno oko 50-150 izbeglica pokuša put iz bosanske federacije preko Hrvatske i reke Kupe u Sloveniju, ima već desetak udavljenih… slovenački zakoni su odvratno surovi i teško daju azil; trenutno je u Sloveniji nekih 300 azilanata, kojima se daju smeštaj i hrana; njihov mesečni džeparac je 18 evra, sav ostali novac ide za plate službenicima ministarstva i drugih ustanova koje se bave izbeglicama, između ostalog i policiji. Praktično je nemoguće zaposliti se kao izbeglica: slovenački poslodavci radije uvoze radnike iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Kosova koje plaćaju mizerno, drže u neljudskim uslovima i obično im ništa ne plaćaju za zdravstvenu zaštitu, a često im ne daju ni platu, jer su, recimo, u lošem finansijskom položaju… Slučaj sirijskog izbeglice Ahmada Šamija posebno je zanimljiv, jer ga je poslanik parlamenta uveo u parlament kao u azil (policajci ne smeju unutra), gde ga je ljubazno dočekao i sam predsedavajući parlamenta. Dosada je Ahmad, uz pomoć svojih zastupnika, uspeo da ga ne deportiraju u Hrvatsku i zato je stalno predmet napada desnice, ne samo Janšine: vođa stranke SLS (narodne stranke) je oblepio Sloveniju džambo predizbornim plakatima na kojima je mapa države sa mnogo ljudi istog imena – Jože: ona je okružena zemljama u kojima, kako izgleda, živi samo Ahmad koji, po pretpostavci, hoće da okupira sirotog Jožeta, siluje mu ženu, spali kuću, ukrade kola, frižider i televizor i da ga, naravno, ubije. Nekako u isto vreme došao je u Sloveniju obožavani turski glumac Burak Edževit, lepotan balkansko-orijentalnog tipa iz turskih sapunica i iz najdubljih fantazmi prosečne Slovenke. Šoping centri u Mariboru, Celju i Ljubljani bili su puni vrištećih žena svih uzrasta, a za selfi sa Burakom moralo se platiti 250 evra kupona za samouslugu, bez garancije da će se do selfija doći. Jedna od srećnica, koja se uspela dotaći pa i slikati sa Burakom bila je supruga vođe SLS… Burak se konačno dokopao hotela u Ljubljani, gde kao ekonomski izbeglica sa nejasnim statusom i sa dnevnicom sigurno većom 1.963 evra izgleda nije uspeo da siluje nijednu i sa sobom nije poveo 50.000 žena (a bilo ih je znatno više), bar da napravi mesta onima koji navodno čekaju na granici. O paljenju luksuznog hotela, pljačkanju i ubistvu recepcionera još nema vesti. Na zadovoljstvo čitalaca, vođa SLS nije izabran u novi parlament, ali bivši predsednik parlamenta Milan Brglez jeste. Ahmad je održao vatren govor na mitingu protiv mržnje i rasizma u Ljubljani, tri dana pred izbore, na kojem je bilo preko 5.000 najboljih predstavnika Ljubljane sa sve decom i psima, i Gašparom Miklošem Tamašem, sjajnim filozofom iz Mađarske i odličnim govorom za narod: levičari su imali šta da nauče. Bilo bi lepo, i za njega korisno, da Tamaš ostane u Sloveniji. Zasada je samo jedan sociolog došao u Sloveniju; nije isključeno da se deo mađarske intelektualne emigracije preseli u Sloveniju, ukoliko se i ona ozbiljno ne orbanizuje.

Drske laži i cinizam u svemu osnovna su odlika ”informisanja” u Janšinim medijima. Uobičajeno pitanje novinara strogo izabranim gostima na Janšinoj televiziji (24NovaTV) počinje, recimo, konstatacijom kako je Kučan krao i ubijao (”Znamo da…”), a onda se nastavlja: ”Šta vi, dakle, mislite o Kučanu?” Bilo bi očekivano da se posle izbora tu nešto promeni, kao što je Janša posle izbora izdržao skoro tri puna dana gledajući milo i govoreći kao da je upravo smazao kutiju ratluka. No, toliko je bilo dovoljno; i mediji i Janša su se vratili na staro, zlobe i pljuvanja još je više. Šta bi mogao biti razlog tolikom nezadovoljstvu, jer takvo ponašanje sigurno nije razumljivo ako je reč o pobedniku, kako se desnica samoproglašava. Gde je problem?

Ni posle izbora još nije jasno hoće li Slovenija, okružena sa svih strana ekstremno desnim vladama, porastom neonacizma i populizma, biti labav ili čvrsto pričvršćen šraf nove osovine zla, koje u rasutim primerima preti i ostatku EU. Janša je dobio nešto više od 50% onih koji su izašli na izbore, nešto malo preko 25% glasova. Ostale stranke zajedno dobile su oko 75% glasova; među njima je jedna temeljno smanjena, Nova Slovenija, sa shizofrenim programom hrišćanstvo+neoliberalni kapitalizam, i jedna sasvim marginalizovana, SNS Zmaga Jelinčića, Šešeljevog prijatelja i stalnog desnog provokatora. Već četiri godine izvan parlamenta, Jeličnić je očekivao da ne uđe u parlament, nego da na osnovu 1,5% glasova dobija državnu mesečnu nadoknadu u iznosu od 8.000 evra – rezultatima izbora bio je vidno nezadovoljan. Ukratko, Janša nije prešao svoj uvek isti prag od 12-14% ukupnih glasova u državi. Konce nove koalicije drži Marjan Šarec, koji se iskazao u borbi za mesto predsednika države protiv Boruta Pahora sve do zadnje, minimalne razlike i čija je stranka, koja nosi njegovo ime, dobila na izborima 13%. Igra je u toku, mogućne su i desna i srednje-leva opozicija.

***

Ovaj tekst sam pisala u Beogradu nekoliko dana posle izbora, koje sam za Al-Džaziru komentarisala izborne večeri. Prvog jutra posle dolaska u Ljubljanu dobila sam pismo sa uvredama u kojem je bio i neki prašak. Slično pismo sa praškom dobili su novinarka iz Kopra, predsednik boračke organizacije iz Postojne i parlament. Odmah smo zvali policiju, koja je došla za desetak minuta, a uskoro i cela ekipa sa kamionima, skafandrima i drugom opremom. Zatvorena je cela ulica, mi smo u stanu bili u karantinu do uveče, kad su nas obavestili da prašak nije opasan. U Janšinim medijima se odmah pojavila teza da sam sama sebi poslala pošiljku; na koverti je datum kad sam bila u Beogradu… Spikerka na državnoj televiziji, poznata Janšina potpornica, izjavila je da je reč o neslanoj šali.

Da li sam se uplašila? Posle desetak dana, da. Vladina koalicija još nije sastavljena.

Peščanik.net, 26.06.2018.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.