Tabla sa nazivom ulice u Novom beogradu na kojoj piše: Evropska ulica
Novi Beograd, foto: Peščanik

Istorija je polje neograničenih izbora. Ona nije determinisana, unapred određena, ne ide zadatim putem niti ima cilj. I – ne ponavlja se! U njoj uvek postoje divergentne tendencije, ništa se nije „moralo dogoditi“. Kad ne bi bilo tako, to bi značilo da mi samo obavljamo zadatke zadate iz neke mistične dubine na koju ne možemo da utičemo. Značilo bi da smo izvršioci, a ne stvaraoci. I samim tim, da nemamo odgovornosti za svoje postupke i odluke koje donosimo.

Čemu ovakav uvod? Upravo da bih rekla da je i srpska istorija uvek bila široko polje mogućnosti. Da je, kad je Evropa u pitanju, uvek bilo i evropskih i antievropskih tendencija. Da je bilo elita koje su mislile da je Evropa jedini put, ali i onih koje su u njoj videle opasnost za ono što zovu „našim vrednostima i identitetom“. Da su različiti delovi društva pružali žestok i uporan otpor političkim konceptima kao što su vladavina prava, pluralizam, uređene institucije i, na prvom mestu, sloboda. Ali i da je uvek bilo onih koji nisu dozvolili da se vrata zalupe, koji su verovali da je moguće da se i društvo i država razviju toliko, da se vrednosti najrazvijenijih država postepeno usvoje kao sopstvene.

Mnogi su istorijski razlozi koji su doveli do toga da je suprotstavljanje evropskim vrednostima imalo duboke korene u prošlosti Srbije. Pravljenje mlade, nacionalne države posle izlaska iz Osmanskog carstva nije bio lak proces. Brzo se probudilo istorijski stvoreno nepoverenje prema državi, koja se tradicionalno doživljavala kao protivnik. Sa druge strane, siromašno i u ogromnom procentu agrarno i nepismeno društvo bilo je petrifikovano i slabo pokretno. Političke elite koje su htele da pokrenu društvo, da ga modernizuju i evropeizuju, nailazile su na snažne otpore, a alatki za pokretanje razvoja bilo je malo. Više decenija posle sticanja autonomije rezultati su bili tanki.

Nezadovoljno, frustrirano društvo postalo je prostor u koji je 1881. moćno ušetala Narodna radikalna stranka. Napravivši od Srbije partijsku državu u kojoj je društvena mobilnost zasnovana na pokornosti vladajućoj stranci, ona je progutala čitav politički prostor. Nije se radilo samo o činjenici da je imala preko 70 odsto parlamenta, nego i o tome da je kao tipičan predstavnik populizma zauzela sav politički spektar, kombinujući elemente levice i desnice, podilazeći najnižim porivima različitih društvenih grupa, vodeći rat protiv „elite“. I protiv Evrope. Govorilo se da ćemo zbog Evrope izgubiti sebe, čime se, u stvari, čuvao monopol u nesmetanom gaženju institucija i zakona. Proglašavajući Evropu za neprijatelja, obezbeđivalo se da vlast ostane u čvrstim rukama najjačeg čoveka, da se društvo potkupljuje, korumpira i uvlači sve dublje u živi pesak.

Vrlo brzo, već prvih godina 20. veka, od tog koncepta države distancirale su se „parizlije“, predstavnici najškolovanije srpske generacije, počevši od Skerlića do Jaše Prodanovića, Ljube Davidovića, Grola… Njihova Samostalna radikalna stranka u međuratnom vremenu prerasla je u jugoslovensku, Demokratsku stranku, upravo kao modernu, evropsku i suprotstavljenu demagoškim manipulativnim političkim praksama. Uspevali su povremeno da dobiju većinu, ali nikada dovoljno ubedljivu da bi sproveli dubinske reforme. Antireformske, samim tim i antievropske snage pokazivale su se jačima, dobijale su podršku u društvu jer je tako lakše, jer su ta pravila igre bila poznata i uigrana. Suštinska promena sistema većini je uvek izgledala kao nametanje stega, navlačenje tesnih cipela.

Srbija, a onda i Jugoslavija, tonule su u političke konflikte koji su se nametali umesto napretka. Sukob je postao glavni politički cilj, način vladanja, pitanje svih pitanja. Konflikt je neprekidno podgrevan jer je to pouzdan metod za sprečavanje promena. Tako razumem i ratove 90-ih, koji su napravljeni u trenutku kada je Evropa bila nadohvat ruke, kad smo mogli sve. Ali nismo hteli. Strasti koje je dizala ideja o velikoj državi, osvajanjima, izlasku na more bile su primamljivije.

I evo skoro dva veka od početka osamostaljivanja, kao prva država koja je krenula tim putem, Srbija se nalazi na samom dnu. Ne samo Evrope već regiona. I to po svim pokazateljima – od BDP-a preko procenta visokoobrazovanih do smrtnosti od raka materice ili zagađenja vazduha. Takav tragičan bilans direktna je posledica izbora da se ne ide evropskim putem, da se ne razvija, da se stoji u mestu. I propada.

Na srpskom društvu je da još jednom napravi izbor. Ali i da razmisli o svojim ukupnim rezultatima. Rezultatima izbegavanja dubinskih reformi, stvarne promene sistema vladanja, rečju – otpora i prkošenja evropiezaciji. Možda ćemo se ponovo odlučiti za najlakše rešenje, ali bilo bi makar važno da budemo svesni da je to izbor koji smo napravili. Jer, istorija jeste beskonačno polje izbora. Kontinuiteti na koje sam ukazivala u ovom tekstu nisu naša sudbina, pa ni obavezni i jedini mogući ishod. I evropske snage su jedan od naših kontinuiteta. Evropa je šansa da zaustavimo propadanje i da iz sebe izvučemo najbolje.

Video snimak razgovora

Novi magazin, 07.01.2020.

Peščanik.net, 08.01.2020.


The following two tabs change content below.
Dubravka Stojanović
Dubravka Stojanović, istoričarka, magistrirala 1992 („Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918“), doktorirala 2001 („Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914“) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1988. do 1996. radi u Institutu za noviju istoriju Srbije, pa prelazi na Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde 2008. postaje vanredna, a 2016. redovna profesorka na katedri za Opštu savremenu istoriju. U saradnji sa Centrom za antiratne akcije 1993. radi na projektu analize udžbenika. Sa Milanom Ristovićem piše i uređuje školske dodatne nastavne materijale „Detinjstvo u prošlosti“, nastale u saradnji istoričara svih zemalja Balkana, koji su objavljeni na 11 jezika regiona. Kao potpredsednica Komiteta za edukaciju Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna, urednica je srpskog izdanja 6 istorijskih čitanki za srednje škole. Dobitnica je odlikovanja Nacionalnog reda za zasluge u rangu viteza Republike Francuske. Knjige: Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918 (1994), Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o “zlatnom dobu srpske demokratije” (2003, 2019) – Nagrada grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2003; Srbija 1804-2004 (sa M. Jovanovićem i Lj. Dimićem, 2005), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914 (2008), Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (2010), Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011), Iza zavese. Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914 (2013), Rađanje globalnog sveta 1880-2015. Vanevropski svet u savremenom dobu (2015) i Populism the Serbian Way (2017).
Dubravka Stojanović

Latest posts by Dubravka Stojanović (see all)