Ilustracija: Slaviša Savić
Ilustracija: Slaviša Savić

Slovenačka vlada na čelu sa Marjanom Šarcem je odlučila: za nešto više od četiri miliona evra kupiće od srpskog preduzeća LEGI-SGS (direktor Sebastijan Babić) četrdeset kilometara ograde sa bodljikavom (zapravo režućom) žicom na vrhu, u cilju zaštite od izbeglica koji dolaze iz BiH preko Hrvatske. Vest je dopunila nova evropska poslanica iz Šarčeve stranke naročito trapavim pitanjem kandidatkinji za predsednicu Evropske komisije, o iskazanoj nameri Salvinija da na slovenačko-italijanskoj granici postavi trideset kilometara slične žice. Reagovali su samo građani Gorice sa obe strane, razdvojeni zidom i žicom u još nedavnoj prošlosti. Naravno da u trapavosti ima trunčica istine: Salvinijeva ograda je usred šengenske oblasti, baš kao i austrijska na slovenačkoj granici, a na hrvatskoj granici je spoljna šengenska. Salvini samo čeka da razglasi kako zajedničke slovenačko-italijanske patrole nisu uspešne, pa da krene sa žičnom ogradom, dok zajedničke slovenačko-hrvatske patrole, po svojim izjavama, dobro deluju. Na prvi pogled, kajgana malih država, jedino što je preskupa i za Svetog Petra.

„Civilizovano” rešenje sa žicom je u mnogim elementima gore od haosa sa kojim se izbeglice sreću od mora do žice: ako ne zaglave u nekom grčkom izbegličkom logoru polagane smrti, mogu dopasti bugarskim lovcima na izbegličke glave, haosu makedonske i srpske nebrige i lutanju kroz Bosnu do potpuno neuređenih stecišta za pokušaj ulaza u Hrvatsku, gde obavezno dobijaju batine – i možda na kraju dođu i do prelaza u Sloveniju, gde ih čekaju policajci koji ne dozvoljavaju zakonom propisane zahteve za azil, a alternativno ih čeka davljenje u Kolpi… Za domaćine, pomor divljih i pitomih životinja na žici, onemogućen pristup rashlađenju i turizmu na reci; za račun lokalnih vlasti i njihovih stranaka oni slušaju i prenose priče o strahovitim zločinima izbeglica kojima uspe – upad u vikendice zimi sa paljenjem nameštaja da bi se ogrejali, bacanje đubreta… Bio je još i sumnjiv slučaj starijeg građanina kojeg su izbeglice vozile u otvorenom gepeku do granice. Izmišljotine o silovanjima nisu nigde potvrđene.

Već na prvi pogled postavlja se jednostavno pitanje: zašto, zaboga? Objašnjavati stvari pod slovenačkom kabanicom je iluzorno, jer nikoga, sem curiosum-a sa, recimo, srpskom žicom, ne zanima slovenačka politika. Uzgred, srpska žica je verovatno trik slovenačkog snabdevača žicom koji je dospeo pred sud zbog mućenja sa prethodnom dobavkom rečene žice… Međunarodno drmanje kabanice je medijski zanimljivije – recimo Salvini. U Italiji je njegovo delovanje prepoznatljivo, naročito za politički pismene: Salvini je ulični provokator koga plaća neka stranka, koji sada raste u smeru istorijski poznatom u Italiji, i zato je vredan analize. U vladi, međutim, stvari nisu najpogodnije za njega: ministar za spoljne poslove upravo je u evropskom telu predložio mere za razumnije bavljenje izbeglicama. Sudstvo uglavnom zaustavlja Salvinijeve ispade, mediji mu nisu posebno naklonjeni. Čitanje Salvinija, međutim, otkriva sve vlažne snove desno-nacionalističkih evropskih partija i već njima savladanih država i državica.

Salvini sistematski napada i pokušava da uništi sve što je u vezi sa izbeglicama zakonito, po međunarodnim ugovorima i za lokalno stanovništvo korisno: dao je uhapsiti gradonačenika mesta Riače (o čemu sam pisala), koji je postao svetski poznat i nagrađivan upravo zbog uspeha integracije izbeglica, pri čemu je koristio domaće običaje i tradiciju; Salvini je uništio – doslovce – centar za Rome u Rimu, koji je država izgradila u uspešnom projektu socijalizacije i integracije; konačno, sprečava sva humanitarna iskrcavanja na italijanske obale, sa sve hapšenjem dve hrabre kapetanke; najnovije, zatvorio je prihvatilište izbeglica na Siciliji, izjavljujući da je to njegov najsrećniji dan… Na Lampeduzi se lokalci smeju, jer je pristajanja neprimećenih posvuda. Salvini proganja samo zakon i red. Kome i čemu to koristi? Prvi korisnici su, sasvim sigurno, trafikanti ljudima. Prvo dobar deo izbeglica „izgube na putu”, a drugi deo isporučuju neposredno vlasnicima plantaža i radionica koji ih preuzimaju i iskorišćavaju sa malim ili nikakvim plaćanjem, u pravom robovlasničkom sistemu. Taj sistem kontroliše mafija („mafijaški paradajz” kao glavni proizvod). Koliko Salvini dobija od trafikanata/mafije, kazaće budućnost. Interes je naime u tome da se ukine svaka veza legalnosti i izbeglica, da se o njima ne zna ništa, da se ne beleže, da ne postoje, jer jedino tako mogu postati robovi. Projekt takvih razmera moraju voditi najviši službenici u državama, ministri i premijeri. U Mađarskoj, prividna nepopustljivost prema ulazu izbeglica pokriva izvođenje programa ropskog iskorišćavanja Roma i drugih socijalno neadaptiranih u „radnim logorima” i iscrpljivanja izbeglica dok ne počnu da rade po istom sistemu. U Austriji, prethodno poštovanje zakona i veliki broj stranaca, pa i izbeglica, ograničava desnu politiku – zato je Kurc, danas politička prošlost, objašnjavao ograničenja za izbeglice finansijskim problemima. U Sloveniji, histerija koju su raspirili Janšini mediji (finansirani iz Mađarske) povećava političku napetost, premda je u zemlji svega nekoliko stotina prihvaćenih izbeglica i molilaca za azil, koji se izuzetno teško dobija. Istovremeno, slovenački poslodavci masovno eksploatišu ekonomske izbeglice iz bivših jugoslovenskih republika: bez podataka, bez kontakta sa zakonom ili bar sindikatima, ti su ljudi mizerno plaćani (ponekad ništa, jer je poslodavac u bankrotu, ali ih nije obavestio), žive u neljudskim uslovima, obespravljeni i ucenjivani. Informacije o njihovom položaju procurele su iz Nemačke, kamo su ih poslodavci preprodavali, pa su njihov položaj opazili nemački sindikalisti… Dok se od Sirijaca, recimo, traži da odmah progovore slovenački kao znak adaptiranja koji niko stvarno ne želi, od poludomaćih Balkanaca se to ne traži, jer su bez znanja jezika spremni da potpišu bilo šta (ako uopšte). U Italiji, gde se broj izbeglica penje do miliona, najveći broj je „zaposlen” u poljoprivredi, deo je adaptiran i snalazi se u gradovima. Zemlji je nisko ili nimalo plaćen rad potreban zbog ekonomske situacije, zato je ropstvo pravo rešenje, omogućeno jedino ako ostatak izbeglica zakonski ne postoji i država prema njima nema nikakvih obaveza. Šta bi se desilo sa italijanskim izvozom povrća i voća kad bi svim tim robovima morala biti isplaćivana plata u zakonskim okvirima, sa socijalnom i zdravstvenom zaštitom, proverom kvaliteta boravka, inspekcijama i sličnim?

Bilo je zaista naivno misliti da kapitalizam ne vidi ogromne mogućnosti iskorišćavanja izbeglica, čemu su glavne prepreke međunarodni ugovori, od osnivanja UN pa nadalje do marakeškog, prihvaćeni koncept ljudskih prava, među kojima je i to da niko nije ilegalan, i uz to humanitarne organizacije i, konačno, humanost na koju smo se navikli, ako ne i naučili se o njoj posle drugog svetskog rata. Pod pritiskom kapitala, evropske države su pristale na potpuno nezakoniti i humano neodrživi pojam „ilegalni” ili „ekonomski” migrant koji, sem grubog kršenja prava, podrazumeva i neopisivo licemerje, jednako najgorim crkvenim primerima iz svetske istorije: većina izbeglica je dolazila iz ratnih zona, bez ikakve mogućnosti administrativnog uređivanja bilo čega, i tu je evropska humanost ponegde radila. Danas raste broj izbeglica koji beže iz bede i gladi (ha, „ekonomski”), političke nesigurnosti, mučenja manjina, položaja žena i drugačije seksualnosti, i, sve više, zbog klimatskih poremećaja. Ukratko, zbog razloga od kojih su neki poterali homo sapiens-a iz njegovih bivališta. Ta su seljenja uvek značila napredak i poboljšanje jedinstvene, samo jedne i jedine ljudske rase. Koliko škola u svetu predaje naučno otkriće, staro kakvih tridesetak godina, da „rase”, po naučnim merilima, uopšte ne postoje?

Pod pritiskom kapitala popustila je dakle EU (o američkom trampovskom haosu ne vredi trošiti reči), popustile su parlamentarne demokratije i na sceni su ostali vampirski pokreti, koji uz saradnju sa medijima građanima prodaju najniskiju, najbedniju, najlažljiviju i najopasniju rasističku propagandu. Sve to ima samo jedan cilj – uvođenje robovlasničkog sistema, bogaćenje i iskorišćavanje prirode i ljudi sve do horizonta gde taj svet vidi budućnost: uglavnom do poslednjeg debilnog unuka u bogataškoj porodici. Svako ko neće da vidi povezanost kapitala i državnih institucija je kriv, posebno kada vampirski pokreti uđu u državne institucije. U preteće bliskoj budućnosti oni će izvesno ukinuti kapitalizam i uvesti rasno i nacionalno opredeljenu proizvodnju na osnovu ropskog rada, ne po modelu trećeg rajha, već po modelu nacionalne države/državice. Globalno tržište je smetnja (opet trampovski primer), smetnja je sve što podrazumeva međunarodno pravo. U traženju izvora i dobitka su zato mogućni mali ratovi, gradsko i šumsko razbojništvo (krađa robova, recimo). Tu prepoznajemo tzv. identitarne pokrete danas. I paradoksalno, nema dovoljno izbeglica za takvo uređenje! Zato je ukidanje dokumentacije o njima ključno.

Da li bi evropskim i balkanskim građanima smetalo da rano ujutro negde u polju vide vezane robove kako odlaze na posao, dok u logoru ostaju za rad nesposobne žene, deca i starci koje izdržavaju oni u lancima? Ne znam za druge zemlje, ali mi se čini da bi već u „rubnim” evropskim državama to bilo mogućno. Recimo u Sloveniji, uz pomoć srpske žice.

Da taj projekt nema realnu podlogu i čvrstu potporu kapitala odnosno njegovih lokalnih varijacija i odgovarajućih društvenih fenomena, bar bi evropski potkontinent već odavno sprovodio jeftinije, ljudske i za sve korisne mere:

– organizovanje bezbednog prevoza odnosno izvlačenje iz ratnih zona u prijemne centre na svima poznatim i izbeglicama unapred pokazanim tačkama ulaza,
– dokumentovanje, posle davanja prve pomoći (hrana, odeća, zdravstvena obrada),
– razvrstavanje i usmeravanje (transport) izbeglica do željenog cilja,
– povezivanje porodica i prijatelja,
– briga za one koji nemaju ni ciljeve, ni prijatelje.

Naknadna sudbina izbeglica onda, čak i sa blažim rasističkim fantazijama o slugama i sluškinjama i o menjačima pelena evropskim starcima, mora zavisiti izvesno i od koristi određenog društva, ali pre svega od najnižeg ljudskog zahteva – jednakosti i boljitka pojedinca. Jer, nije isključeno da će svet postati bolji, da će mnogi želeti da se vrate, ili da će mnogi sa potkontinenta poželeti da pobegnu kod njih. Zašto unapred uništiti te mogućnosti?

Peščanik.net, 16.07.2019.

TEMA: MIGRANTI – LJUDI KOJI HODAJU

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.