Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Kada se Vučiću uzburka radikalska krv, jedan od uslovnih refleksa je prebrojavanje krvnih zrnaca. A kada shvati da ga je obuzeo radikalski dibuk, prva reakcija je da počne da negira da čini ono što zapravo čini. Ili da optužuje druge da to čine. Ili bar da bi to želeli da čine.

Krvna zrnca je pominjao u više navrata poslednjih godina (hajde da poslušamo njegov savet pa da sad, bar za potrebe ovog teksta, ne pominjemo i ne prebrojavamo ono što je bilo ranije), a poslednji put u vezi sa (obostranim) trovanjem odnosa između Podgorice i Beograda.

Naime, nakon što su crnogorske vlasti saopštile (navodne) epidemiološke kriterijume za omogućavanje državljanima određenih zemalja da uđu u tu zemlju (najviše 25 aktivnih slučajeva zaraze na 100.000 stanovnika), Vučić i vučići su povikali da neće biti kontramera, ali da će biti kontramera. Mediji su to vredno preneli, ne pitajući se šta znači. Jer, saopšteno je da se državljani Crne Gore neće sprečavati da uđu u Srbiju. To bi, jasno je, bila direktna kontramera zasnovana na kriterijumu balkanskog inaćenja, bez opravdanja u epidemiološkom stanju, s obzirom na to da Crna Gora zvanično više nema aktivnih slučajeva zaraze.

Iako premijerka u to sumnja, navodeći da mi „nismo lagali ljude da umiru od gripa ili zapaljenja pluća, a ne od korona virusa“. Ali, vratićemo se na sumnje u to ko sve laže kasnije.

Da sada pokušamo da utvrdimo šta je, zapravo, srpska kontramera. Zabraniće se crnogorskim kriminalcima da dolaze u Srbiju. Rečima premijerke, „granica Srbije biće zatvorena za crnogorske mafijaše i kriminalne klanove“, jer, da citiram i predsednika, da se ne uvredi, „želimo da sačuvamo naše građane od uticaja kriminalnih grupa sa Jadrana, iz Crne Gore“. Kako ćemo prepoznati kriminalce sa Jadrana nije elaborirano. Niti je pojašnjeno zašto smo ih do sada puštali, umesto da ih hapsimo. I šta je to „uticaj“.

No, dobro, možda su samo malo proključala krvna zrnca, pa ćemo, kad se primirimo, i ove sa Jadrana da prebrojimo po kotorskim kvartovima i utvrdimo ko može da dođe, a ko ne. Ali svakako neće doći avionom crnogorskog nacionalnog prevoznika kome je Direktorat u okviru nepreduzimanja kontramera oduzeo dozvolu da sleće na aerodrome u Srbiji. Razlog je to što srpske vlasti ne mogu da broje pomenuta krvna zrnca na ulasku u avion i da sprečavaju Srbe da lete u Crnu Goru gde su nepoželjni. Zvuči vrlo logično. Za svakoga ko nikada nije putovao avionom. S obzirom na to da vas šalterski službenik neće pustiti da se ukrcate i ako imate kartu, a nemate odgovarajuća dokumenta – pasoš, odnosno vizu za zemlju u koju ste krenuli. I neće vas pitati da li ste Srbin, Eskim ili Džedaj i kakva vam je sedimentacija, već čije državljanstvo imate. S obzirom na to da Crna Gora nije zabranila ulazak Srbima i srpskim krvnim zrncima, ignorišući medicinsku teoriju da su Srbi genetski otporni na koronu.

Može se polemisati o tome da li su crnogorske vlasti birale kriterijum koji neće ispuniti baš Srbija, gde je prema zvaničnim podacima više od 4.500 aktivnih slučajeva zaraze, odnosno između 50 i 60 na 100.000 stanovnika, u zavisnosti od toga s kojim brojem stanovnika operišete (Worldmeter, na primer, koristi podatke UN, koji čini se uključuju i Kosovo sa zvezdicom, pa se statistike na tom sajtu računaju u odnosu na 8,7 miliona, dok nas po popisu ima oko 7,2). Zanimljivo je, međutim, kako tim (možda izmanipulisanim) kriterijumom manipuliše Vučić.

Naime, crnogorske vlasti navele su kao primer neke zemlje koje imaju manje od 25 aktivnih slučajeva na 100.000 stanovnika, a Vučić je odgovorio da te zemlje imaju „proporcionalno značajno veći broj preminulih od korona virusa nego Srbija“.

Kao da je broj mrtvih od značaja za trenutni rizik da se iz neke zemlje unese zaraza. Bar ako vam nije namera da kao junaci Basarinog romana Looney Tunes u džakovima prenosite srpske kosti u srpske zemlje.

Došli smo do toga da Vučić u izvrtanju činjenica ovih par dana sa naslovnih stranica režimskih novina poentira u dokazivanju da je odluka Podgorice politička: „Kako su pustili Nemce koji imaju 30 puta više mrtvih od nas“.

Da li u tom grmu leži zaraženi zec? Srbija, kao što sam pomenuo, ima između 50 i 60 aktivnih slučajeva zaraze na 100.000 stanovnika, a Nemačka 12 (oko 10.000 aktivnih i oko 80 miliona stanovnika). Nemačka zvanično ima više od 8.500 umrlih (102 na milion stanovnika), a Srbija 240 (33 na milion, ako računamo da je broj stanovnika 7,2 miliona).

Isticanje broja mrtvih pobuđuje sumnju i čini da se zapitamo da li je jedini razlog tome želja da se predsednik pohvali svojim uspešnim rezultatom u spasavanju života (u čemu su mu malo pomogli i lekari kojima je zahvalio na prijemu). Nekoga nepoverljivog bi ovo insistiranje na poređenju statistika u oblasti u kojoj smo među boljima nagnalo da se zapita da li je onaj zaraženi zec iz grma živ ili nije. I ako nije, jesu li ga ubili lovci ili je razlog smrti nešto drugo. Što je statistika propustila da zabeleži.

Naime, predsednik je od ranije poznat po tome što voli da se pohvali i statističkim podacima koji odražavaju njegove snove i želje, a ne stvarno stanje (setite se samo višegodišnjih najvećih stopa rasta u vreme kada je Srbija bila na začelju liste ili upornog, kontinuiranog umanjivanja prosečne plate u vreme kada je preuzeo vlast, kako bi prikazao što veći rast). Onaj nepoverljivi građanin bi stoga mogao povezati medijske napise o dvoje preminulih koji su nestali iz statistike (hajde da ostavimo po strani i slične neproverljive tvrdnje sa društvenih mreža), sa činjenicom da se to desilo baš na dan kada je predsednik primio zdravstvene radnike. I srećno se pogodilo da je to bio prvi dan bez umrlih. A narednog dana statistika je zabeležila jednog umrlog. A ono dvoje su ostavljeni porodici i prijateljima, za statistiku su već davna prošlost, takoreći, statistička greška. Iako, kako reče predsednica vlade, „nismo lagali ljude da umiru od gripa ili zapaljenja pluća, a ne od korona virusa“. Ovo su već izjave u sticaju – Vučić obrće teze i insistira na jednom podatku, a Ana Brnabić ponavlja da u vezi sa tim podatkom „nismo lagali“. I da li je taj dan, navodno i zvanično bez preminulih, bio prilika da se dokaže i pokaže da do danas ne znamo kako su zapravo evidentirani preminuli od kovida 19 i oni koji su umrli, a bili su zaraženi. A to je pitanje na koje je „struka“ dok se pojavljivala u medijima u nekoliko navrata uspešno izbegla da odgovori. To na kraju ni medijima više nije bilo bitno, porodicama preminulih još manje.

A mi ćemo bezbrižno (bez uticaja „jadranskih kriminalaca“) pustiti onoga kome je do toga najviše stalo da se ponosi svojim rezultatima u prebrojavanju spasenih života i krvnih zrnaca.

Peščanik.net, 28.05.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Zlatko Minić
Zlatko Minić, novinar zarobljen u telu mašinskog inženjera. Novinarstvom počeo da se bavi na Radio Indexu, najduže se zadržao u Beti, gde je dužio resor borbe protiv korupcije. To ga je kao predstavnika novinarskih udruženja odvelo u Odbor Agencije za borbu protiv korupcije 2009, a potom u Transparentnost Srbija. Voli sve što vole mašinci koji se bave novinarstvom u organizacijama civilnog društva: javna preduzeća, izborne kampanje, posebno funkcionerske, transparentnost lokalne samouprave. Analizirao brojne propise i (loše) prakse, učestvovao u izradi više antikorupcijskih (loše primenjenih) akata, radio kao konsultant, trener. Koautor nekoliko knjiga i publikacija o temama koje su zanimljive samo grupi ljudi koje sve lično poznaje: „Rečnik korupcije“ (sa prof. Č. Čupićem), „Politički uticaj na javna preduzeća i medije“ (sa N. Nenadićem), „Funkcionerska kampanja kao vid zloupotrebe javnih resursa“ (sa N. Nenadićem) i „Pod lupom – prva petoletka“ (sa N. Nenadićem, izbor tekstova sa stranice Pod lupom na sajtu Transparentnost Srbija, čiji je urednik).
Zlatko Minić

Latest posts by Zlatko Minić (see all)