Foto: Vedran Bukarica
Novi Sad, foto: Vedran Bukarica

Hajde da toj deci ne tovarimo teret koji ne mogu da iznesu. Recimo to odmah – studenti neće srušiti Vučića, bar ne sad. Što zapravo nije ni cilj tekućih protesta, ko god da trenutno protestuje, a utisak je da protestuju bezmalo svi. Najduži staž u ovom poslednjem talasu demonstracija imaju nastavnici (mislim dakle na sve koji rade u školama). Tu su i žitelji Beograda: oni ne daju most. Tu su i žitelji Kraljeva (po stažu su blizu nastavnicima) što ne daju gradske apoteke.

O Novom Sadu i njegovim žiteljima se, s pravom, najviše priča – tamo imamo barem tri grupe u protestu: žitelje Novog Sada (na ulicama), političke stranke, to jest njihove visoke funkcionere (oko zgrade suda) i decu ispred škola. Deca, nekako po prirodi stvari, imaju najkraći „demonstrantski“ staž. Ali su ta deca, srednjoškolci dakle, izgleda podstakli studente. I sad se Srbijom šire studenti u protestu/štrajku/demonstracijama…

Sve bi to moglo da zaliči na koncentrične krugove ili – ako hoćete – talase koji se, nesreća je to tako zacrtala, šire oko novosadske železničke stanice i sad već, zahvaljujući studentima, stižu do Niša i Kragujevca. Ili samo na jedan krug: počeli su nastavnici, a završavaju đaci i studenti. Bezmalo pa perfektan obrazovni proces. Samo što nam se dogodio slučajno. I kao i prošle godine, razlog mu je masovna pogibija.

Sad još možemo samo da se nadamo da će se stvari odvijati drugačije nego prošle godine i bez poraznog epiloga koji smo na odloženom kraju prošlogodišnjeg procesa gledali početkom juna ove godine. Jeste, velika je razlika to što prošle godine nismo imali studente kao posebnu i aktivnu grupu unutar protestnog bloka kao što ih imamo danas. Ali to nije kap koja će preliti čašu i potopiti Vučića. Vučić će pasti na izborima, kad god da oni dođu.

Biće poražen i prisiljen da se povuče. Posle čega bi se odmah morale preduzeti mere tranzicione pravde (namerno to tako kažem da bih nervirao prema protestima inače blagonaklonog čitaoca: ovde i na pomen tranzicije odmah izbija pena na usta, a kamoli kad se priča o tranzicionoj pravdi; e pa, moraće, al do toga ima još da protestujemo). Ili neće biti poražen. To ćemo znati i pre nego što se izbori održe. Ako budu slobodni i fer, gotov je. Ako ne, gledaćemo ga i dalje.

Zato kažem da ne treba da opterećujemo studente. Oni su sad usred ogledne nastave, pustimo ih da na miru uče i stiču znanja iz prve ruke u kakvom društvu žive. Čitalac, moj vršnjak, zna da je naše vreme prošlo. I da će ta deca – dobro, dobro, neka bude – dakle, da će ovi mladi ljudi praviti nove političke i društvene aranžmane u Srbiji. Zbog toga je važno da stiču neposredno iskustvo u borbi za… ne znam kako bih to drugačije rekao, a da ne bude krajnje patetično – dakle, u borbi za slobodu.

Mi još možemo samo da ih opomenemo, jer nekada smo i mi bili mladi, u dalekim devedesetim, pa smo se i mi sasvim nenadano izborili za nešto što je zaličilo na oslobođenje i onda mimo svake pameti uspeli to epohalno da prokockamo za samo desetak godina. (Ja bih rekao – zato što nam je bila mrska tranziciona pravda, ali nije to sad, nažalost, više važno.) Neka ova deca uče na našim greškama, to hoću da kažem.

Ali, umesto da ih zaštitimo kako znamo i umemo, umesto da prihvatimo odgovornost – jer mi smo krivi što su oni sada morali u štrajk, zbog naših propusta i slabosti oni ispravno zaključuju da je važnije da budu na ulici nego da sede u učionici – i ispričamo im sve o svojim greškama, mi ih isturamo ispred sebe i podvriskujemo da je Vučiću došao kraj. Nije. Ali, doći će. Na prvim slobodnim i fer izborima. A kad će to biti, to i dalje više zavisi od nas nego od studenata.

Umesto što se nadamo da će baš studenti (samo smo na njih čekali, je l da) srušiti Vučića, treba se nadati nečemu drugom – da će studenti podstaći svoje nastavnike da krenu u štrajk. Nije stvar samo u tome na koliko će fakulteta studenti zaustaviti rad, treba brojati i fakultete na kojima su nastavnici stali uz svoje studente i njihove zahteve prihvatili kao svoje i formalno ih postavili pred vlasti – koliko je takvih fakulteta i nastavnika, je l znamo?

Ako je čitalac sad pomislio da ja strepim da će se profesori oglušiti o svoje đake, pogrešio je. Verujem da će oni svesrdno stati iza studenata. Delimično svakako i zato što su zahtevi studenata ispravni i prihvatljivi sa stanovišta elementarne pameti. Ali i zato što je ovaj režim u proteklih par nedelja ne samo oštro krenuo protiv univerziteta predlogom izmene zakona o visokom obrazovanju, nego je još i teško uvredio sve koji rade na fakultetima (isto onako kao što vređa i nastavnike u školama).

Čitalac nije zaboravio s kakvim je prezirom Vučić govorio o profesorima na univerzitetu, netom pošto je povučen predlog izmene zakona o visokom obrazovanju. Nije zaboravio, ali ga to nije ni nešto posebno pogodilo. Bože moj, ima li iko u Srbiji a da ga Vučić nije sočno pljunuo. I ništa, živimo. Samo, profesori na univerzitetu su nešto drugo. Oni tu uvredu neće oprostiti Vučiću. A deca su se zgodno namestila, i sad se profesori razračunavaju s Vučićem preko njihovih leđa.

Što nas vraća na početak: profesori, nemojte to da radite. Pustite decu da biju svoju po svemu egzistencijalnu bitku – za svoju budućnost u Srbiji pristojnijoj od ove današnje. A vi pak tucite svoje bitke. Hoću da kažem – stupite u štrajk, zaustavite nastavu, izađite na ulicu. Studenti će vas u tome, tako stoje stvari, svesrdno podržati i pozdraviti. Pokažite deci svojim primerom kako se čuva pravo na dostojanstven život i rad. Jer, od koga će drugog to da nauče ako ne od svojih profesora.

Peščanik.net, 06.12.2024.

Srodni link: Boris Popović – Čegrtaljke i vuvuzele

NADSTREŠNICA
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).